Светионици

„АНТОЛОГИЈА ПОЕЗИЈЕ СРПСКОГ РОМАНТИЗМА”, ПОСЛЕДЊИ КАПИТАЛНИ ПОДУХВАТ СЛОБОДАНА РАКИТИЋА (1940-2013)
Реч је о вечности
Започели смо ово писање не знајући да ће оно бити опроштајно, јер је велики српски песник и антологичар 1. јануара отишао ка вишим станицама Човека. Своју ерудицију, тихо господство и песнички дар уградио је, као старински неимар, у ову књигу. Сада боље разумемо Доситејево отварање епохе, Ђурино родољубље, Његошево боготражитељство, Змајеве снохватице, Кодерову „екстремну самосвојност”, па и она два пута што воде из песништва Лазе Костића. Схватамо да је човек само нит у времену. Не питамо више: „Ствари које су прошле, где су оне?”

Текст: Весна Капор и НР Прес
Илустрације: Пеђа Драговић и Архива СКЗ


„На српску поезију XIX века значајно су утицали књижевни покрети, идејна струјања и естетски правци карактеристични за европско песништво тог доба. Идејне и друштвене промене одразиле су се веома снажно не само у многим видовима живота него и у књижевности. Буђење, конституисање и јачање националне свести једна је од основних одлика раздобља романтизма европских народа. Са свим својим сличностима и разликама, српска поезија XIX века интегрални је део европске поезије и њеног романтичарског духа.”
Тако нам указује Слободан Ракитић у уводној студији за своју капиталну Антологију поезије српског романтизма (СКЗ, Београд, 2011), последњи велики књижевни пројекат овог великана српског песништва и културе.
Многи савременици олако би рекли да је о романтизму, епохи узлета, све већ исписано и испричано. Међутим, увек остаје нешто скривено, испод прашине или премрежено сенкама, неко скрајнуто име, неки рукопис који тражи поновно читање.
А најважније због чега се приче понављају је подсећање да ништа није самоникло и да нема нових обзорја без старих прича, стихова.

Правити антологију велики је изазов. Она је увек много више од збира сакупљених текстова у вези са темом или епохом. Ризница, превредновање, траг за којим се иде кроз време. Ову Антологију Ракитић је, како сам каже, радио пуних десет година. Песништво српског романтизма „представљено је у свеколикој ширини и сложености, од неких крајње специфичних стваралаца до најопштијих тема”. Песници су поређани хронолошки, према годинама рођења, па су избегнуте многе недоумице, а епоха предочена прегледније. Тако се јасно види уметничко кретање од Доситеја до Алексе Шантића и Милете Јакшића, прати се  стилски и формални развој песника.
„У књижевности XIX века, заиста, не може се говорити о доминацији једног књижевног правца, романтизма, већ о присуству елемената разних књижевних праваца и уметничких стилова. Било да су у питању тематски чиниоци или стилске одлике, у српском романтизму се, поред класицизма, могу наћи и црте рококоа, барока, сентиментализма, рационализма, просвећености”, вели Ракитић. „Војислав Илић је парадигма за ‘мешање’ стилова, њихово укрштање и преображавање, што се може наћи и код предроманитичара, романтичара и модерних песника XX века. У најбољим својим песмама Милета Јакшић је и построманитичар и симболиста.”

УМИТИ СВОЈЕ УНУТРАШЊЕ ЛИЦЕ

Предромантизам је период изразите дихотомије, у којем паралелно трају и класицизам и предромантизам. Прожимају се, преплићу, супротстављају. Води се  велики „рат за српски језик и правопис”, Јован Хаџић и Вук Караџић жестоко расправљају о књижевним, језичким и правописним питањима. Та расправа, у којој се и Хаџић искрено залагао за увођење народног језика у књижевност али не на штету славеносрпског, и данас изазива пажњу и реакције.

„Да парадокс буде већи, најзначајније улоге у развоју српских институција, државних и културних, имала су два противника, Хаџић и Караџић, главни представници српског класицизма и романтизма”, пише Ракитић. Бележи да су кључни песници предромантизма, „готово срасли са романтизмом”, Стерија, Јован Суботић, Павле Соларић, Јован Пачић, Сава Мркаљ и Никола Боројевић. У Антологији су и Јован Хаџић, Василије Суботић и Никанор Грујић, који су направили заокрет од класицизма ка романтизму.
У поглављу „Романтизам” Ракитићеве Антологије представљени су песници од Симе Милутиновића Сарајлије до Војислава Илића (којим почиње постромантичарски преглед). У овом низу, свакако централном, данашњи читалац може осетити истински дамар оног времена. Бучан, разигран, понекад позерски, понекад рудиментарно наиван, мистичан, личан и интиман колико и национално горљив, слободарски, уз то прожет космичким и философским промишљањем.

„Карађорђев устанак у Шумадији, четрдесет осма и покрет Срба у Панонији против Аустроугарске, устанци у Херцеговини, разочарање после Берлинског конгреса – кључни су историјски догађаји који су утицали не само на друштвене прилике него и на развој српског песништва, у коме је до пуног изражаја дошао његов антејски и прометејски дух. Све се почетком века заталасало на просторима где је живео српски народ, од Трста до Темишвара, од Динаре до Видина, од Барање до Бока Которске и од Сент Андреје до Охрида.”
Као темељ певања Ракитић овде увршћује имена „чија слава траје непомућена до наших дана”: Сарајлија, Његош, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Змај и Лаза Костић.
„С друге стране, песнике који су у то доба, из разних разлога, потиснути у други план, или су током времена пали у заборав, још увек је тешко извести из анонимности и вратити их књижевности и читаоцима”, упозорава Ракитић. Ту су Васа Живковић, Петар Прерадовић, Јован Суботић, Кодер, Јован Грчић Миленко... Неправда је то и ћудљивост судбине према целој лепезистваралаца чија је поезија чинила да оновремена јавност бруји од стихова, али и била темељ за оне највеће, који ће надрасти епоху.
Управо у то време, наглашава Ракитић, издвајају се два кључна тока српског песништва. Оба почињу  од Лазе Костића, чија поезија „синтетизује духовне напоре романтичарске епохе”, али и „означава почетак модерних тенденција у српској поезији”. На почетку првог тока стоји његова песма „Santa Maria della Salute” (1909), „савршена, хармонична, класично складна, сакрална, хеленски узвишена, узнесена попут молитве”. На почетку другог тока је песма „Спомен на Руварца” (1865), „модерна, иронична, помало хуморна, али потресна и трагична у својој песничкој сугестивности”.

ИМАТИ ЗА ШТА ДА СЕ ПРИДРЖИШ

Војислав Илић, Милорад Ј. Митровић, Алекса Шантић и Милета Јакшић. Осамдесете године XIX века траже други регистар певања. Тако се у духу новог времена појављују ова четири песника, као спона између романтизма и модерне, између XIX и XX века. „Кад је изгледало да је романтизам сасвим замро, Војислав му је удахнуо нови живот”, пише Ракитић. Димензија коју је у српски романтизам он унео добила је нову боју и нову верзију у поезији Шантића, Митровића и Милете Јакшића.”
На крају Антологије су биографије, заправо приче о песницима. Ракитић их је дао и као споне међу њима. Јасно се чита ко је чији узор био, ко чијим узлетима претходио. Најпознатији пример су Сима Милутиновић Сарајлија и Његош. Сазнајемо и да је Васа Живковић био један од песника који су отварали пут Бранку Радичевићу, или да је Милица Стојадиновић преводила највеће европске писце и да је револуционарне 1848. свом имену додала оно Српкиња... Биографски детаљи важни су за употпуњавање представе о ствараоцима и епохи.
Ракитићева Антологија показује нам и да је романтизам имао своје представнике свуда где су живели Срби. Не само у тадашњој Србији, него и у Преку, крајинама, Старој Србији, Херцеговини, Црној Гори... Читајући Антологију,неке ћемо стихове запевушити, као да смо у Скадарлији. Схватићемо да ће стихови неких песника, иако нису били централне фигуре у својој епохи, захваљујући музици надживети векове. Тако нам музику у уши маме стихови, рецимо, Спиридона Јовића: „Сећаш ли се оног сата / кад си мени око врата / беле руке савила?” Или Ђурини: „Ана точи, Ана служи...”

Док листате ову капиталну књигу, прате вас лица песника. Врсни портрети, које је за Антологију урадио сликар Пеђа Драговић, чине да ово урањање у песништво српског романтизма прерасте у дуги низ готово личних сусрета. Те нетремичне очи песника проверавају у вашим очима јесте ли их заиста разумели.
Поред свега осталог, Антологија је и путовање кроз време, огледало, читање сопства. Ако заборавимо та читања, тешко да ћемо моћи разазнати себе међу другима и одбранити себе од себе. Нови век је век великих искушења, ветрометина утолико опаснија уколико је мање очигледна. А овакве књиге служе и да се имамо за шта придржати. <

***

Одлазак великана
Слободан Ракитић (Власово, крај Рашке, 30. септембар 1940 – Београд, 1. јануар 2013), песник, есејиста, антологичар, представник „лирско-рефлексивне и метафизичке поезије”.
Дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Уређивао књижевне часописе „Савременик”, „Рашка”, „Књижевна реч”. Био дугогодишњи уредник катедре за књижевност и језик на Коларчевом народном универзитету. Народни посланик у скупштинама Србије и Југославије (1991-1994), председник Удружења књижевника Србије (1994- 2004), председник Српске књижевне задруге (2005-2013).
„Ракитић, то су наслови: ’Рашки напеви’, ’Свет нам није дом’, ’Песме о дрвету и о плоду’, ’Земља на језику’, ’Основна земља’, ’Тапије у пламену’, ’Душа и спруд’, ’Пламен и роса’...”
Добио је књижевне награде „Милан Ракић”, „Исидора Секулић”, „Бранко Миљковић”, „Петар Кочић”, „Јован Дучић”, „Лаза Костић”, „Раде Драинац”, „Златни крст кнеза Лазара”, „Октобарску награду” Београда... Свети архијерејски синод Српске православне цркве одликовао га је Орденом Светог Саве другог степена године 2010.

***

Заветна повесница
„Пун сетне милоште, милозвучан, меланхоличан, добростив и благородан, Слободан Ракитић је у јавном делању био је убедљив али не и наметљив, као што је у лирици био суптилан или у књижевним огледима трезвен и разборит. У његову реч могло се поуздати. Духовно и морално одредило га је само место где се родио. То је она немањићка Рашка, света стопа и духовно узлетиште овог народа, а не данашња чемерна варош надомак још чемернијег прелаза Јариње где се удара туђински плот. Почев од раних песама из књиге ’Рашки напеви’, до скорашње потресне поеме ’Јужна земља’, он је исписивао заветну повесницу која је по логици ствари пре свега уметност, али уједно један етички став, један поглед на свет са промишљањем индивидуалне и колективне судбине.” (Милан Комненић, песник)

***

Свуда допирао
„Као што је СКЗ била свуда где се говори српски језик и где се чита ћирилица, тако је Ракитић свуда доспевао, све то сматрао нашим и својим, мислио о свему томе, патио са свим страдалним људима, црквама, гробљима и српским покрајинама од Книна до Сарајева, од Јадовна до Косова.” (Драган Лакићевић, књижевник, главни уредник СКЗ)

***

Из најдубљег корена
„Све што је дотакао, Слободан Ракитић је обожавао, позлаћивао и подизао у висину, ближе анђелима, у непрозирну плавичасту маглину. Било да су посвећена драгој жени, мајци, музи, Владичици Богородици, завичај Косову, отаџбини, његова ’слова љубави’ имају тајновито метафизичко осенчење. Све су његове песме љубавне, и завичајне, и родољубиве, и религијске. Он је израстао из најдубљег корена наше повести, традиције и духовности.” (Гојко Ђого, песник)

***

Свет није дом
„Као песник носио је једно осећање које је само наизглед било искључиво традиционално, а заправо је било и дубоко модерно. Његова збирка ’Свет нам није дом’ одсликава двострукост и парадоксалност Ракитићевог песничког говора, јер свет који нам није дом и у којем се крећемо са различитим и често рђавим исходима своје личне судбине у исто време је сведочио Ракитићу да дома има, али није у свету. Тиме се отварала религијска димензија његове поезије.” (Проф. др Мило Ломпар)

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију