Испраћај

ПОСЛЕДЊИ ДАН У ЧАРДИ „НА КРАЈУ СВЕТА”
Краја нема, има сеоба
Постојала је више од пола века ту, на дунавском рукавцу, на рубу Ковиљског рита. Била је важна заједничка тачка домаће митологије Београда и Новог Сада, састајалиште песника и уметничке боемије, заљубљеника у реку и равницу. А онда је наједанпут власник земље одлучио да од овога маја укине Чарду. Емисија „Од злата јабука” окупила нас је да испричамо најважнију причу о овом месту. Ако је затворе овде, померићемо крај света на неко друго место. Али Чарда ће преживети све, па чак и нас, овакве

Пише: Горан Будимир


У Ковиљу има чарда

коју зову „На крај света”.
Боеми јој дали име
кад су били једног лета.
Ту се увек јело, пило,
певало и веселило,
и ником ништа то не смета
што је чарда на крај света.
А чарда мала, скоро неприметна, дудовима заклоњена, рогозом и трском покривена. Смештена усред Панонске равнице, на ободу дунавског рукавца и надомак ковиљског манастира, вазда је госте дочекивала, добрим вином опијала и сетном песмом испраћала. И тако је, кажу, било од давнина. Још од како је покојни Пера Вареника прву чорбу закувао и одмах потом крај овог рита чарду отворио. Тешко је данас и замислити ко је све овде долазио и ко се под овом надстрешницом одмарао, ко је стихове наизуст рецитовао, ко на зидовима печате остављао. А било их је, кажу, онолико. Од сликара, песника и других фела уметника, па све до амбасадора, привредника и савезних посланика. Било је и веселих и тужних, заљубљених и остављених, раздраганих и животом ојађених, али је свако барем на тренутак могао овде да се опусти и да се свакодневног стреса ослободи.

ГАРАВИ СОКАК НА КРАЈУ СВЕТА

– Кад сам учио да пецам, мој стриц ме је овде доводио први пут – приповеда нам овог пролећа Бане Крстић из „Гаравог сокака”. – Било је то давно, седамдесетих, имао сам четрнаест година. Ту сам први пут учио како се забацује на мелеза штаповима од бамбуса, много дебљим од ових што се данас користе. Тада сам упознао Јанику Балаша, који је ту преко, ближе другој обали. Био је велики пецарош...
Тек много година касније, вели Бане Крстић, схватио је зашто је Јаника Балаш долазио на ово место:
– Схватио сам, у ствари, да се ово место зове На крају света. Чим је на крају света, оно је практично изван света. А кад је изван света, оно је као и изван времена. Као у срцу урагана, овде си постајао недодирљив за суровости света и времена, овде си проналазио загонетну тачку спокоја и у њој проналазио самог себе. Та тачка, једноставна, романтична, поетична, имала је обновитељску снагу.
Привучених овом исконском лепотом, дивљим ритовима, неуморним аласима и свежом рибом која је овде свакодневно стизала, а понајвише можда мирисом чорбе коју садашњи власник Ђорђе Вареника годинама спрема на исти начин као и његов покојни отац, тек, гостију овде никада није фалило.
– Ко год дође на ово место, вода и шума и природа буде у њему жељу да једе добру рибљу чорбу – каже Ђорђе Вареника. – Стари рибари су говорили: ако се спрема напољу, на отвореном, а они су то тако радили, чорба је квалитетнија. Док се кува, једини се са кисеоником и поприма јединствене укусе. Нисам сигуран да је то баш доказано, али, ето, тако вели прича која потиче од старих дунавских аласа. Моји гости често кажу: ‘Чика Ђоле, ми на овом друму можемо на безброј места да свратимо, али волимо да дођемо баш код тебе. Твоја чорба је увек иста, одлична.’ Слегнем раменима, насмешим се, шта ћу. Ствар је једноставна. Знам рецептуру, кувам искуствено, увек у то уносим и добру емоцију. Они то осећају, воле, одговара им. Сви који овде долазе имају мишљење да је та моја чорба добра.
А ова чарда не само да је остала изван времена, већ су је мимоишле и друге благодати цивилизације. Никада није имала градску воду, струју или телефон. И друмови су је нашироко обилазили, али су је гости вазда проналазили. Међутим, не долази се овде само због чорбе, вина, природе и песме. Чарду су знаменитим местом учинили управо њени посетиоци, људи великог духа и широких погледа, уметничке громаде које су овде уткале свој посебни шмек и допринеле атмосфери која се памти и препричава.

САМО ЋЕ ПРИЧА ОСТАТИ

– Чарда „На крају света” једна је од важних заједничких тачака домаће митологије Београда и Новог Сада, српског „града престолâ” и „Српске Атине”. Наизглед изгубљено у бескрајној равници, на отоци велике реке, ово место окупљало нас је лепше и боље него центри вароши у којима живимо. Овде, без струје и музике у тоалету, одбацивали смо глупе мистификације ове цивилизације испразног спектакла, постајали смо једноставнији и приснији, ближи и себи и драгим људима око себе – каже Бане Матић. – Чарда „На крају света” једно је од оних драгоцених места под капом небеском са којих су смехом и тамбуром растеране будале и демони. Нигде нисмо више него овде волели ову равницу, а и она нас. Тек овде сам на прави начин чуо Лазу Костића, рођеног у оближњем Ковиљу. Тек овде сам разумео Мику Антића и његову песничку „земљу салаша, чаша и беземљаша”. Тек овде сам разабрао писма која је Црњански писао Андрићу из свог села, затуреног негде у Банату. Овде сам се дружио са Момом Капором и Милорадом Павићем, са Васком Попом и Браном Петровићем, овде је последњи пут своје пријатеље окупио Драгош Калајић. Овде сам поново схватио да ће све једном проћи, само ће прича остати.
А у причу се намах уплићу гитара и песма. Онај други Бане, Крстић, певуши нам једну своју праву дунавску песму, која је настајала и овде, На крају света: „Та твоја ока два, два мала бадема, што ми их посла Бог против враџбина, уместо ордена на мојим грудима ноћас су заспала... Као два бисера у мрежи аласа, ноћас ће сањати песму таласа, ко наша тајна рику јелена дунавских шума...” Да, „теци, теци Дунаве, ал’ не причај никоме, даћу све... све због ње, ал’ не причај никоме...”
Музика само мало утихне, на два Банета надовезује се Небојша. Небојша Јеврић.
– Овде су долазили сви. Сви који су волели кафану и знали шта је боемски живот Београда и Новог Сада долазили су овде да се сретну, да заједно попију пиће, да чују добру причу. Али где ћемо одсад чути добру причу? Где су сва та места која су нам отели? Места која су била наши необични слободни универзитети? Ево нас у чарди „На крају света”, али и на крају једне приче дуге сто двадесет година. Приче о српској уметничкој боемији, београдској и новосадској, која се баш овде, гле чуда, и завршава.
После нам Ђоле Вареника пева ону песму са почетка и са краја, показујући да није мајстор само за рибљу чорбу. Уз њега певају сви. Ори се песма у чарди „загубљеној негде у равници”, у ноћи која замиче. Свеће догоревају, гости се спремају за полазак. По први пут не прати чарда њих, него они чарду. Нека нада ипак остаје. Бане Матић:
– Не спорим ничије право да располаже својом имовином онако како он жели. Али чарда „На крају света” не може бити укинута. Њу не чине зидови и столови, него људи. Она није питање катастра, него духа. Ако је затворе овде, померићемо крај света на неко друго место. Али Чарда ће преживети све, па чак и нас, овакве.

***

Ако и ово замре...
А Мишо Вујовић каже да чарда „На крају света” данас није последњи кутак боема него „последњи кутак душе”.
– Ту смо некад, како каже песма, бежали од жена, од проблема, од себе, од света, и дружили се онако исконски, чедно, као у нека стара времена. Људи који су осмислили овај лепи кутак у Бачкој одавно нису међу нама. Овај кутак када замре, као што су замрле многе кафане боемског Београда, данас претворене у неке бутике и кладионице, неке бездушне амбијенте, замреће и део духа једног времена...

***

Прича у песми
Ђорђе Вареника: „Овде су свраћали прави боеми и даље нису ишли. Аркању би поклањали душу, машту и своје мисли. Овде се наздрављало чашом и с песмом чекала јутра, ту нико марио није шта ће му донети сутра. На овом месту су многи љубав живота срели. А ‘тајну љубави срећне чувају локвањи бели’. Овде су јели и пили очеви и дедови наши; многе су од њих у зору пратили тамбураши и хармоникаши. А онда, кад и песма замре, и равница почне да спава, лепоту са краја света загрли зора плава...”

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију