Одлазак

МОМО КАПОР (1937-2010), ПИСАЦ, СЛИКАР, ПРИЈАТЕЉ
Живети се не мора, причати се мора
Био је тако свој и тако наш, тај Момчило. Наша сорта. Од његових прича се могло живети као Шехерезада. Крај њега се постајало носталгичан, духовит, ведар. Нико нас није моћније ни с већом лакоћом учио како се воли своје. Свој град, своја земља, своје врлине и мане. Своје жене и своја вина. Он, градска легенда, покретна хроника престонице, метак луталица БГ духа. Што рече песник, толико нам је значио да ми овде не треба да изјављујемо него да примамо саучешћа. Ми се од Момчила, првог на списку наших сарадника, нећемо праштати ни растајати. Ових неколико фрагмената прилажемо као поздрав Момчилу за наш први следећи сусрет


Никада Момчило није био у Националној ревији и никада се није мицао из ње. Сретали смо се по књижевним кафанама и радионицама, на фронтовима у рушевинама Југославије и на коктелима, на отварањима изложби и летњих сезона на реци, на славама и седељкама, на изненадним путовањима која смо увек дочекивали обувени, са спаковано оно мало пртљага. Неке јулске ноћи проводили бисмо на палуби брода што тихује у пристаништу под Тврђавом, или се примирио на Ади, или на ушћу Тисе. Једном смо седели на калдрми, леђима наслоњени на топли камени зид, и дуго причали о детињству и књигама. И често, кад бисмо се срели, разилазили бисмо се неколико дана касније.
Био је тако свој и тако наш, тај Момчило. Наша сорта.
„Од његових прича се могло живети као Шехерезада. Крај њега се постајало носталгичан, духовит, ведар. Нико нас није моћније ни с већом лакоћом учио како се воли своје. Свој град, своја земља, своје врлине и мане. Своје жене и своја вина. Своја ,домаћа митологија’. Нико нас није лепше подстицао да путујемо и да с радошћу, без малограђанског и снисходљивог, откривамо друге. За себе је говорио да је академски сликар и наивни писац. Други су причали да је он градска легенда, покретна хроника престонице, метак луталица БГ духа. Једном давно, на другој страни океана, позван да критикује режим, изговорио је антологијску реченицу због које је био до смрти, и после, persona non grata NGO сектора: ,Никада не говорим лоше о својој земљи када сам ван ње.’”
Када је почињало излажење Националне ревије, послао нам је електронску фиоку пуну својих мајсторских текстова. „Ево, момци. Користите кад хоћете, како хоћете и колико хоћете. Мени не дугујете ништа (напротив, ви одужујете и део мог дуга). И ауторски примерак ћу куповати на трафици; то је гест подршке, ствар принципа. Па ко ће вас куповати ако не они који мисле и осећају као ви?!”
Националну ревију смо му, наравно, слали. А кад су га колеге из рачуноводства у неколико наврата јуриле по граду и сајму књига да потпише папире на основу којих се уплаћује хонорар, рекао им је: „Какве паре, јесте ли ви нормални?!”
Ми се од Момчила нећемо праштати ни растајати. Што рече песник, толико нам је значио да ми овде не треба да изричемо него да примамо саучешћа.
Па ипак, као поздрав Момчилу за наш први следећи сусрет, ево неколико фрагмената његових заосталих у бележницама Мише Вујовића, Маје Радонић, Радомира Мићуновића, Драгане Марковић и Бранислава Матића, као и у Момчиловим редакцијским фиокама у све три Србије за које је писао.
И још једну ствар да рашчистимо. Чувена реченица коју је приписивао час Леонарду, час Клоду Симону, час Стендалу, заправо је његова сопствена: „Веровао сам да целог живота учим како треба да живим, а учио сам заправо како да умрем.”

