Победник

ДЕСЕТ ПРИЧА ДЕЈАНА СТАНКОВИЋА, ВЕЛИКАНА СРПСКОГ ФУДБАЛА, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Мудрост је у стрпљењу
Све велико што му се догодило најпре је сневао, дуго и непоколебљиво. Земун га је научио да у животу треба остати свој. Породица му дала снагу и била ослонац, баш као и он њој. Све ране нашег рода њега боле. Задивљује га што људи у Србији још увек успевају да пронађу мотив и издрже, усправни, све страхоте којима су изложени. Србима у свему највише недостаје стрпљења, нарочито у ономе што треба планирати на дуге стазе и умети чекати. Узда се у оно што нас је надахнуло да опстајемо и кад нас сви други отписују, па и кад нам се самима учини да више нећемо имати снаге

Пише: Дејан Булајић


Како почињу приче? Речима, или сећањима? Јесу ли сачињене од онога ко их изговара и ко о њима сведочи не само речима, већ и животом. Овом приликом, неколико прича, као трасу метроа свог живота, поклања нам фудбалер Дејан Станковић.

Детињство. Моје одрастање је било попут многих других земунских, лепа и растерећена прича, налик мојој генерацији, окупљеној око школе „Владимир Назор”. Једино што ме је одвајало од вршњака су моји снови, јер све оно што ми се касније догодило у животу, ја сам као дечак провукао кроз своја маштања. Лопта и фудбал су били жива слика мојих жеља, па сам им свом снагом хитао, иако сам био дете са непуних десет година када сам почео да тренирам. Тако ни самог себе нисам изненадио када сам са шеснаест година стигао у „Звезду”, где су снови већ почели да се остварују. Није све, међутим, ишло тако лако. Моје прво искуство било је неуспешно. У ФК „Земун”, у чијој сам близини становао, нисам прошао. Проценили да нисам довољно талентован и рекли ми да одем у неки мањи клуб. Сећам се ружног осећаја који је остао иза тога, па и утиска да можда заиста нисам за фудбал. Требало ми је неколико месеци да се одлучим за нови покушај. Напокон, обузет силном тремом, отишао сам у „Телеоптик”, код тренера Драгана Шипке који ме је сјајно дочекао и већ сутрадан регистровао. То је био почетак остварења најватренијих дечачких нада. Иначе, Земун се уцртао у мом животу за сва времена. То је нарочити град, који је имао и још увек има своје особености. Земунци су држали до тога и „ретко би прелазили мост”. Чували су свој стил живота, који се данас кроз урбане шале доводи понекад до карикатуре, али они то умеју да носе, јер су и сами свесни да имају неки свој шмек. Земун ми је показао да у животу треба бити свој.

Породица. Питање је да ли бих остварио све што јесам да нисам имао подршку породице. Увек сам обожавао фудбал, али било је периода, нарочито током пубертета, када сам се колебао и размишљао да све прекинем. Тада су моји родитељи, који су се иначе и сами бавили фудбалом, били уз мене, бодрили ме и терали да не посустанем. Често кроз шалу кажем да је добро да мој млађи брат није наследио спортски таленат, јер су очигледно сви њихови фудбалски гени прешли на мене. Уз њихову помоћ сам схватио да таленат не значи много, уколико га не прати велико одрицање и упоран рад. Поред мене је било много даровитих дечака, чак много спретнијих, али се нису остварили. Неки су прекинули, а неки, ако су и наставили, нису дуго трајали. Подршка породице ми је много значила и касније, када сам се афирмисао као играч, с тим да је уз мене тада била и моја супруга Ана, која је умела да разуме токове моје каријере и помогне ми у томе. Осим тога с пуним правом могу да кажем да су ме родитељи добро васпитали и усадили ми став да уколико желиш да заслужиш поштовање, мораш научити да поштујеш људе. Није потребно постати познат човек да би заслужио респект. То се може и чистим срцем и поштеним односом према људима. Ту тековину свог васпитања покушавам да усадим и у своју децу. Њихово одрастање је другачије од мог. Мени ништа није фалило, јер сам у скромним животним условима био окружен љубављу и пажњом. Они имају и више од тога и ни у чему не оскудевају. Желим да тога буду свесни, али не да би се тиме хвалили, већ да би то поштовали, чували и унапредили и кроз све то постали поштени и добри људи.

