Бити храст и крошњом испунити небо. Тако гласи један стих у новој књизи Живорада Недељковића Отет предео, стих приписан „младој песникињи”.  Нисмо „млада песникиња”, али јесмо тражили такав храст. И нашли га, и то онај најстарији, у Дивљани, код Беле Паланке. Можда је вршњак Светог Саве, можда краља Јована Владимира. Можда се дуже од миленијума око њега плету легенде и литургије.
У овим опасним временима, кад је опет „камење везано а пашчад пуштена”, ми смо у Богородичином граду правили нови број. Под њеним покровом, надмодерним. Свевременим.