О Србији и повратку. Повратак Србији је повратак суштини. До њега се најчешће стиже дугим, заплетеним и сложеним путевима. Да бисмо открили суштину, често је пре тога потребно обићи читав свет и видети сва његова чуда, а у очима и ноздрвама, слуху и укусу на непцима после свега осетити неку неутажену глад и жеђ, неизговорену реч на врх језика.
И баш кад сте се осетили блазираним и празним, будите се у некој старој кући у срцу Србије, усред какве варошице или паланке, одлазите у кухињу код домаћина и они вам износе нешто тако ретко у белом свету: слатко од трешања, замагљену чашу хладне бунарске воде и чашицу домаће препеченице. Тако започиње дан у Србији. И, гле чуда! Те трешње, та мала златаста сунца послужена с љубављу, што се пресијавају у стакленој чинијици, истог часа поништавају горки укус промашености и узалудности на вашим непцима. Попут „мале мадлене” умочене у чај, у Прустовом Трагању за изгубљеним временом, оне вам поново враћају одавно изгубљени укус благословене блискости и доброте.
Пошто сте појели слатко, испијате чашицу шљивовице, препеченице из оближњег манастира, и она вам са задршком, благо клизећи низ грло, пали утробу својом врелином. Осећате укус традиције и времена, благост и жестину, притајену животност овог српског еликсира који вас истовремено и опушта и узбуђује на један дотад невиђен начин. То је тајанствена мешавина укуса шљива и мириса земље, ината и обести, благе сете, оптимизма и наде. У том укусу, у тој крхкој стакленој чашици, као да је садржана читава Србија, која вас неодољива обузима и жари...
Док путујете кроз Србију, постаје вам јасније зашто су се око овог малог зеленог комада европске земље вековима отимале најмоћније светске империје, борећи се за њега све до дана данашњег.

О Великој Србији. Никад нисам био заговорник идеје о Великој Србији. Мене велике државе, у принципу, не занимају. Идеал ми је Малта, држава која има становника као општина Вождовац, нема војску и живи савршено. Зашто би ме толико интересовало да сви Срби живе у једној држави? Срби ће припадати једној вери, једном народу, али не морају и једној држави. Срби ће се осетити да су Срби кад се сретну било где, препознају се и очи им се засветле, а то не значи да морају да ограђују велике просторе пашњака да би били срећни.

О кривицама. Криви смо и много пре него што је доказана наша кривица. Сваки одлазак у неки страни конзулат гура нас све дубље у ту имагинарну кривицу. Гледају нас преко наочара строги вицеконзули и траже још више уверења и потврда, гаранција и доказа да нећемо случајно остати у Канади као дрвосече или на Новом Зеланду као шишачи оваца. Србија је, иначе, одувек била познато по томе што је своју децу умела, чак и у ретким временима благостања, да уваља у осећање кривице. Ту јој заиста нема премца. Кад се родимо, криви смо, најпре, родитељима што плачемо у невреме и не дамо им да спавају, криви смо учитељима што не знамо таблицу множења, криви професорима што не знамо кад је пала Картагина или куда смо све бежали за време непријатељских офанзива. После смо криви женама што нисмо довољно код куће, а љубавницама што јесмо. Деци смо криви што нисмо довољно успешни као други очеви који својој деци омогућавају све што желе. Једно време били смо криви комунистима што нисмо у Комунистичкој партији, а после смо за исту ствар били криви бившим комунистима. Били смо им криви што нам је савест чиста, а они преврнули ћурак и однеговали амнезију. Истоку смо били криви што смо навијали за Запад, а Западу што смо заувек остали на Истоку. Криви смо за све ратове које су започињали Исток и Запад; криви смо зато што смо успели да некако преживимо, па тако, и не хотећи, постали крунски сведоци који их подсећају на њихова недела и издајства. Данас смо поседници највеће колекције кривица у историји човечанства. Криви смо чак и нашој браћи по муци, Јеврејима, који су све до нас имали привилегију да буду највише криви на свету.

О давним књигама. Лутајући годинама по антикварницама, често наилазим на књиге које су ми некада много значиле. Одлучујем се да купим понеку од њих, али већ на путу према каси, ко зна због чега, одустајем од куповине. И држећи тако у рукама неки чудом сачувани примерак са којим сам давно друговао, размишљам шта бих започео са њим. Толико сам пута прочитао те странице; не верујем да бих могао да им се вратим још једанпут, ма колико да су ми биле драге. Њихов садржај ми је познат. И дејство које су имале на моје пријатеље, вршњаке, и на мене. Па ипак, држећи на длановима случајно пронађену књигу, осећам њену заштиту, која ми улива сигурност попут драгоцене амајлије. Поново сам у њеној власти час-два, а затим следи неизбежно: чему? И одлажем је у хаотичну гомилу случајних књига, баш као што неко посебно драго лице препуштам светини на булевару, после неколико уобичајених питања о здрављу, старењу и породици. Има у том гесту извесне узалудности: чак и када бих имао много среће у трагању, никада не бих успео да покупим све књиге које су утицале на живот поколења коме припадам.

О читању у кухињи. Можда се ни на једном месту не сусрећу тако присно духовна и телесна храна као изнад обичног кухињског стола, прекривеног коцкастом црвено-белом мушемом, у оним часовима када, занети читањем неке важне књиге-открића, осетимо глад, па одемо до шпорета да подгрејемо јучерашњи пасуљ са сувим свињским ребрима. Одлажемо на тренутак књигу, сечемо парадајз и хрскаве зелене паприке, режемо кришку хлеба, вадимо сланик из креденца и намештамо наш скромни оброк тако да се налази на средокраћи између нас и књиге (коју смо наслонили на векну хлеба); храна за наш дух и храна за наш трбух. На страницама мени нарочито драгих књига проналазим трагове давних јела. Са лакоћом могу поново да призовем те благословене часове када сам јео и читао, осећајући грижу савести што је ноћ далеко одмакла. Чекало ме је рано буђење. Прескупо ћу платити проћердану ноћ и драгоцени сан; па ипак, књига ме је одвлачила све дубље у бдење, према јутру, које се појављивало у облику бледог прекора иза прљавих кухињских прозора. Но, ко је у стању да се одупре тој опојној дроги? У неким нарочито узбудљивим књигама проналазим у дубини страница пепео давно попушених цигарета: мрље од јела и тај пепео поетичнији су ми од сасушених струкова јагорчевине које сам педесет друге пронашао у једном раном издању Волтеровог Кандида у палати породице Гради, на дубровачкој пјаци.

О тајнама, таштини, забораву. Немам ниједну тајну. Моје тајне су увек биле прагматичне, тајне љубави за време док сам у браку, тајна пријатељства са онима са којима се пристојан човек не сме дружити, али суштински немам никакву тајну. Костурница у Хиландару и начин на који доспевају тамо умрли монаси такође је једна од великих лекција, као што је то и читаво православље. Православље је велика, заборављена, избрисана лекција којој се православни свет тек сада враћа, кад је пребродио пубертет, мале богиње и остале дечје болести цивилизације, која га је затекла неспремног. Приликом сликања икона аутори се се испод својих дела не потписују, ми не знамо ко су. Све је то прича о спречавању гордости, о одрицању од таштине. Тако и те лобање у костурници, на којима су оловком, јер она најспорије бледи, написана само њихова монашка имена; остаје тајна како су се они звали у световном животу. Страх од заборава погађа само оне људе који нису свесни суштине живота – да смо овде на овој планети, да играмо неко време по својим или туђим правилима, да обавимо то што нам је суђено, да ишчезнемо, и да нико није важан. То је управо оно што су нам на пиједестал религије подигли будистички филозофи и свештеници – људски живот је у савршеном складу са дрветом, са лишћем које пада и претвара се у хумус. Зашто би се човек разликовао од света који га окружује? Европска филозофија, која је потекла из античке, поставила је човека у центар света. Многи су то схватили дословно, па се тако и понашају. Ако постоји тајна, она је врло једноставна, само је људи траже компликованим путевима. Тајну су знали и наши преци, углавном жене више него мушкарци – тајна је у скромности, у осећају пролазности, у осећају да не треба чинити зло јер ће нам се вратити.
Кад све ово говорим, осећам се помало непријатно. Јер, кад неко тако говори, претпоставља се да он није направио никакве грешке, никаква лоша дела, па сад дели лекције. Ако је ико правио грешке, то сам ја.
Ја сам сам једна велика грешка.

О чудима. Стално се надам да ће се догодити чудо. Сваког јутра будим се с осећањем да ће се догодити нешто невероватно лепо; обично се и догоди. И када се не догоди, добро је да се то чека. Ја сам господар свог чуда, лепо чудо о којем говорим зависи искључиво од мене. Оно се дешава на платнима на којима сликам. Када сте у тој причи, чуда су увек могућа. Када станете пред празно платно, са четком и бојама поред себе, имате исте шансе какве је имао Тицијан, Моне, било ко. То је увек један квадрат белог платна и иста четка у руци. Онда чекам да се догоди чудо, да се боје распореде на одређени начин који ће открити лепоту и суштину мог бивствовања на свету, који ће сведочити о неком обојеном тренутку мог живота и када мене више не буде, са зида нечије собе, не мора са музејског зида по сваку цену. Ако направите чудо, оно ће увек бити чудо. Ако ме питате да ли сам успео у том чуду, рећи ћу вам да, наравно, нисам. Али лепо га је очекивати.

***

О хроничарима Београда
Од људи који су о Београду најлепше писали, готово нико није рођен у овом граду. И Душан Радовић, који нас је свакодневно будио оним својим ,Београде, добро јутро’, рођен је у Нишу. Дошљаци су у овој престоници ветрова пуштали корење и рађали ,рођене Београђане’. Књиге о Београду значајне су за њих колико и за оне који више не живе у Београду.

***

О смеху
Знате ли како је умро Стојан Аралица у 96. години? Био је на ВМА са два генерала у соби. Ујутру је рекао: „Ја ћу сада да се покријем чаршавом преко главе и правићу се да сам мртав.” Покрио се и сви су око њега умирали од смеха. Лекар долази, дрма Аралицу, а Аралица стварно умро. Умро је смејући се.

***

О поседовању и одласку
Сем оног што носите у глави и умете рукама, не поседујете ништа. Нема поседовања. Играли смо се неко време на земљи, трудили се да игра буде фер плеј и отишли. Ми који немамо ништа умиремо лакше и без жаљења. Замислите како је тешко Рокфелеру да умре, а како је то лако пиљару са Чубуре. То је моја филозофија живота.

***

О реци и спорту
Пре четврт века открио сам реку Саву, тачније Аду Циганлију, то чаробно острво на домаку града. Најпре сам само пливао, онда веслао раме уз раме с ненадмашним Зуком Џумхуром у једној старој апатинској шикљи, а затим почех да једрим са својим добрим другаром Мишом Михаиловићем, једриличарем, на олимпијској јоли која се звала „Бојана”. Данас и сам имам свој чамац и сваки дан сам на води. Али, Џумхура нема више. Свет је сиромашнији за једног дивног уметника и јединственог човека.
А да сам се заиста озбиљно бавио спортом, био бих свакако усамљени тркач на дуге пруге. Та дисциплина је тако слична бављењу литературом. Сам си на својој стази и знаш да још дуго, дуго мораш да трчиш. На крају паднеш од умора, и то је крај.

***

Цртеж
Један од својих најдужих интервјуа у животу, на безмало 60.000 словних места, што је права мала књига, Момо Капор је у пролеће године 2000. дао Мишу Вујовићу, данас главном уреднику Националне ревије, за тадашњи Глас Црногорца. Док је у свом стилу приповедао одговоре, објављене под насловом „Патриотизам је ствар кућног васпитања”, окорели цртач је у руци држао оловку, пред собом папир. Када му је Мишо Вујовић однео објављени интервју, Момо Капор је узвратио цртежом, изненадивши саговорника, који није ни приметио да је био цртан.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију