Врхови

ПОВОДОМ 150. ГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА ПАЈЕ ЈОВАНОВИЋА (1859-1957), ЈЕДНОГ ОД НАЈВЕЋИХ СРПСКИХ УМЕТНИКА СВИХ ВРЕМЕНА
Срећни сликари дуго живе
Био је Павле глас јуначког Балкана а миљеник отмене монденске Европе. Сматран академским реалистом а ватрено трагао за митским и романтичним. Направио мајсторску синтезу свих њему савремених модернизама а остао традиционалан. Био дословно светски, славан и тражен на свим континентима, а са Иларионом Руварцем пешке обилазио фрушкогорске манастире и остао најдубље привржен свом народу. Волели га и владари, и жене, и црква, и судбина. Поживео је 98 година, да никад не умре

Пише: Дејан Ђорић


Од ране младости до краја живота, Паја Јовановић је живео и радио у важним европским градовима: Бечу, Лондону, Минхену, Паризу и Београду. Био је уметник метрополе, углађен, елегантан, модеран, образован и славан. Углед светског сликара је стекао у време када je било на хиљаде врхунских мајстора. Постао је грађанин света, али није изневерио национално и локално, поднебље из кога је потекао. Лепом и богатом свету отмених жена и високе господе, блазираном и сензација увек жељном, понудио је опору балканску егзотику. У томе му је помогла генерација књижевника као што су Вук Караџић, Гете, Проспер Мериме, Шарл Нодије и други. Премда се о њему обично мисли као о академском реалисти, ослањао се он и на романтичаре који су неговали националну митологију, историју и легенде неевропских и народа под турском окупацијом.
Романтичарски усхићен средњовековним и натприродним, насупрот класицистичком просветитељском терору разума и политичког апсолутизма, Паја Јовановић је био глас малих балканских народа, који су на светску сцену доносили богату и јуначку прошлост. Ту савест Европе, повратак извору и коренима, ликовно су осмислили и други сликари, славни у Паризу и европским метрополама, као што су Михаљи Мункачи (омиљени сликар Ничеа и Џојса), Рјепин, Јан Матејко, лорд Лејтон, сер Лоренс Алма Тадема, Алберт Мур и Влахо Буковац, један од владара париског Салона, који је у француску културу ушао сликајући драматичне и романтичне призоре из балканске историје. Романтизам је отпочео Гојиним визијама и повратком народном као виду отпора двору и француској окупацији. Након Вилијама Блејка, Делакроа, Жерикоа и Шасериоа, последњи романтичари су покушавали да митску повест открију готово научним методама. Деловали су у зору модернизма и већ након генерације њихових савременика, импресиониста и постимпресиониста, биће одбачене тековине историјског стила и XIX века.

ИЗБЕГАО ЗАМКЕ ДЕКАДЕНЦИЈЕ

У европској култури је сагорео аристократски дух, а на сцену су ступили радници, бољшевици, анархисти, феминисткиње и уметнички револуционари. Уочи слома буржоазије, богати свет је, бежећи од досаде материјализма и устаљене кућне атмосфере, трагао за узбуђењима. Даме са пратњом посећивале су најсиромашније четврти и пушионице опијума као неку врсту људског зоолошког врта, а хашишу, лаудануму и апсинту су се одавали највећи умови и таленти као што су Томас де Квинси, Бодлер, Теофил Готје, Балзак, Е. Т. А. Хофман и Едгар Алан По. Лекари сматрају да је Ван Гогову колористичку револуцију изазвао апсинт који је као психоделик у њему покренуо доживљај боја, што се одразило на његовим првим авангардним сликама.
Паја Јовановић је изванредно осећао дух епохе који је уништио многе таленте. Са српским рационализмом, типичним за наше лекаре, официре, филозофе и научнике, избегао је замке вештачких рајева и декадентној европској култури, у ликовном смислу, донео нешто ново: етос и етнос Црне Горе, јуначке сцене, романтичну прошлост из доба пре турских освајања, ведуте непознатих градова, необичне, снажне, мудре и достојанствене динарске ликове, па и борбе петлова, које не припадају нашој култури. Засићеном свету је импоновало да један европски син делује на посрнуле нарави, а да при том ничим не изневери отмени дух. Његов шарм и харизма бонвивана и космополите донели су му многе поруџбине. Значајан је као први српски славан сликар, чија су дела расејана по великом свету, од Европе до Јапана и Америке.
Његов успех поновили су само Дадо Ђурић и Марина Абрамовић. Одредио је неке од најважнијих параметара за нашу средину и однос према свету. Први је стварао у духу постмодерног слогана „мисли глобално, делуј локално” и претеча је уметника који промовишу вредности малих култура. Успео је на светској сцени као монденски, популаран, али и озбиљан уметник, кључан за националну историју. Резимирао је и сјединио све главне стилове свог времена, од романтизма и реализма до импресионизма, а остао традиционалан.
Умео је да приђе владајућем слоју, да ужива све погодности, а да ипак остане свој. Није се везао за помодни симболизам (који је, уосталом, релативно кратко трајао, јер га је око 1907, са првим политичким и уметничким револуцијама, потиснуо модернизам, а око 1914. је већ нестао). Његово стваралаштво је крајње професионално – уметност увек изнад заната. То му је омогућило да стално добија поруџбине, па је пред крај живота, са осамдесет осам година, урадио припремни цртеж и насликао парадни портрет Јосипа Броза Тита, последњи у низу његових владарских портрета, од краља Николе црногорског, принцезе Милене, престолонаследника Данила, до цара Фрање Јосифа и белгијске краљице Јелисавете.

ВЛАДАР ЛИКОВНОГ НЕБА

Увек у жижи актуелних догађања, Јовановић је велики сликар херојског, али никад и тоталитарног. Дела Рањени Црногорац, Повратак поражене чете и Повратак Црногораца из боја била су цењена, као и композиција Фурор теутоникус,за коју је на светској изложби у Сент Луису добио сребрну медаљу.
Миљеник дворова и племства, добитник највећих награда, сарадник великих галериста, светски путник, који је, као Ежен Делакроа, Верешчагин и Николај Рерих, посетио Мароко и Кавказ, али и Грчку, Шпанију, Египат и низ градова, од Будимпеште до Цариграда, никада није заборавио свој родни Вршац, а фрушкогорске манастире је обилазио са тада најбољим српским историчарем Иларионом Руварцем. Поред балканских тема наглашене атмосфере (Гуслар, Кићење невесте, Издајица, Крвни умир),насликао је и Вршачки триптихон. Систематски је обилазио цео Балкан и на терену и у архивима изучавао историју, архитектуру, ношњу, наоружање и обичаје. Након вишегодишњих припрема, са невиђеном акрибијом је насликао наша најважнија историјска дела и реконструкцију Таковског устанка (у две верзије), Проглашење Душановог законика и три варијанте Сеобе Срба, а за угледне наручиоце из света сликао је и друге историјске композиције. Он је наш најважнији сликар не само по томе што је полазио од вредности своје средине. Носилац европских медаља и одликовања, као и Ордена за заслуге за народ I реда, он је пре свега сликар косовског мита (између осталих и слика из 1913. Освета Косова), алии Женидбе Херцега Ферија IV са Јелисаветом Хабсбуршком.
Паја Јовановић је наш последњи велики сликар старог кова и први модерни, а по много чему и постмодерни. Са њим се завршава једно доба и поглед на свет, не само београдски и српски. Отмен, богат, леп и образован, он је узор ствараоца који, како каже Драгош Калајић, заступа „београдски поглед на свет”.
Бројни савремени сликари поштују Пају Јовановића. Међу њима су неки од најбољих светских сликара фантастике, попут Жељка Тоншића, Сергеја Апарина и Бориса Драгојевића. У Београду и Сремској Митровици Јовановићеви следбеници откривају сликарске тајне овог мајстора и постају његови приврженици. Он је узор једне сликарске школе и ментор духовности модерних мајстора реализма.
Ожењен много млађом лепом Бечлијком, овај академик је нашој уметности на личном и професионалном плану поставио највише захтеве. Живео је деведесет осам година. Не само да је спојио два века и две епохе, доказао да срећни сликари дуго живе, већ је успео да у дубокој старости слика као у најбољим данима, што нису могли ни неки славнији сликари. Појавом, стилом и значајем, Паја Јовановић је постао велики узор за све будуће ствараоце, вечни сликар, апсолутни владар не само нашег ликовног неба.

***

Омаж
Као омаж овом великом мајстору, године 1994. је у београдском Музеју савремене уметности одржана превратничка изложба „Балкански источници”. Изучавајући годинама Пају Јовановића, аутор изложбе Драгош Калајић и коаутор Дејан Ђорић први су код нас представили другу страну историје српске модерне. Указали су на сву инфериорност неких наших критичара и уметника, овисника о западним трендовима, и открили неискоришћене могућности постављања наших естетских вредности. Показали су да је жив дух Паје Јовановића, великог сликара Беча, Будимпеште и Минхена, и да сликарство, упркос тврдњи постмодерних теоретичара, није мртво.

***

Тумачи и настављачи
Најбоље га је проучио сликар Слободан Боб Ђурђевић и своја сазнања пренео на сина Вељка Ђурђевића. Београдски сликари Стојан Миланов, Славољуб Радивојевић и Александар Јовановић су њиме инспирисани. На његовом трагу је и Роберт Калмаревић, мајстор портретне уметности. У Сремској Митровици делују чланови групе „Еснаф” – Драган Мартиновић, Горан Митровић, Дамир Савић и Јовица Томашевић – настављачи дела Паје Јовановића и сликари војвођанске тајне, као што су то и Срећко Радуловић и Михаил Кулачић. Милан Милетић, зачетник нашег магичног реализма, поклоник је Уроша Предића и Паје Јовановића, што се уочава и у његовом начину сликања. Томислав Сухецки у Вршцу актуелизује прожимање реализма и модернизма, постмодерну ауру Паје Јовановића.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију