Стари мајстори

МИРОСЛАВ РАДОЈЧИЋ (1920-2000), НЕУПОРЕДИВИ ГОСПОДИН СРПСКОГ ЖУРНАЛИЗМА
Наш прозор у велики свет
На Медицинском факултету стигао је до првог испита, а онда га је заувек повукао вртлог звани новинарство. Био је голман „Славије”, шаховски мајстор, београдски Дон Жуан с лептир машном у сивим временима. Први дописник „Политике” из Њујорка и Лондона. На аеродрому „Велике Јабуке” срео је Аву Гарднер, у свечаној ложи „Вимблдона” имао седиште са исписаним својим именом, најсентименталније писао о Милошу Милутиновићу. На срозавање своје професије никада није пристао. Победницима је веровао само у спорту

Пише: Александар Михајловић

У Београд се доселио са породицом пред онај Други огромни рат из Сарајева, где је провео дечаштво, младост и стекао прво љубавно искуство. У граду на Миљацки завршио је Прву мушку гимназију и то као најуспешнији ђак. Онако висок, плавокос и плавоок, одмах је био запажен међу девојкама Белог града. На наговор родитеља уписао је Медицински факултет, али није мрднуо даље од првог испита. Почео је да пише у Политици као новинар-репортер већ средином 1945. Извештавао је са београдских улица и са радних акција у рушевинама осталим након рата, а у међувремену завршио Високу новинарско-дипломатску школу.

БРИОНИ

Мирослав Радојчић је највећи део свог радног века провео у Њујорку и Лондону. У то време, још без телевизије, он и његови незаборавни текстови били су прозор српског новинског читалаштва ка Западу. О ововременом новинарству, нарочито оном претенциозно називаном аналитичким и истраживачким, знао је да каже: „Не постоји памет за новинарство. Постоји таленат, затим долази искуство. А једноме не могу да се начудим – ни мање земље ни више новина!”
Није желео да се помири са „новим правилима игре”, до смрти, у првом месецу XXI века. Зато је, ваљда, као пензионер избегавао да и пролази поред зграде „Политике” у Македонској 29, бившој Поенкаревој, а камоли да у њу крочи. Тврдио је да није био љут, него, кад неко одради четрдесет година, нема више шта ту да тражи. Престао је да долази у чувене околне кафане „Грмеч”, „Липа” и „Шуматовац”.
Познавао сам га готово три деценије. Обично смо се дружили у бифеу „Бриони” у Светогорској улици, бившој Иве Лоле Рибара. Ту су се окупљали предратни акционари и реакционари, молери, шофери, хауз-мајстори, професори факултета Раша Шапер и Васа Голубовић, те глумци Слободан Алигрудић и Петар Божовић. Улазећи у тај невелики простор, пун дима и опојног мириса алкохола, обраћао се присутнима: „Ето, Тито је ишао на Бријуне, а ја у ‘Брионе’.”

БОЖА

Није желео да постане новинар. За све је био крив његов друг Божа Раденковић, већ раније примљен у Политику. Божа је инсистирао: „Миро, ти си лепо писао у школи, ’ајде, мајку му, да пишеш!” Онда су заједно ишли по Београду, писали о ранама и ожиљцима града, рушевинама осталим из рата. Нису гласно испољавали љубомору, али је она била присутна. Тај рани новинарски порив Радојчић је овако објашњавао: „Кад нешто напишете и ти и неко други, теби се чини да је оно друго боље. Не разумем више ово новинарство: сви се такмиче у самохвалисању, само ја, па ја...”
У Политику је примљен на предлог луцидног уредника Добрице Кузмића. Епизода са Медицинским факултетом брзо је пала у заборав, на велико разочарање родитеља. Како се то обично каже, „ишли су му страни језици”, поготово англосаксонски. Тако се са ратних згаришта великог Белог града преселио се на докове Њујорка.
У почетку није био много одушевљен. Ређали су се велики политички догађаји: избор Џона Фицџералда Кенедија за најмлађег председника САД, „Кубанска криза”, потом и атентат у Даласу! Холивуд, та „Света шума” са много лепих жена, глумица које је обожавао, био је далеко, у Калифорнији. Њему, који је био на гласу као као велики заводник, то није лако падало. А онда је уследило премештење у кишовити ити Лондон.

ВИМБЛДОН

Колико год је тврдио да је новинарство таленат и занат и нешто што треба волети, мрзео је онај његов део звани политичка догађања и анализе. У граду на Темзи упознао је Вимблдон и тенис, тај монденски спорт. У раној младости и сам се бавио спортом, „голманисао” (како је говорио) у сарајевском фудбалском клубу „Славија”. Касније је упознао велике голмане какви су били Срђан Мркушић и Владимир Беара. После једне важне утакмице репрезентације на чувеном „Вемблију”, одбране овог другог описао је као балет међу стативама.
Играо је и шах, побеђивао, догурао до титуле мајсторског кандидата.
Није се љутио када су га заустављали пролазници, поготово пензионери: „Госн’ Миро, ал’ сте ви лепо писали са ‘Вимблдона’!” Упамтио је победника на првом турниру са којег је извештавао. Био је то Бач Пети. Радојчића су фасцинирали атмосфера и победник. „Кад Бач удари рекетом лоптицу и она одлети високо у небо, као да остане негде тамо и никада се врати назад на терен”, описивао је Миро.
Најсентименталније рубрике, по сопственом признању, писао је о спортистима (нарочито о фудбалеру Милошу Милутиновићу). Није постао почасни грађанин Лондона, али је у ложи на централном терену „Вимблдона” имао своју столицу на чијем је наслону било исписано: Мајро Радојчић.
Миро је био велики циник. Када смо последњи пут од његовог стана у Булевару револуције, данашњем Краља Александра, ходали према бифеу „Бриони”, после оног бомбардовања Србије 1999, застао је и онако замишљен рекао: „Слушај, мали, не желим да пишем историју. То препуштам историчарима. Историју увек пишу победници. Ево, ови сада кажу да су победили, а на Космет ушли ови поражени. Вероватно то сада Американци изучавају на ‘Вест Поинту’ као неку доктрину.”

***

Љубица
Лепе жене су биле Мајрова опсесија. Једном приликом, на аеродрому у Њујорку, упознао је холивудску диву Аву Гарднер.
„Била је толико маркантна да умало нисам ослепео”, причао је. „Али, постојала је једна божанственија, у Београду. Звала се Љубица Оташевић и била кошаркашица ‘Звезде’. Касније се удала у Италији за некаквог шофера и отишла у заборав.”

***

Исправка
„Ма, ми плави људи иначе изгледамо млађи од ових црномањастих. Тако је мени у пасошу било уписано да сам био рођен 1923. у Сарајеву. У ствари, рођен сам 1920. Тамо се петљало са оним црквеним књигама и испадох млађи него што по годинама јесам. Никада нисам пожелео да исправим грешку.”