Добротвори

НОВОСАДСКА ХРОНИКА МАРИЈЕ ТРАНДАФИЛ (1814-1883), НАЈВЕЋЕ СРПСКЕ ЗАДУЖБИНАРКЕ
Заборав једе оне који заборављају
Наследила је и великим трудом умногостручила огромно богатство. Поседовала „пола Новог Сада”. Само један дан у животу била је сиромашна и гладна. Никада не заборавивши тај дан, сав свој иметак пажљиво је завештала другима, онима за које је мислила да им је најпотребније. Помагала је градску сиротињу, децу, девојке без мираза, удовице, Цркву, националне установе, болнице... Почива у крипти Николајевске цркве, крај мужа и деце. Помене јој одавно нико не служи

Пише: Татјана Марковић


У самом срцу Новог Сада, у салону господског дома у Главној улици, седела је крај прозора госпођа Марија Трандафил и одсутним, мутним погледом гледала ретке пролазнике. Строга и усправна, механички је кретала игле за штрикање, које су некако саме од себе, волшебно, плеле чарапе и то одмах две – једну у другој. Када би неко могао да по новосадским салонима провери женске чарапе, тврдила је Марија Трандафил, показало би се да већина „ноблеса” има поцепане пете. Па када карте могу да буду у моди међу женскињем, онда ваљда могу и њене читаве чарапе.
Тако је то радила Марија Трандафил, највећа српска добротворка и задужбинарка свих времена.
Рођена је око 1814. године (у неким документима се наводи 1816), у породици Поповића у центру Новог Сада, у кући која је позната као „Kућа код иконе”. Наиме, на фасади куће, високо на спрату, била је, а и данас је, вешто израђена икона св. апостола Петра и Павла. Ови апостоли ће је, као знамење, пратити целог живота.
У новосадском листу Јавор из 1883, била је објављена Маријина кратка биографија у којој се наводи:
„Отац јој беше Ћира Поповић, занатом ћурчија, но се поглавито бавио трговањем храном. Једном приликом је истоварао у Ђуру кукуруз, те се прехладио и од тога умро у својој 27 години, где је и сахрањен. Отац јој се двапут женио. Прво је узео Тајчевићеву из Осека и то беше Маријина мати, а други пут из породице Критовчеве из Руме...”
Рано оставши без родитеља, постала је штићеница својих рођака, богате трговачке породице Хаџи Кире Николића из Осека. У то време је било уобичајено да се девојке из богатих кућа васпитавају по приватним „леровима”, где су се училе писмености из Библије, рачуну, ручним радовима, танцу, а помало и унтерхалтунгу. Поуздано се зна да је Марија била писмена и да се добро разумевала у трговачке трансакције, те да је „немецки читала са особитим разумевањем”.

НИСУ ЈЕ НИ ПИТАЛИ

По старом схватању, да је брак пре свега добар и уносан посао, њен старатељ Хаџи Кира ју је удао са непуних шеснаест година за много старијег свог деловођу Јована Трандафила, родом из Брашова.
Венчање је обављено у Осеку 31. јануара 1831, без много трошка и помпе, и то у православној цркви посвећеној апостолима Петру Павлу!
У Тридесетогодишњим угодним и неугодним успоменама 1854 – 1884. Лука Јоцић, потоњи управитељ целокупног имања Марије Трандафил, догађај је описао речима: „Нису је ни питали!”
Знатан капитал који је Марија унела у брак као мираз послужиће као основа за успешне трговачке послове које ће супруг Јован, уз помоћ Хаџи Кире Николића, предузимати наредних година. Већ 1832, Јован Трандафил је платио taxam concivlitatis и постао грађанин Новог Сада. Тако је добио могућност да ту тргује покровцима и ердељским сукном и стекне, врло брзо, богатство. Улагао га је у некретнине.
Но, новац и моћ нису донеле супружницима срећу. Једно за другим су им умирала деца, прво кћер Софија, па онда и син Коста. Од тада, несреће су надолазиле једна за другом, у таласима.
У почетку националног превирања у Угарској, и Буне 1848. под вођством Лајоша Кошута који је заговарао економску и територијалну независност Угарске из јединственог аустријског царства, као и искључиво признавање само Мађара као јединог народа, Нови Сад има значајну улогу.
Између Мађара и Срба, који су подржавали закониту монархију, отпочео је крвав рат на територији данашње Војводине. У рату је нарочито страдао Нови Сад, који је мађарска војска бомбардовала са Петроварадинске тврђаве и разорила. Град је изгубио већину становништва. Од преко 2.800 зграда и кућа остало је једва 800. И данас у центру града, у чувеној Дунавској улици, видљива су гвоздена ђулад заробљена у фасадама, као сведочанство о тим догађајима.
О томе где су се налазили Трандафилови у време Мађарске буне мало је познато. Зна се, пак, да су им у бомбардовању изгореле две куће на пијаци, те је Јован Трандафил 1851/52. дигао зајам од 30.000 форинти и употребио их као нов финансијски замајац у својој трговини.
Андра Гавриловић, у својој књизи Знаменити Срби XIX века, наводи следеће Маријине речи у вези са бомбардовањем Новог Сада:
„Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било када смо 1849. при пожару новосадском – бежали, те смо у Варадину граду при затвореним капијама морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Када се сетим тога дана, онда осетим шта су то глад и сиротиња – и зато чиним доброчинства и помажем сиротињу.”

ВОДИЛА СОПСТВЕНУ НАЦИОНАЛНУ ПОЛИТИКУ

Своје богатство Марија је доживљавала као тежак терет и искушење. После Јованове смрти 1862, морала је да води четири парнице, укључујући и спор са рођеним братом Марком Поповићем. Њени и Јованови сродници, незадовољни заједничким тестаментом брачног пара сачињеним 1860, сматрали су да она, као жена, није способна да управља сопственим добрима. Парнице су биле тешке и препуне „ниских удараца”, али је она успела да задржи контролу над целокупним капиталом.
Лука Јоцић је у својим Успоменама... забележио да је Марија често говорила:
„Камо среће да су ми жива моја деца, па ма крај њих живела у највећој сиротињи. Срећнија бих била и више радости бих имала, но што ми даје ово мртво благо, које ће и онако остати туђину.”
Утонувши у своју несрећу, спас је тражила у раду, те је двадесет година сама стицала и увећавала капитал и то на опште згражавање чаршије што се бави тако „неженским занимањем”, па још и успешније него њене мушке колеге.
Како је научила да мудро послује, тако је и делила свој капитал у добротворне сврхе: хранећи, негујући и школујући сиротињу, обезбеђујући тако физички опстанак Српчади у несигурним временима, те подижући значајна здања у која су доцније смештане институције од националног значаја, попут Матице српске.
Госпођа Марија Трандафил је водила своју сопствену националну политику, чија далековидост дуго није била схваћена од стране Срба, а изгледа ни данас! Велики део имовине, брачни пар Трандафил је завештао у добротворне сврхе још тестаментом писаним у Осеку, 24. јуна 1860. После смрти мужа, увећавши богатство неколико пута, Марија је формирала нова завештања, мењајући при том суштину заједничког тестамента, због чега су избиле додатне рођачке несугласице.
У тестаменту писаном у Новом Саду, 9. септембра 1878. по римском календару, као разлог за промену дотадашње воље наводи се:
„... Од доба када се заједнички тестамент иставио, па до данас, времена су се изменула – па су и потребе српског народа друге постале.”
Тестаментом је одређено да се од 476 јутара земље оснује Фонд за школовање сиромашних даровитих ученика и то под условом да „... деца морају бити православног восточног вероисповеданија, али без сваке разлике у народности”.
Дато је тридесет стипендија за ученике Српске велике гимназије у Новом Саду, данашње Гимназије „Јован Јовановић Змај”. Марија је дубоко била свесна потребе да се Српчад, школовањем, издигну из свог дотадашњег подређеног положаја у аустроугарском друштву и држави, те тако постану нова културна елита народа.
Даље у тестаменту дословно каже:
„Кућа на пијаци, у којој је сада трговина г. Вајса, оставља се саборној цркви новосадској. Једна кућа у Лебарској, где живи г. Јаснић, имаде се обратити на то, да се по две сироте православне вере из њеног прихода сваке године удају. Друга кућа у Лебарској улици, ‘код Сремца’, остављена је да се чисти приход у једнаким сумама на сироте немоћне удовице и три сиромаха немоћна трговца или мајстора подели. Приход од куће у Осеку иде на три болнице и то на Новосадску, Осечку и Сомборску у једнаким свотама...”

ЗА ПРАВОСЛАВНЕ СИРОТАНЕ

Њено највеће завештање је „Заведеније Марије Трандафил за српску православну сирочад” у Новом Саду. Матицу српску је овластила да у њено име подигне пространу и лепу зграду, у којој ће боравити сирота мушка деца. Према тестаменту, градња задужбине је требало да почне онда када капитал уложен у тај фонд нарасте на 300.000 форинти. Тек 1908. је изабран пројекат новосадског градитеља Момчила Тапавице. Пројекат је својим потписом оверио тадашњи председник Матице српске Антоније Хаџић. Трошкови за изградњу, са првобитних предрачуна од 397.000, попели су се на пола милиона форинти. Репрезентативна зграда, саграђена у псеудокласицистичком стилу, завршена је тек 1912. Никла је на углу Ханског плаца. Матица српска се сама уселила у ову зграду 1926, изменивши за своје потребе првобитни ентеријер зграде.
Да жеља Марије Трандафил не би била изневерена, одлучено је, уз сагласност градских власти, да се подигне нова зграда за потребе сиротишта. На задужбинском палцу од 30 јутара, на Сајлову, подигнут је комплекс зграда који су чинили: кућа за смештај деце, економска зграда и стан управитеља. Пројекат је потписао инжењер Миливој Матић, а првих дванаесторо деце је усељено 1930.
Деца из сиротишта су морала бити школована у такозваним индустријским школама, или су ишла на „немецке занате”, у то доба ретке међу Србима. Сваком питомцу је након завршене школе следовало по 500 форинти, да отпочне посао.
Према завештању, основан је и Фонд за материјалну помоћ Николајевске и Успенске цркве. Трећину чистог прихода од куће у Осеку добио је тадашњи „Убошки дом”, који се налазио у Николајевској порти, а за потребе саме Николајевске цркве поклоњена је „Кућа код иконе” у тадашњој Ћурчијској улици, данашња Пашићева 11, и 80 јутара првокласне земље. Из овог фонда Николајевске цркве издржавани су свештеник, црквењак и један појац, а деси ли се да, којим случајем, попадија остане удовица, имала је право на доживотно издржавање од 200 форинти годишње.
По Маријином налогу су обновљени велелепни иконостас Успенске цркве и мермерни крст који је дуго времена красио центар Новог Сада, а данас се налази у порти Саборне цркве.
За Николајевску цркву је била дубоко везана, јер су јој најближи почивали у крипти управо ове цркве. Пред крај живота је често, усамљена и очајна, вечито у црнини, сатима покушавала да у брујању звона распозна гласове своје деце. Једног дана је добила скандалозно писмо следећег садржаја:
„Српска православна црквена општина новосадска приметила је са негодовањем да Ви овомесном светом Николајевском црквом самовољно и без питања и дозволе ове општине управљате... Ова општина се услед тога налази побуђена изјавити Вам да то нити сме нити хоће даље трпети и тако да са данашњим даном кључ речене богомоље узима из ваших руку.”
Дубоко погођена поступком људи из одбора, међу којима је било и њених питомаца, Марија је вратила кључеве цркве. До краја живота није више крочила ни у црквену порту. Згрожене поступком људи из црквене општине, протестовале су угледне Новосађанке, православне Српкиње, мајке, које су упутиле оштру петицију са 100 потписа.
Након смрти Марије Трандафил, 14. октобра 1883, вредност њених завештања у непокретностима и баснословном породичном накиту је износила 700.000 форинти, што је чини највећом добротворком код Срба.
Марија Трандафил је сахрањена у крипти Николајевске цркве, поред своје деце и супруга.
Помене јој одавно нико у српском народу не служи.

***

Пола града
Данас ни многи Новосађани не знају да су куће у Змај Јовиној улици с бројевима 8, 16 и 17, Пашићевој 11, Дунавској 16 и Милетићевој 17 заправо биле власништво, а касније и задужбина Марије Трандафил. Мало је познато и каква је даља судбина ових добара, односно у чијем су власништву сада.

***

Сплетке
На весеље доконе чаршије, разљућени грамзиви рођаци ширили су приче о наводном постојању компромитујућих писама које је Марија писала извесном господину сумњиве репутације. Оваква врста трача је, касније, постала омиљени начин обрачуна новосадских малограђана са својим изузетним суграђанкама, те је тако, само двадесетак година касније, Миша Димитријевић смртно страдао од руке Јаше Томића због идентичне сплетке, коју је исплео око Милице Томић, рођене Милетићеве.

***

Спасење
За време велике глади, након Буне 1848, шест недеља је хранила сву новосадску сиротињу, без обзира на веру, што није било уобичајено у то доба, јер се свака национална или верска заједница одељено старала о својим сиромашним суграђанима. Радила је према сопственом убеђењу и дубокој потреби давања у славу Бога и за спас душе, своје и својих најмилијих.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију