Ars Phantastica

ПОВОДОМ ВЕЛИКЕ ДВОДЕЛНЕ ИЗЛОЖБЕ „ПАРИСКЕ ВЕРТИКАЛЕ” У БЕОГРАДСКОЈ ГАЛЕРИЈИ „АТРИЈУМ”
Пророци и барбарогенији
По први пут на једном месту представљена је већина српских уметника свих генерација који живе и стварају у Паризу, њих 40. У првом термину, 25. маја,  представљена су дела оних најреномиранијих, углавном сликара, а у другом, од 6. до 25 јуна, дела оних млађе генерације која одражавају сложену интерактивну мрежу данашњих уметничких пракси. Организатор је Одељење уметности Библиотеке града Београда, аутор историчар уметности Мирјана Савић. Тим поводом „Национална ревија” још једном указује на неке из круга најзначајнијих српских сликара у Паризу

Пише: Дејан Ђорић


Дуже од једног века трају пријатељски односи између српске и француске културе, између две духовности. Често је то било у знаку потпуне опчињености, као у време измeђу два светска рата, или у време успона надреализма, када са српским уметницима сарађивали Андре Бретон, Салвадор Дали и други. Француској је одговарао мит о племенитом српском варварину, кога је у више својих париских књига описао Љубомир Мицић, један од битних авангардиста. Мит о барбарогенију је искористило париско крило „Медиале” (Миодраг Дадо Ђурић, Љуба Поповић, Владимир Величковић, Урош Тошковић и Првослав Арсић).
На релацији Београд-Париз не постоје само стваралачке личности, већ и континуитет рада, излагања и живљења, израженији него што су у релацији са Паризом имали уметници Москве, Берлина или Прага. Наши уметници, махом сликари, одлазили су у Париз између два светска рата као ученици и следбеници. После Другог светског рата, са Београдске ликовне академије, по многима тада најбоље у Европи, стижу барбарогенији да освоје Париз, не да уче, већ да пророкују и бивају прихваћени. Трећа, најмлађа, савремена генерација се школовала у Паризу и лагодно, неконфликтно, уклопила у савремене уметничке токове. Три генерације српских уметника живи и ствара у Паризу и Француској, постајући део елитне културе, не само француске.
Поводом вредне изложбе „Париске вертикале” у Библиотеци града Београда, од 15. маја до 25. јуна 2009, подсетићемо на неколико њих, најзначајнијих, пре свега на оне сврстане у париску ArsPhantastica.

ДАДО

Још у свом београдском периоду, док је студирао на Ликовној академији, Миодраг Дадо Ђурић је био легендарна личност. Човек-звер, дивљак који се спустио са црногорских планина, дошао из пакла Другог светског рата, он је истовремено и један од најсуптилнијих, најпрофињенијих сликара XX века. Само студијама повезан са Београдом, који презире због ту доживљених неправди (између осталог, никада није одржана ретроспективна ни ма каква већа његова изложба, не постоји ни његова монографија), он није ни црногорски ни француски, већ сликар света, познат у свим културним срединама. Академик без помпе, који живи на кори хлеба, био је једини сликар кога је Београд смео да покаже Хенрију Муру.
Право са студија одлази у Париз, 1956, где први пут самостално излаже 1958. Открили су га Жан Дибифе, Анри Мишо и неки од тада најзначајнијих француских људи од духа. Сматрају га највећим живим француским сликарем, а у једном британском уметничком часопису из 1980-тих проглашен је најважнијим уметником након Френсиса Бејкона. Слике му се налазе у сталној поставци Центра „Жорж Помпиду”, представљен је у бројним прегледима уметности, монографијама, речницима и енциклопедијама. Познат је и славан као својевремено Паја Јовановић. Но, њему је свеједно, више га занима шта раде лабудови и пилићи у његовом фантастичном сликарском рају, створеном од млина Ерувал надомак Париза.
Потпуно се формирао још као ђак уметничке школе у Херцег Новом, Ликовна академија му ништа ново није донела. Основ његовог ликовног чуда је изузетно сензибилан цртеж. Само још Урош Тошковић, његов стари пријатељ из Херцег Новог, Београда и Париза, има такву харизму. Мање успешан као сликар, Тошковић је вероватно најоригиналнији цртач у другој половини XX века.
Дадово ванвремено сликарство могло је да настане у доба готике Конрада Вица, или у време Гоје. Његова монструозно лепа фантастика иде у први ред најбољих остварења те уметности у свим епохама.

ЉУБА

Један је од највећих сликара фантастике у XX веку. Љубомир Љуба Поповић се још у београдском периоду повезао са водећим уметницима тог жанра, цртачима Драганом Лубардом и Урошем Тошковићем, сликарима Дадом Ђурићем, Леонидом Шејком и Љубодрагом Јанковићем Јалетом. Са њима чини језгро уметничког покрета и групе „Медиала”.
Након завршене Ликовне академије, долази у Париз 1963. У сликама истовремено медоносним, златотканим и демонским, сјединио је грозу и гнозу медиалне школе. Прошао је више фаза у свом раду, али оне нису битно измениле његов однос према слици. У знаку органског нарастања, у његовом сликарству се из мноштва љуспица светлости и боје лагано и свечано појављују фигуре, предмети и пејзажи.
Љуба се исказао као комплетан сликар, који се бави свим сликарским феноменима, од акта, мртве природе до архитектуре. Овај велики традиционалиста, хтонски сликар утопијске Рутаније, унео је у „Медиалу” еротику за коју Миро Главуртић каже да је, заједно са хумором, била прогнана из медиалне естетике.
Љубин рад је представљен у најбољим прегледима еротске уметности, попут Мајстора европске уметности XX века Бредлија Смита. У десетак монографија о њему су писали познаваоци фантастике и надреализма, од Ренеа де Солијеа, Густава Ренеа Хокеа, до Сарана Александријана. Међутим, његово дело је изнад сваког тумачења. Импонују његова широка култура, дискурзивна моћ, надасве мисија одбране и промовисања неосимболистичког, фантастичног и метафизичког у српском сликарству. Управо тако Поповић тридесетак година води Модерну галерију „Ваљево”, представљајући на највишем нивоу сликарство наших волшебника. Зато се може рећи да је на крају XX и почетку XXI века он, у уметничком и друштвеном смислу, наш најзначајнији сликар и академик.

ВЛАДА

Владимир Величковић је дипломирао на београдском Архитектонском факултету. Веома рано се исказао као један од најбољих европских цртача, поступно развивши свој сликарски опус у више фаза и иконографски блиских тема. У Паризу живи од 1966, а од 1983. до 2000. године био је професор на тамошњој Ликовној академији. Оправдано је обасут почастима, почев од највиших француских признања у области културе и уметности, до чланства у САНУ. На првом је месту међу свим балканским уметницима по броју објављених монографија. Његов апсолутни успех је улазак у француску Академију наука и уметности, у коју је пре њега од великих уметника примљен Салвадор Дали.
Ако је Леонид Шејка најавио планетарно и космичко ђубриште (својом чувеном метафором Град-Ђубриште-Замак), Величковић је био први сликар катастрофизма, хаоса, хорора, људске и планетарне угрожености. Више деценија је претходио, а и сада је, на великим смотрама савремене уметности и у новој теорији, испред актуелне естетике катастрофичног, доминантне у Холивуду.
Само је он такво виђење света и света уметности изразио у класичном медију, не изневеривши велику европску сликарску традицију. И одмах је био препознат у француској уметности, за коју је Дадо Ђурић рекао да је у сликарском смислу највећа у историји.

ЉУБИЦА

Више српских уметника из генерације рођених после 1930. такође је успело у Паризу. Љубица Мркаљ у Париз први пут одлази 1971, онда се враћа у Београд да заврши постдипломске студије на београдској Ликовној академији, и од 1973. опет живи у Паризу. Ванредне физичке лепоте и изузетна као сликарка, у Паризу је пронашла свој важан круг пријатеља и познаника, од Ирине Јонеско, ћерке Ежена Јонеска, мистичне лепотице и ауторке снажних еротских фотографија, затим критичара Мишела Рандома, сада најбољег познаваоца и тумача визионарске и фантастичне уметности, до Гија Скарпете и Жана Клера.
Уз Љубицу Цуцу Сокић и Ољу Ивањицки, Љубица Мркаљ је једна од најважнијих српских сликарки краја ХХ и почетка ХХI века. На то упућује, најпре, њен сакрални однос према слици и квалитет који не опада са годинама. Љубица Мркаљ, та отмена дама племенитог рода, која фотографише и пише поезију и прозу исто онако како слика, сјединила је најфиније из српске и француске културе, европско са балканским и западно са византијским. Широко образована, зналац антике, открила је рајске пределе Грчке, а ониризам Хипносовог и Хермесовог царства увела у Париску школу. За њу је Балкан Платон, Партенон и Фидија, а Француска и Европа нешто древно. Својим делом, мисаоношћу и појавом изнедрила је визију чије основе нису ни традиционалне ни модерне, већ ванвремене.

МИКАН

Одмах након завршене београдске Ликовне академије и магистарских студија, Микан Аничић се истакао као један од наших најсмелијих сликара фантастике. Након доласка у Париз (био је стипендиста на Бозару – L'ecole des Beaux Arts и живи у Паризу од 1989) превредновао је своју фантастику под утицајем сликарства старих мајстора.
Аничић је кадар да одговори на изазове, да слика уља већих формата, фигуралну тематику у којој решава сложене проблеме осветљења, перспективе, људске и животињске анатомије, композиције са много актера. То је утолико теже што је његов ликовни језик метафизички, посве традиционалан. За Отмицу Европе, дело пророчко, у најбољој традицији европског митолошког и визионарског илузионизма, добио је Медаљу за сликарство на Салону француских уметника у Гран Палеу, године 2006. Само се у Француској, најширој и (дакле) најбогатијој култури, на сасвим савременој изложби могу препознати и традиционалне вредности које овај сликар и ванредни портретиста неочекивано доводи у сасвим актуелан контекст.

НА КРАЈУ

Много је у Паризу уметника српског порекла којима се овом приликом не можемо значајније посветити. Небојша Бежанић, на пример, сврставан је међу највештије и најчудесније европске цртаче. У Француској су цењени и Аљоша Јосић, Марко Ступар, Слободан Јевтић Пулика. Генерацијски су различити и никада нису озбиљније представљени српској публици. Слично је и са скулптурама Адриане Поповић. Сви су они мање или више успели у граду у коме живи осамдесет хиљада уметника, а још толико годишње прође кроз њега.
Да ли ће то бити довољно да успеју и код нас?

 

Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62
Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију