Дарови

ПИЈАНИСТА НИКОЛА ВУЧИЧЕВИЋ, ШЕСНАЕСТОГОДИШЊИ БЕОГРАЂАНИН КОЈИ ОСВАЈА ЕВРОПУ
Сан о савршенству
Иако одрастао у тениској породици, од првог трена кад је угледао клавир знао је да је то оно што тражи. Почео је са осам година. Иза њега су успеси у Риму, Падови, Бреши, Болоњи, Сан Себастијану, Санкт Петерсбургу, Москви, Паризу, Бриселу, Арецу, Сент Георгену... Све је врло једноставно, каже. Кад седне за клавир, нестаје трема, неважно је што долази из мале земље, што се такмичи са старијима. Цело своје биће усмерава на то да одсвира најбоље могуће

Имао је само десет година када је први пут, у Риму, освојио Европу. Потом, иако увек најмлађи међу такмичарима, много пута је то поновио на престижним међународним такмичењима. Називају га годинама већ музичко чудо од детета, дечак са златним прстима. Млади али већ искусни пијаниста Никола Вучичевић, ученик другог разреда средње музичке школе „Даворин Јенко” у Београду, већ неколико година похађа и мастер наставу код маестра професора Константина Богиноа у Италији. Где год се појави влада подијумом, блиста, осваја награде на бројним европским такмичењима.
– Своје прве године провео сам на тениским теренима. С обзиром на то да су се мој тата Слободан и старији брат Марко озбиљно бавили тенисом, било је некако природно очекивати да и ја упловим у те воде – прича нам Никола једног недавног мајског дана, између својих бројних обавеза. Учтив и скроман момчић, плени ведрим погледом. – А онда сам случајно, док сам са оцем био у продавници, угледао клавир и рекао: „То хоћу!” Једноставно, осетио сам да је то инструмент на коме могу да свирам, као да сам некако предодређен да будем пијаниста. На моју изричиту жељу, родитељи су купили клавир. Крећем у музичку школу „Даворин Јенко”. Имао сам срећу да ту сретнем Јулију Цвитковац Глибовски, пијанисту и професора познате музичке академије у Санкт Петерсбургу. Она, моја најбоља професорка, уз мене је од првог дана и научила ме је свему што знам.

ПУТ КА ВРХОВИМА

Мада је за клавир први пут сео када је имао осам година, већ тада је знао да ће му тај инструмент обележити живот. Као почетник, са тек једном годином рада у музичкој школи, кренуо је на такмичења. Прво такмичење, у Риму – друго место. Почетак пута ка врховима. Следе бројна престижна међународна пијанистичка такмичења – Падова, Бреша, Болоња, Фиренца, Венеција, Сан Себастијан. Немачка: прво место.
– Награда у Риму била је снажан мотив, свидело ми се како то изгледа и хтео сам тако да наставим.
Епитети „геније” и „чудо од детета” част су, али, сигурно, и притисак, обавеза.
– Прија ми, али не размишљам о томе. Не оптерећујем се тиме. Мени је важно да одсвирам добро, да уживам, да и други осете или препознају ту емоцију, енергију, став. Постоји увек мала трема, али чим седнем за клавир, прилагодим се њему и трема нестане. Уз клавир се осећам лепо. Трудим се да што боље свирам и то бива довољно. Не обазирем се на то што да долазим из мале земље. Одем, одсвирам, слушам своје вршњаке, слушају они мене. На тим такмичењима углавном сам најмлађи. У Италији, кад сам имао 11 година, био сам у групи са онима од 17. Нисам на то ни обраћао пажњу. Дајем све од себе да свирам најбоље што могу. Ни неосвајање награде на тим такмичењима није пораз; ту не долази нико ко не зна добро да свира. Важно је да професор и ја будемо задовољни оним што урадим и како урадим, да на најбољи начин покажем шта знам и шта могу.

КЛАВИР ЗАУВЕК

Биографију овог талентованог младог пијанисте, који увелико ниже успехе на свом музичком путу, краси и податак да је готово апсолутни слухиста. Чује, запамти, може да одсвира. Свира с душом. Клавир вежба по два-три сата свакодневно, пред такмичење и више. Ту су и остале школске и бројне друге обавезе, усавршавање, певање у школском хору (тенор). Обавезе су нераздвојни део Николиног одрастања.
– Првих година битан је таленат, а онда је рад пресудан. Уживам у музици и није ми тешко да сваки дан свирам и по неколико сати. Није ни компликовано ускладити обавезе. Кад се добро и лепо распореди, све може да се стигне, да се уради, увежба.
За постизање свега тога непроцењива је, каже, подршка професора, другара, а изнад свега подршка породице. Мајка Наташа је максимално посвећена њему, прати га и олакшава му све обавезе, на свим путовањима је уз сина.
Иако је музика његов свет, његова радост и чаролија, у слободно време воли да је уз компјутер, да гледа филмове, да чита, омиљени су му романи, да шета, трчање је обавезно због кондиције, слуша разнолике звуке – џез, евергрин, рок, реге, поп. Интересовања су многа, међу њима су и путовања, уживање у свим знаменитостима, обилазак цркава, манастира. Воли и дружење.
– За дружење остаје мало времена, због обавеза, школског програма, припрема за такмичење. Углавном је то дружење са другарима из музичке школе. Излазимо заједно, имамо своје журке. То су дивна дружења. Ми смо други свет, нас највише интересује музика.
Омиљени композитор младог пијанисте је Шопен, пре свих, онда и Моцарт, Бетовен, Шуман, Рахмањинов. А сан?
– Сан ми је да се усавршим, да све боље свирам, да наступам на разним концертима, можда са оркестром, на пример, са Берлинском филхармонијом. А волео бих и да учествујем на највећем Шопеновом такмичењу у Пољској. Можда ћу ту жељу остварити идуће године. Или за две године.
„Чудо од детета”, „музички геније”, „млади пијаниста у европском врху”, Никола Вучичевић каже, скромно, да је само шеснаестогодишњак који изнад свега воли музику. Клавир заувек.

***

Награде
Никола Вучићевић је награде и признања освајао у Риму, Падови, Бреши, Болоњи, Сан Себастијану, Санкт Петерсбургу, Москви, Паризу, Бриселу, Арецу... Круна досадашњих успеха је свакако прво место на Шестом међународном такмичењу посвећеном делу немачког композитора Крамера, новембра прошле године у немачком граду Ст. Георгену, на Шварцвалду, у категорији од 15 до 18 година.

***

С благословом
Међу Николиним признањима важно место заузима Похвалница за посебно ангажовање и духовно усавршавање за време школовања која му је, с благословом Његове Светости патријарха српског Иринеја, уручена средином 2010.
У основној школи освојио је и „Златну читалачку и говорничку значку”, добитник је Вукове дипломе за максималне резултате у осмогодишњем школовању. Седми и осми разред завршио је за једну годину, пријемни у музичкој школи за 10 минута. Говори енглески и немачки, који обожава, италијански кад мора.