Звезда”. Тома Милићевић је најзаслужнији за мој долазак у „Звезду”. Сећам се, организовао је неколико утакмица, на које је доводио колеге да ме виде и већ после годину дана тренирања у „Телеоптику”, стигао сам међу црвено-беле. Нисам могао ни да слутим да ћу после само пет година бити у првом тиму. У мојој каријери је било много лепих момената, али тај тренутак, када сам добио позив да дођем на тренинг првог тима, непоновљив је. Толику сам трему имао да нисам могао лопту да шутнем. Љупко Петровић, као тренер, викне са стране: „Мали, можеш ли већ једном да центрираш!?” А мени се, као за инат, ноге оковале, као да нисам никад лопту пипнуо, свака иде по земљи. Међутим, и због талента, али и због пристојног понашања, играчи првог тима су ме одлично прихватили, а посебно Звонко Милојевић, који је тада био капитен „Звезде” и први голман репрезентације. На жалост, моја прича у „Звезди” није дуго трајала, тек три године, и нисам могао да дам клубу све што сам желео. Ни навијачи нису стигли да се навикну на мене, а ја сам већ отишао и признајем да ту остаје једна мала празнина. И данас се осећа наклоност између мене и „Звездиних” навијача, али то на терену нисмо успели да развијемо како смо обострано желели. Ипак, успомене су још увек живе – сусрет са браћом Ђоровић, Ковачевићем, Крупниковићем, касније играње са Пантелићем, Огњеновићем, Његушем, рад са тренерима Петровићем и Косановићем, она чувена утакмица са „Кајзерслаутерном” на којој сам просто експлодирао. За мене ће „Звезда” увек бити нешто о чему се сања. Својевремено је Владимир Цветковић рекао велику истину: „Звезда је онолика колико о њој машташ пре него што дођеш у њу.” Може бити проблема, падова, неуспеха, али за мене у Србији нема ничег већег од „Звезде”. Чак и сада, кад дођем да гледам утакмице, доживим исти осећај као и пре скоро двадесет година, када сам изашао на терен и дигао поглед према трибинама. То је нешто што може да одгонетне само срце, кад задрхти.

Италија. Сва моја фудбалска прича у Италији стала је у два клуба („Лацио” и „Интер”) и у два града (Рим и Милано). Драго ми је што нисам променио много клубова, јер сматрам да и то говори не само о мом таленту, већ и о неким другим вредностима. Терен јесте мерило квалитета за спортисту, али постоји и неки други метар који мимо терена мери неке друге, пре свега људске квалитете. Тиме свакако не поричем достигнућа неких доказаних спортиста, који су се окушали у разним лигама и клубовима. Али моје искуство је за мене драгоцено. Поносан сам што сам у „Лацију” за шест година оставио дубок траг, и што, ево, после скоро девет година у „Интеру”, полако сводим рачуне своје каријере, свестан да сам и у једном и у другом клубу дао све од себе и допринео њиховим резултатима, колико као играч, толико и као човек. Не треба заборавити да сам веома млад дошао у земљу која има своја јасна и строга начела, са жељом да се докажем на терену који признаје само добар резултат. Чињеница да сам тако дуго опстао даје ми право да будем задовољан оним што сам учинио. Имао сам срећу што ме је Италија добро прихватила и пружила ми прилику да у њој одрастем и матурирам. Ја сам лако прихватио њене стандарде и уклопио се у богатство културе, разноврсност трендова и лакоћу животног стила. Ступио сам у контакт са људима, за које ме не вежу само спортске теме, већ општељудске, што само значи да је ово средина са којом сам се идентификовао. Сада полако заокружујем своју каријеру, јер повреде чине своје. Ипак, немам право на јадиковање. Здравље ме је добро послужило и, ако је требало суочити се са повредама, боље је што су се догодиле у 34. години, него десет година раније. Уосталом, време је да се размишља и о ономе што ће се радити после фудбала. Знам да ћемо остати у Италији, јер смо се потпуно адаптирали на овакав начин живота, а и дечаци овде похађају школу. Србија ми је на сат и по авионом, што ме још више чини опуштеним. Још само да одлучим чиме се бавити. Мислим да је реално да останем у фудбалу, али још увек не знам у којој улози. Верујем да ће ми се, као и до сада, наћи добар пут под ногама и да ћу само наставити њиме.

Репрезентација. У корак са клупским, трајало је и моје репрезентативно узрастање. Прошао сам све селекције од кадетске до првог тима и провео у репрезентативном дресу двадесет година. То је прича за себе. Кад сам год кретао на припреме државног тима, мењао сам чип. Остављао све остале теме иза себе и окретао се нечем посебном, неупоредивом. Немогуће је описати осећај када слушаш химну, а на грудима носиш државни грб. На жалост, било је и ружних тренутака, неуспеха, момената за заборав, али оно што сам доживео са репрезентацијом у лепим тренуцима, то је неизбрисиво. Уосталом, учествовао сам на три светска првенства и на једном европском.
Искрено, тешко је играти за репрезентацију ако ствари не крену добро. Проблем је што ми, очигледно, немамо довољно стрпљења. Како ствари крену лоше одмах се строго суди и мења, тражи се нови путоказ, и то је оно што ме је много болело. На жалост, и сада је тако. Понекад ми се чини да нема наде да почнемо дугорочно да планирамо. Чак и ако бисмо изгубили два везана циклуса квалификација, то би се можда исплатило уколико створимо генерацију која ће после тога у дужем периоду играти на највећој сцени и вероватно остварити добре резултате. То би искупило све претходне неуспехе. Ми гледамо од данас до сутра. Нарочито медији и јавност. У таквим условима тешко је пажљиво и стрпљиво радити на дуже стазе. Бојим се да томе нема краја и да праве ствари, које ће системски заживети, нећемо у скорије време остварити. И мене су дуго пратили лаички коментари да у репрезентацији не играм на нивоу игара у свом клубу. Бољи познаваоци фудбала су знали да сам увек, не штедећи се, обављао онај посао који се најмање види. Понеко од зналаца назива га прљавим, али ја сам га с поносом радио.

Србија. Скоро пола живота провео сам ван Србије, а ипак знам да сам ја оно што је моја земља. И Ана ми каже да се мењам када слећемо на сурчински аеродром. Осмех ми се навлачи на лице, а поглед блиста. Рано сам отишао одавде, стасавао у неким другим срединама и вероватно пропустио прилику да, у корак са својом генерацијом, доживљавам све оне лепе моменте који иначе прате наше младе људе. Ипак, рефлекси порекла су дубоко у мени. То је оно што ме је небројено пута терало да у туђим срединама и међу многим људима гласно кажем да сам Србин и да станем у заштиту свог народа, а на жалост било је разлога за то. Увек подвлачим да у свакој нацији има различитих људи и да свако за своје грехе треба да одговара, али да нико нема право да упире прстом у читаве народе. У мом окружењу много сам причао и успео сам да створим лепу слику о Србији. Пре свега зато што моји познаници виде колико је волим и са каквим уживањем говорим о њој, а потом зато што и они сами, на основу спорадичних искустава, долазе до истих утисака. Мени је жао што се наш народ мучи и, у великој већини, вуче снагу из петних жила да би ишао напред. То најбоље виде они који, попут мене, повремено долазе у Србију. Понекад делује импресивно то што људи још увек имају мотива и стегнутих зуба подносе тежак живот. Уосталом, ми имамо у себи понос, неки наш зарез, који многи немају. Какве нас год околности пратиле и којим год путем кренули, ми ћемо увек имати неку своју личну карту и мислим да би требало да смо поносни на то. Понављам, недостаје нам стрпљења у свему, а нарочито у ономе што треба планирати на дуге стазе и умети чекати. Знам да нам животне и историјске околности нису биле наклоњене и да то није лако пребродити. Ипак, уздам се у чудо, које међу нама постоји. Оно нас је научило да опстајемо чак и када нас сви отписују, и да трајемо кад нам се и самима чини да више немамо снаге.

***

Пријатељи
Не верујем онима који кажу да имају много пријатеља. Много је познаника, сарадника, другара, али пријатеља је мало, нарочито у времену какво је наше. Верујем у пријатељство као у једну јаку и озбиљну ствар. Веома сам отворен и лојалан, идем отвореног срца, због чега понекад добијем и понеки ударац. Али, што те не сломи, то те ојача.
Битно је да човек пријатеље препозна и пронађе у свом непосредном окружењу. И породица је средина где тај однос треба да царује. Ту се стичу поуздања која су несумњива, са родитељима, супругом, децом. Они су стубови који се неће померити. Срећан сам што имам такву породицу. Иначе, имам много познаника и другова, са којима проводим лепе тренутке, уз причу, вечеру, пићенце и несумњиво ми много значе у свакодневици.

***

Синови
То са синовима је моја животна утакмица. Да их изведем на прави пут и научим их да поштују оно што имају, разумејући људе, време и околности, јер ништа не траје заувек само од себе. За сада смо супруга Ана и ја на правом путу да од њих изградимо добре момке, јер видимо да прихватају мерила која им сугеришемо.
Иначе, сва тројица воле фудбал и тренирају га, али сам им на време ставио до знања да због презимена које носе неће бити поштеђени, ни повлашћени. Колико ће далеко стићи, зависи само од њих самих.

***

Ана
Ана и ја смо на неки начин одрастали једно уз друго и уз своје синове, јер смо до двадесет седме године добили троје деце. Од првог тренутка смо заједно у Италији, формирали се и ојачали као људи, скоро да смо постали једно биће. То осећају и наши синови. Када деца тога постану свесна, храбрије и одлучније се упусте у живот.

***

Помоћ
У ситуацијама када смо Ана и ја некоме помагали, били смо одлучни да о томе не причамо. Коме, колико и како смо помагали, небитно је за друге. Чинили смо то од срца, не због рекламе. Помоћ је некоме била потребна, ми смо имали среће да можемо да је пружимо, и то је све. Не треба заборавити да човек, нудећи помоћ, увек ризикује да некога повреди, макар и ненамерно. Зато треба бити дискретан и и пажљив. Неке важне приче у животу почињу речима и пруженом руком.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију