Стазе

НА ПЕШТЕРУ, ВИСОРАВНИ СА КОЈЕ ИШЧЕЗОШЕ АЖДАЈЕ, ЈЕЗЕРА И АЕРОДРОМИ
Јесен на српском Тибету
Прекривен непрегледним пашњацима, тек повремено прошаран понеким шумарком, сеоцетом, парцелом планинског жита, овај крај је од давнина познат по овчарима, трговцима, својевремено и кријумчарима. Чувен је и по сиру, оштрим зимама, пећинама у којима се подвизаваху велики духовници. Вазда се овде живело оскудно, у каљењу, честито. Кад дођете, осетите извесно неповерење и процењивање. Убрзо се, међутим, покаже сва гостољубивост својствена горштацима

Текст и фотографије: Драган Боснић


Називали су га српским Тибетом, због оштре климе, релативно велике надморске висине и значајних светиња у његовој непосредној околини. Пештер се налази на југу Старог Влаха, оивичен рекама Ибар и Лим. Име је добио по бројним пећинама (пештерама), од којих су многе биле уточиште ученим монасима и важним духовницима. Прекривен је непрегледним пашњацима које само повремено прошара понеки шумарак, збијено село или њива планинског жита. Од давнина су људи са Пештера познати овчари, добри трговци, својевремено и познати кријумчари. Вазда су живели оскудно, на граници два света, у непосредној близини важних путева. Можда и зато, при првом сусрету са њима осети се доза неповерења и кратко процењивање. Убрзо, међутим, показују сву своју гостољубивост, својствену горштацима.
Административно, Пештер је у општинама Сјеница и Тутин.
Рељефно, издвајају се равно Пештерско поље, планина Гиљева и Сјеничка котлина. У североисточном делу је врх Тројан (1.351 метар) са остацима града који је замро током VI века. На простору Пештерског поља својевремено је било језеро. И отекло. Иза њега остале бројне мочваре и локве, а у њима, због специфичне надморске висине, сачуван разнолик и необичан живи свет.
По легенди, у језеру је живела аждаја коју је убио свети Ђорђе (муслимани приповедају да је то урадио Ђерзелез Алија). Аждаја је била троглава, па се њен самртни ропац развукао од града Тројана до извора Рашке и манастира Сопоћани. Успомену на тај митски догађај, тврде Пештерци, чувају и многи овдашњи топоними. Тамо где се аждаја браћакнула налази се село Браћак, опружила се код села Пружањ, репом шуму окрњила у Крњој Јели. Од њеног лета се занинала (зањихала) цела планина Нинаја. Још је била жива код Живалића, вукла се код Вучинића, највише јој крви источило код Точилова, а кости јој остадоше у Коштаном пољу. Мештани су у Чукотама нашли њену прву главу, па су је чукали моткама. Друга глава, обаљена, нађена је код Баљена, а реп њен, сличан гујином, пронашли су Гујићи.
Легенду су многи заборавили, неки је никад нису ни чули, али топоними су остали. Пре сукоба са аждајом, свети Ђорђе ударио мачем у камен и из њега потекла хладна планинска вода. На том извору, Ђурђевице, где и данас тече, и православни и муслимани су дуго о Ђурђевдану приносили симболичку жртву (овна) светом Ђорђу.

У КАТУНИМА, НЕ ЗАБОРАВЉАЈУЋИ ЗИМУ

У сарадњи са Туристичком организацијом Сјенице, екипа Националне ревије запутила се минуле јесени да пређе тај бескрај пашњака. Мало пешице, мало на коњима, а највише „ладом нивом”. Почетна тачка тог путовања, разуме се, био је градић Сјеница. Основана је на важном караванском путу који је водио од Дубровника ка истоку Балкана. У центру града се налази стара џамија за чију куполу Сјеничани тврде да је највећа на Балкану. Поред су стара чаршија, административне зграде, школа… Осим по великим сточним вашарима, Сјеница је од недавно позната и по „Данима пите”.
У намерени обилазак крећемо путем који води ка Новом Пазару. Прелазимо реку Вапу, која лагано кривуда Сјеничком висијом. Застајемо накратко у Штављу, познатом по руднику, да обиђемо стару цркву на гробљу. Даље, до насеља Дуга Пољана, потребно је савладати повелик успон. То је мало муслиманско место са препознатљивим минаретом, невеликим дућанима и кратким кривудавим улицама. Кућа има и нових и полусрушених, са кровом од сламе, али све одреда имају, изгледа обавезну, сателитску антену.
Одатле пут скреће на југозапад ка Карајукића бунарима. И баш ту, на путу ка Бунарима, почиње типични пештерски предео. Пут вијуга преко заталасане висоравни, на којој, за разлику од већине наших планина, има још пуно оваца, говеда и коња. Свака стопа пашњака је покошена, јер су зиме овде дуге, са пуно снега и температурама којих се ни Сибир не би постидео. Бројни су катуни (или станови, како овде кажу) где стада бораве током лета. Куће су покривене сламом, окружене бројним пластовима, поред сваке, чини се, пасе по неколико коња. Помислио би дошљак да је коњ још главно средство транспорта, али није. Прво га је истиснуо „фића”, потом „голф”, а сада се могу видети и квалитетнији аутомобили.

ВАПА ЈЕЗЕРО ПОПИЛА

После врха Тројан, пред нама пуца невероватно равно Пештерско поље. Изгледа да је сва вода некадашњег језера отекла кривудавим коритом Вапе. Данас је Пештер, ако не рачунамо неколико бара, практично безводан. Зато има најраширенију водоводну мрежу у Србији, преко које је вода дошла до сваког катуна. Кажу да је приликом градње било проблема са трасирањем водоводне мреже. Оновремена „народна власт” је проблеме решавала лако: бунтовни власник бива приведен на информативни разговор и задржан док мајстори не поставе потребне цеви преко његовог имања. Кад се цев затрпа, домаћина пуштају да иде кући.
Карајукића бунари су због питке воде дуго били центар сточарства на Пештера. О томе сведоче велике фарме, фабрички погони, школска зграда, бројни стамбени објекти. Много тога је сада напуштено, иако је доста мештана, упркос свему, остало.
Повратна траса водила нас је од Бунара на северозапад, преко Буђева до Сјенице. Призори се понављају: бескрајни брежуљци спарушене траве, понеко стадо, старе колибе... Испред Сјенице скрећемо на аеродром. На овој висоравни није био велики проблем направити авионску писту, а ни разорити је (како се показало у пролеће 1999).
Наредног дана полазимо на Гиљеву. На планини се смењују велике шуме и бескрајни пашњаци. Призори су друкчији него у Пештерском пољу, али и овде су извори ретки а стада бројна. Испод 1.617 метара високог Јеленка свраћамо у груписане станове. Било је занимљиво завирити у мљекар у коме је било педесетак великих качица пуних чувеног сјеничког сира. Пробамо сир, с разлогом чувен, потом идемо у обилазак на планинским коњима. Не знамо како је на дуже, али на оволико колико ми бејасмо пријатније је на коњима него у „лади ниви”. До стеновитог Јеленка је део екипе и устрчао. Призор је свакако био вредан тога. Поглед је допирао далеко, далеко, све до удаљених шпицева Кучког и Васојевића Кома.
Претпоследња етапа је требало да буде најзанимљивија. Испред нас је био кањон Дубочице, до кога је водио узани шумски пут, а крајња тачка манастир Куманица на обали Лима. Авантура коју је најавио професор Филиповић, вођа пута, и догодила се, али на непријатан начин. Неке дрвосече су на узаном путу оставиле огромне букове трупце. Ни макац. Ни корак даље, ни окренути се натраг. Уследила је мукотрпна вожња у рикверц преко пола планине. То би и за Мишка, из „Фирме Крстић”, био велики подухват.


***

Врело
Сјеница се водом напаја директно са врела Вапе, толико јаког и чистог да није било потребно правити ма какав резервоар или акумулацију. Да Нови Пазар има тако штогод, кажу, брзо би решио постојећи проблем са пијаћом водом.


***

Шума се сама чува
У крајњем углу Пештера налази се насеље Угао. Занимљива је прича о старој џамији у селу и шуми која јој припада. Столетна стабла на брду изнад џамије су заштићена, мада мештани кажу да то и није потребно. Шума се, веле, сама чува! Својевремено, неки човек се оглушио о старо предање о забрани сече те шуме, па одсекао једно стабло да направи рогове на кући. Не састави ни неколико дана потом, над селом се надви олуја, а први гром право у новоподигнути кров. Од тада, шуму крај богомоље нико не мора да чува.

 

 

 

Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију