Светионици

ПОУКЕ И ПАРАЛЕЛЕ: СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ (1377-1427), ВЛАДАР, ВИТЕЗ, ПЕСНИК, ПРОСВЕТИТЕЉ
Усправан међу рушевинама
У познатој нам српској историји, тежег доба од његовог, и дубљег понора, до данас није било. Па ипак, тај фасцинантни човек знао је како „научити мрак да сија”, како земљу и народ поново дићи у врхове а не продати душу ђаволу ни веру за вечеру, како бити први међу истинским Европејцима а остати Србин достојан предака и потомака. Како ужасне неправде и понижења нанете његовом роду претворити у сопствену покретачку силу. Писац и угледни професор на Универзитету државе Илиноис у Чикагу, САД, др Никола Моравчевић, у ексклузивном ауторском тексту за „Националну ревију”, осветљава зашто је баш овој личности из српске историје, и баш данас, посветио свој роман „Витез у доба зла”

Пише: проф. др Никола Моравчевић

Пошто сам се у два своја претходна романа посветио киклопским дилемама и недаћама са којима су се Срби суочили у ХХ веку (Албион, Албион се бави трагедијом Другог светског рата, а Светлост Запада шоком потоњег распада Југославије), у личности и времену деспота Стефана Високог сам пожелео да нађем неку срећнију паралелу тим катаклизмама, баш зато што је он живео у веома сличном злослутном добу на крају XIV и почетку ХV века, у коме су Европу у таласима погађала зла Стогодишњег рата Француске и Енглеске, свеопште епидемије куге, шизме католичке цркве и погубних отоманских најезди.
Деспот Стефан је као веома млад човек ступио на очев кнежевски престо, само неколико година после Косовског боја, а то време је за већ кобно посрнулу Србију било најтеже од свих „времена зла” у целој њеној историји. Иако је исход те битке на неки начин био нерешен (пошто су оба владара страдала на бојном пољу, а млади Бајазит се, не тражећи ништа, журно повукао са бојишта да у Дренопољу учврсти своју власт), и кнегињи Милици и свим њеним властеоским и свештеним саветницима је одмах било јасно да је Лазарева Србија у тој бици доживела потпуни слом, јер није више имала никаквих резерви које би могла да изведе на бојно поље зарад свог спасења. И зато је она тада прво преузела тегобу управљања посрнулом државом на своја плећа, а потом мудро саветовала свом младом сину да верно прихвати турско вазалство и тиме сачува своје земље од даљег разарања и пропасти. И он се приклања Бајазиту (и поред тога што му је посекао оца и узео најмлађу сестру у свој харем) све до султановог пораза и погибије у Ангорској бици против Татара 1402. године, у којој верно остаје уз њега на бојишту и пошто су га сви његови синови и великодостојници напустили.
Потоње отимање Бајазитових синова Сулејмана, Мусе и Мехмеда за очев престо Стефан је искористио да ојача Србију, подижући њену пољопривреду, сточарство и рударство на виши економски ниво но што су били у току дуге владавине његовог оца. Но ни тада он турско вазалство не одбацује, него му за већу сигурност своје деспотовине додаје и угарско вазалство. И том вазалству остаје веран, иако је тиме створио уникатни савез католичке и православне државе, које никада до тада нису могле да оставе верске разлике на страну и доследно следе своје преклапајуће световне интересе. Ту се Стефан, од почетка своје владавине истакнут као храбар и умешан војсковођа, потврђује и као мудри државник. Зна шта хоће и за спровођење својих државотворних намера има довољно снаге у својој стајаћој војсци, која му је осигуравала престо и ред, као и у умешности својих војсковођа, дипломата, привредних управљача и судија. На најтеже изазове, и личне и политичке, увек је одговарао складом између етичке потврде личних витешких врлина и зналачке примене доследне дипломатске вештине, што му је донело велико поштовање широм Европе његовог доба.

ПРАГ САМОПОШТОВАЊА

Његов принцип витештва се темељио на девизи да noblesseoblige (племство обавезује), преузетом у његову етику из државотворних традиција светородне лозе Немањића, коју је веома ценио и истицао у свему (и чији је био изданак по мајчином пореклу). Иако на почетку тридесетчетворогодишње владавине он није имао куд него да стоји усправан међу рушевинама, само неких дванаестак година касније први је међу српским средњовековним владарима успео да се снагом своје личности, чак и у изразито компликованим околностима двоструког спољног политичког и војног вазалства, успешно избори на унутрашњем плану за положај суштинског световног самодршца. Разједињену и бунтовну властелу зауздао је тиме што је звања и титуле у државној управи отворено делио по заслузи и способностима а не по пореклу, али и тиме што је спретно искористио економску моћ своје државе, првенствено у рударству, да се сасвим осамостали од властеле. Централизовао је власт стварањем њему подложне државне управе и јаке најамничке војске. По томе је био много ближи западноевропској пракси владарског апсолутизма него српској средњовековној традицији, што га чини првим српским модерним владаром.
И данас је за сваку хвалу чињеница да он своју неограничену владарску моћ ниједном није злоупотребио за неке личне или ниске циљеве, већ увек за успех и процват своје домовине. Својом владавином потенцирао је сва позитивна стремљења у својој држави, успешно отклонио или умањио све негативне појаве и у међународним односима и у економском и културном развоју Србије, непосредно допринео владавини права и процвату уметности и књижевности. Не сме се заборавити ни да је деспот, поврх изразитих ратничких и државничких способности, био и даровит песник и преводилац, неуморни народни просветитељ и ненадмашни уметнички мецена. У својој задужбини Манасији је основао монашку преписивачку школу, у то време јединствену на Балкану, културно значајну не само за Србију, него и за све друге словенске народе у Европи. У тој школи су не само превођена са грчког значајна византијска црквена и световна дела, него су прављене и коректуре многих таквих раније преведених књига. Тако су исправљане грешке почињене или због недовољног знања грчког језика или због несређености старе српске ортографије.
И баш ту, на пољу вере и културе, понајвише се види његова велика просветитељска улога у историји Србије. У тој свакодневној бризи да културним делатностима подржи светле идеале православља, он је најбоље испољавао карактеристике личности која не дозвољава да начела политичког реализма у међудржавним односима снижавају степен самопоштовања или руше праг елементарног достојанства у општењу са спољашњим светом. Зато је његов однос према унији са католицима био доследно негативан.

ПОБЕЂИВАТИ ВРЛИНОМ

Као витез, строго је држао до своје речи. Што је обећао, то је и испунио. Никада у својим политичким договорима није губио из вида дугорочне циљеве своје земље ни веру да Србија мора бити део европске заједнице, али само као равноправни савезник. Зато је у свим својим политичким наступима на западу неуморно подвлачио да верска опредељења немају никакве везе са државним савезима, одлучно одбацујући све сугестије да се Срби унијатски приклоне римокатоличком понтифу.
И приступајући витешком Реду Змаја, где је као миљеник угарског краља Сигисмунда Луксембуршког заузимао почасно место, деспот Стефан је показао крајњу државничку флексибилност. После формалног позива да се придружи Реду, он је указао угарском краљу да је у Повељи Реда мото по којем је он усмерен и против исламских неверника и против хришћанских „шизматика”. Одмах је добио чврста уверавања да је та клаузула само део празних формалности, остављених да би се осигурала начелна подршка подршка Ватикана, али да је Ред у суштини главни бедем одбране луксембуршког краљевског дома од осионости високе угарске магнатске властеле. Рашчистивши то, деспот је прихватио ово објашњење и приступио Реду.
Поређење Србије деспота Стефана и данашње Србије није лако, јер се ради о радикално различитим друштвима и изазовима пред њима. Истина је да је Стефан, као и наши савремени државници, био суочен са енормним државним проблемима и да је, негде промишљеношћу и дипломатијом, негде и умереном употребом силе, успео да преброди све тешке политичке и ратне изазове. Као световни и апсолутистички владар, схватио је да се под сталном опасношћу од турске инвазије мора окренути Европи и то је успешно остварио чврстим савезом са Угарском, без обзира на то што је она била у потпуности католичка држава. Но ту се губи паралела између његовог положаја тада и положаја модерне Србије данас. Њему су сталне претње долазиле од Турака са истока и југа, док га је Европа, представљена моћном Угарском на северу, од тога бранила. Данашњи српски државници стреме ка Европи оличеној у Европској унији, чијих су десетак чланица, предвођених Сједињеним Америчким Државама у НАТО-у, Србију пре десет година бесправно и безочно бомбардовали. Јасно је да између превазилажења католичко-православних верских нетрпељивости, што је деспот морао да учини, до опроштаја за отворену бесправну мултинационалну оружану агресију, чији је циљ био отцепљење изузетно важног дела државне територије, са чиме смо ми данас суочени, постоји огромна разлика. То руши сваки покушај успостављања неке ближе паралеле. Са тачке гледишта међународног права, и НАТО и земље Европске уније су се тешко огрешиле о Србију. Али, у бруталној светској политичкој реалности каква данас јесте, Србија, на жалост, у крајњем може више да изгуби истерујући правду, него остављајући то на страну зарад сопственог напретка.

ШТА БИ ДЕСПОТ ДАНАС РЕКАО

Узимајући у обзир са каквом проницљивошћу је Стефан у своје време бранио српску деспотовину, он би се данас највероватније приклонио мање конфронтирајућем ставу. Међутим, сасвим сигурно, ни једног трена не би заборавио колико је у томе неправде и понижења. То би га силно покретало да истрајно и самопрегорно ради на свеколиком унапређењу своје земље, те да њеном новом снагом освоји не само веће разумевање за легитимитет својих погледа, него и адекватно (мада закаснело) признање својих негдашњих противника да се у процесу распада Југославије према Србији нису понели ни човечно ни правично. А то што је деспотово витештво у доба зла било постојано, јер је до последњег даха остао човек високих моралних принципа и државничке доследности каква се ретко среће, нешто је у чему би заиста требало да га, на добро народа, модерни српски државници подражавају.
Велика историјска грађа коју сам прикупио пишући роман о деспоту Стефану заиста ми је помогла да потврдим етичко гледиште: све модерне замене витешком погледу на свет бледе пред оним што је деспот Стефан Лазаревић целим својим животом достојно посведочио и потврдио. И то је порука овог романа. Бољу пошту, признање и захвалност њему као најсветлијој личности нашег касног средњовековља, мислим, није могуће исказати.

***

О аутору
Никола Моравчевић (Загреб, 1935) потиче из породице српског краљевског официра. На Београдском универзитету завршио је Академију за позоришну уметност (1955), потом отишао у САД. Магистрирао на Позоришном одсеку Уметничког института у Чикагу (1961), докторирао на Одсеку за светску књижевност Универзитета државе Висконсин, у Медисону (1964). Био је редовни професор Универзитета Илиноис у Чикагу, оснивач и шеф тамошњег Одсека за славистику (1968-1981), проректор Универзитета и директор Управе за универзитетски развој (1981-1988). Аутор је историјских романа Албион, Албион (Београд, 1994, 1997, 2006; награда „Растко Петровић” 1998), Светлост Запада – Lux Occidentalis (Београд, 2003), Витез у доба зла (Београд, 2007), књиге есеја о српској и руској књижевности XIX и XX века Selected Essays (Београд, 2005). Почасни је доктор Вроцлавског универзитета у Пољској. Оснивач је и четрнаест година (1980-1994) главни уредник Serbian Studies, јединог научног часописа у Америци посвећеног српској култури. Живи у Чикагу.