Срце Србије

НА ПУТУ: ТРИДЕСЕТ ШЕСТ САТИ ДО ПРИЛУЖЈА, НА КОСОВУ, И НАЗАД
Добро је, чак и кад није
На земљаном путу, кроз шуму, не разазнајемо никог у тмини. Надамо се да ни нас нико види. Милимо, кривећи се узбрдо козјом стазом, сигурно непроходном кад су киша и блато. Тај путељак, којег нема у београдским вестима и неискреним изјавама политичких марионета, једна је од ретких преосталих веза Србије са самом собом. Небо је у овој новембарској ноћи ведро, а изнад планинских падина, између далеких звезда, сија преполовљен месец

Пише: Милорад Ћириловић
Фотографије: Драган Боснић


Док политичари у Србији неубедљивим речима бране Косово, док се главне београдске вести односе на Грчку, природне катастрофе у свету и кошаву, овог другог новембра путујем доле, у јужну српску покрајину. Изненада, тек као новинарско ходочашће до новоизграђеног православног храма у Прилужју, у „средњем Косову”. Домаћини (који ће нас и превести до тамо) нису рекли како ћемо прећи блокиране административне прелазе, уз утешну поруку да не бринемо, а ако смо жељни узбуђења – биће га на претек. За безбедност јамче, колико год то од њих зависи. А не зависи баш много.
Носим само новинарски блок и оловку, а колега Драган Боснић фотоапарате. Хоће ли нас неко питати где идемо, шта ћемо да радимо, колико остајемо, да ли је посета туристичка, пословна или приватна...? Колико тога ли се променило откад сам последњи пут био, пре двадесетак година? Све се променило. На овом путу ћу провести 36 сати и превалити више од хиљаду километара, тамо и назад.
На прелазима Јариње и Брњак и овог јутра барикаде, а голоруки људи телима спречавају пролаз наоружаним војницима. Баш сада, почетком новембра, сукоби су стигли до оне тачке када опасност вреба и из ваздуха и са копна.
– Ви из Београда нисте навикли на то, али ми јесмо, и тек ћемо се навикавати. Ићи ћемо преко прелаза који се користи у посебним ситуацијама, као што је ова.
Нећу одати како и куда смо усред ноћи прешли из централне Србије на Косово и Метохију, возилом типа „караван”, без показивања личне карте или – не дај Боже – пасоша. За нас не постоји никаква граница између два подручја – чији житељи се меркају преко заступника својих признатих или непризнатих држава. Идемо у јужну покрајину коју је једна њена етничка заједница самопрогласила државом, а која је под управом KFOR-а и UNIMIK-а и EULEX-а.
– Само Бог види и зна шта ће се догодити – каже наш водич, који нам не говори куда ћемо проћи. Загонетно се смеши, обећавајући да бар неће бити досадно на путу. Наше одредиште није толико километара удаљено колико је обавијено неизвесношћу. Новинарске екипе туда не прелазе. Али, уобичајеним путем се не може. Зато идемо на „прелаз који контролише само наша страна”.

НА КОНАКУ У МРАКУ

На земљаном путу не разазнајемо никог у тмини. Можда ни нас нико не види. Милимо кривећи се узбрдо „козјом стазом”, богазом непроходном кад су киша и блато, узаном толико да једва прође камион. Небо у овој ноћи између 2. и 3. новембра је ведро, а изнад планинских падина, између звезда, сија преполовљен месец. Километри се по оваквом путу растегну као лепљиво тесто. Нема ни барикада, ни патрола полиције, а из оних кућа опасаних високим зидовима нико се не помаља.
После ко зна колико километара дубоких рупа које је наш вешти водич избегао, као и кривина које воде у амбис, сишли смо на асфалтни пут. Ноћ је прилично одмакла и на путу нема возила. Док вози, наш домаћин мобилним телефоном уговара коначиште. Паркирамо пред зградом која више личи на хангар него на мотел. Или ми се тако учинило. Зазвонили смо, човек који је отворио врата без речи нам је дао кључеве соба у које смо се по мраку удобно сместили. Видимо се ујутру.
Први пут сам провео ноћ у мотелу без рецепције, ценовника на вратима, без ресторана с храном. Отворим прозор собе и чујем у близини речицу како хучи. Ибар? Не палим сијалицу, пушим у мраку. Немам појма где сам. Шта ако неко закуца на врата? Откуд ја овде? Да ли сам добронамерни гост или „убачени странац”? Заспао сам мирне савести ка часном циљу.
Јутро. Иста тишина. Силазим степеницама с првог спрата у приземље, право на излазна врата. Десно је кафана. Онај човек од ноћас, домаћин, сам за шанком.
– Добро јутро, може кафа?
– Добро јутро, наравно, какву пијете?
Мислим да ли да поручим турску или српску или домаћу, па кажем „еспресо”.
Седим сам, чекам колегу и да дођу по нас, па идемо даље. Кафа је добра, мобилни више не ради, кад пред вратима кафане стаје патролно возило: Police.
Нисам имао разлога за стрепњу, осим ако ме питају како сам стигао овде. Зурио сам у ТВ-екран у кафани, програм „Пинка”, а четворица лепо расположених полицајаца седају за сто поред мог и не зарезују ме. Говоре српски, као да причају вицеве, тако се смеју. Утом наши домаћини дођоше по нас.
Успутна станица: Лепосавић. У Храму светог Василија Острошког окупили се угледни Срби и разматрају где ће да посаде које дрво од нових садница пристиглих из Шумадије. Отац Миломир Влашковић ме подсећа: остварен је онај човек који у животу има бар једно дете, засади једно дрво и напише једну књигу. Не знам колико је људи у Лепосавићу написало књигу, децу не виђам на главном тргу, у школи су ваљда, а нове саднице ће већ данас бити засађене.

У ЕТНИЧКОМ КАЊОНУ

Идемо ка циљу, Цркви Преображења Господњег, у Прилужју, јужно од Ибра. У Косовској Митровици добијамо друго возило, са новим косовским регистрацијама и возачем који ће нас магистралним путем према Приштини возити поред честих полицијских патрола и војних колона, а да нас нико не заустави и не пита ко смо, одакле, шта ћемо ми уопште овде. Мирно је тек толико да изгледа као да је мирно, јер нигде се не чују пуцњи, урлици и експлозије као у рату. Изнад нас пролети понеки хеликоптер или млазњак.
На улазу у Прилужје нема табле с именом места. Овде, као у етничком кањону, живи око три хиљаде Срба. Окружени су рекама Ситницом и Лабом. И хиљадама Албанаца који прижељкују настањење на овом плодном тлу, које отац Мића назива косовским Еденом. Плодним рајем. После рата овде је пресељено седиште општине Вучитрн, као и многи запослени у „Електропривреди Косово”. Мештани су у августу протестовали због градње моста преко Ситнице према суседном селу Главотина, албанском. Међународне снаге су се побринуле да ту не дође до већих сукоба, а овдашњи Срби ће по свој прилици морати ускоро да попусте, како-тако, и дозволе „пролаз роба, услуга и људи”, иако ризичан. Нарочито „пролаз људи”, који ће из комшилука несметано залазити у ове сокаке, па ће бити као и у другим косовским местима где Срби ноћу не смеју ни главу да промоле, плашећи се за живу главу.
Старији мештани Прилужја Станко Аритоновић, Живојин и Божидар Терентић, Александар Столић, мргодно седе близу старе капеле Света Недеља, код сеоског гробља, и невесело проричу будућност када је у питању тај мост. Један од њих каже: „Сви знамо све, сви смо адвокати, а кад дође стани-пани, онда ништа.” У Прилужју су Албанци изградили канализацију од иностране помоћи.
– Најгоре је када провоцирају у групама, и то млади. Када изазову сукоб, онда себе представљају као угрожене, зову помоћ старијих и међународне полиције. Преко пута Храма Преображења Господњег, у самом центру Прилужја, Албанци продају насечена дрва. Нико их не дира, мада неки сумњају да та дрва потичу управо из српских шума са друге стране реке. Драган Бојковић, раније електричар, сада црквењак, каже:
– То је демократија. Ми њима не смемо ништа, а они нама смеју све.

ОДАВДЕ ЈЕ КОСОВКА ДЕВОЈКА

Већина наших саговорника уверена је у то да ће остати овде и неговати своју традицију, да ће нова црква бити место њихове саборности и нових уздања у боља времена. Док сам са свештеником Миломиром Влашковићем (1976) разговарао о храму, на клупи у порти поред главног пута, морали смо сваки час да прекидамо. Много људи је желело да поздрави свог дојучерашњег проту и прими благослов од њега. Садашњи, Милоје Петронијевић, јереј у овој парохији од првог августа ове године, био је одсутан.
Ходам кроз главну и попречне уличице Прилужја. Водич ми је Милош Терентић (1988), студент биологије на Природно-математичком факултету у Косовској Митровици. Дан баш сунчан, температура 18 степени, шетају се дечурлија и млади. Куће углавном приземне. На око 500 хектара плодне земље живи око 500 домаћинстава. Милошеви, рецимо, узгајају воће, поврће, пшеницу, кукуруз, краве, живину. Тако укусно јело као у Прилужју код Терентића, од свега домаћег, из њиховог дворишта, одавно нисам јео. Али, струју им укидају сваки час, два сата је има, па четири нема, стално тако.
Милош каже да мобилна телефонија не ради стално, везу добијеш само на срећу, а девојка му је из суседног села Племетине. Тешко ступају у везу телефоном, морају сигурније да се договоре.
– Наше девојке су најлепше можда у целој Србији. На Косову сигурно – каже самоуверено, висок, наочит. – Одавде су и Косовке девојке (титула најлепших Српкиња на Косову) као што су сестре Бојковић. Богомдана лепота.

ПРЕВОЗ У ТРИ ВОЗИЛА

После једног радног дана у Прилужју, односно 24 сата на Косову, крећемо према граничном прелазу Мердаре. Назад у Београд. Али, пута има још.
Са пола сата закашњења пред железничку станицу у Прилужју стигао је минибус приватног превозника (који превози Србе и Роме из забачених косовских енклава). Овуда возови више не пролазе. Путника нас неколико, али биће још, на успутним станицама.
„Пошто карта до Београда?” питам возача.
„Петнес евра, може динари, хиљаду и по”, каже.
Дам му две хиљаде, он их стрпа у џеп, па оде даље.
Главним путем, начичканим албанским заставама, црвено са црним орловима, уз колоне и патроле униформисаних, убрзо стижемо до граничног прелаза Мердаре. Стали смо. Пресели у други бус. Погледам кроз прозор: испред нас до царинске рампе колона од око 150 возила (колико сам могао по мраку да избројим стоп светала). Ни годинама увежбавано стрпљење мало помаже у том часу. Али час је превртљив. Наш возач нагло изађе из колоне и пуним гасом, супротном траком, запути се према прелазу. Приметио је тамо неки застој због царинских процедура, па ухватио трен и пролетео траком за супротни правац, поред колоне, тачно тако да буде други у реду. После кратког прегледа личних карата на гомили, дошли смо на „ничију земљу”, између албанског и српског прелаза.
„Слободно изађите напоље и пушите”, рекао је наш возач. „Ко зна кад ће?”
Око пола сата касније чуле су се сирене са џипова KFOR-а из пратње колоне белих камиона који су превозили огромне контејнере ка средишњем Косову.
Потом смо прешли у централну Србију. Опет преседање. Идемо около, кроз планине, према Блацама, па у Крушевац, па на аутопут. Затрештали су српски народњаци из звучника, враћен ми је кусур од 500 динара, уз огромно извињење. После седам и по сати пута и три промењена возила, стигли смо из Прилужја у Београд. Дува јака кошава.


***

Деца
Ипак, не мањка младости овде. Просечна породица у Прилужју има бар пет чланова. Основну школу „Вук Караџић” похађа око 350 ђака, око 150 ученика иде у Средњу техничку школу „Никола Тесла”, предшколске деце има још 180, тако да ће ускоро бити отворено и обданиште.

***

Раса
Два љута пса чувара у дворишту Терентића само што не искоче из кавеза и растргну нас. Питам која је то раса.
„Ма, то је нека наша раса!” кажу. „Али ноћу морамо да их пустимо да чувају ограду, никад се не зна. Они лају на сваки сумњиви звук и упозоравају на опасност.”

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију