Етно

МИЛИЦА МИЛИСАВЉЕВИЋ ДУГАЛИЋ, ИЗВОЂАЧ И ЧУВАР СРПСКОГ МУЗИЧКОГ НАСЛЕЂА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
Ако замре песма, замреће све
Великани традиционалног српског косовско-метохијског певања, попут Воје Димитријевића, Јордана Николића или Маре Ђорђевић, данас делују као трајна вредност. Сведоче о музичком укусу једног времена много аутентичнијег од овог данашњег. И данас се о Косову и Метохији мора певати, у себи и наглас, непрестано. Ако песма настави да живи у нама, све ово што нас мучи, колико год да траје, биће само привремена непогода

Пише: Милош Војиновић

По образовању је новинар, ради у Звечану, у ТВ „Мост”, као музички уредник. Али њен живот потпуно је у знаку српске етно музике са Косова и Метохије, коју деценијама изводи на високом нивоу. Врхунац њеног досадашњег рада свакако је етно албум Нечујна звона, у издању ПГП РТС, који је ауторски обележио композитор и продуцент Ненад Милосављевић (Неша Галија). Године 2009. на „Сунчаним скалама” у Херцег-Новом награђен је као најбољи етно албум на Балкану.
Милица Милисављевић Дугалић, изданак старе српске грађанске породице у родној Косовској Митровици, за свој рад добила је бројне награде и признања. Затичемо је у студију, где довршава снимање свог новог албума.
 
Ваш музички израз обележен је дубоким истраживањима на пољу етно-наслеђа. Откуд такво призвање?
Кад се данас слушају великани српског традиционалног косовско-метохијског певања (Воја Димитријевић, Јордан Николић, Мара Ђорђевић...), са дистанце од пола века, све то делује као класика, као трајна вредност, сведочанство о музичком укусу једног времена много аутентичнијег од овог данашњег. И сама настојим, изводећи етно-песме Косова и Метохије, да кроз њих изрони древна емоција, која надилази векове и сеже до самих темеља нашег личног и народног постојања на овој светој земљи.

СВАКА ПЕСМА ИМА СВОЈУ ПРИЧУ

Може ли се данас, са овог дна, певати о Косову?
Данас је српска културна и верска баштина на Косову и Метохији најугроженије наслеђе у Европи. Одувек је на ствараоце и стваралаштво утицало низ фактора, и друштвених, и културолошких, па и политичких.
Стално ширећи репертоар српских косовско-метохијских народних песама и круг њихових љубитеља и поштовалаца, желим да уздижем нематеријалну културну баштину којој припада моја извођачка уметност.
Може се, дакле, певати о Косову и Метохији, и мора. Ако замре песма, замреће и све остало. Ако песма настави да живи у нама и међу нама, све ово што нас мучи, колико год да траје, биће само привремена непогода. А будућност музике и јесте у њеним коренима, у прошлости.

Кад се добро ослушне звук који из дубина времена допире до нас Вашим гласом, чему нас уче и шта нам поручују ти давни појци, наши преци?
Наша музичка традиција је слојевита. Византијско појање оставило је трага у српском музичком наслеђу, пре свега оном сакралном. Световно музичко наслеђе, старе песме, народна весеља, људске тежње, патње, жеље и страхови, чине и до нас доносе живу народну мисао. „Свака песма има своју причу.” Кроз музику се успоставља комуникација са данашњим слушаоцима, а порука наших предака, давних појаца и митографа, преноси се на различитим нивоима, свесним и несвесним, видљивим и невидљивим.

На данашњој музичкој сцени у Србији није лако истрајавати на аутентичним вредностима, па још и српским?
Музичка сцена  у Србији је политички обојена, оно што је у мејнстриму је на ниском вредносном нивоу, тако да би сви одговорни требало да пораде на побољшању њеног квалитета. А што се тиче верског и националног одређења, свугде постоје добри и лоши људи. Да не бисте постали лоши људи, немојте заборавити ко сте и шта сте. Сачувајте самопоштовање да би вас други поштовали.

ГРОМКА НЕЧУЈНА ЗВОНА

Од свих композитора и продуцената са којима сте сарађивали, чини се да је рад са Ненадом Милосављевићем донео најбоље плодове?
Сасвим сте управу. Неша Галија је изузетан стваралац, високе креативности и имагинације. Мој албум Нечујна звона, који је он осмислио, компоновао, аранжирао, продуцирао и са својим сарадницима одсвирао, дао је печат мом музичком етно изразу и донео ми многа признања. И после три године албум је  актуелан као да је јуче издат. Ето колико јако могу да се чују звона српска, косовска, чак и ако су нечујна.

Шта је од Ваших музичких пројеката Вама лично најдраже и најближе?
Песме којима сам удахнула нови живот сматрам музички и културолошки најзначајнијим. Имала сам прилику да учим са извора. Лирско певање и византијски (при)звук столећима су неговани на Косову и Метохији, с генерације на генерацију, па су ми зато блиски и драги.

А која песма?
Веома ми је драга песма „Славуј пиле”, једна од најлепших љубавних песама са Косова и Метохије.  У песми, драга моли славуја да престане цвркутати, јер јој драги спава. Сама га је успавала, па ће га сама и пробудити.

Упркос свему што нам се догађа, одлучили сте да останете у јужној српској покрајини, да ту живите и радите?
Сва моја жива родбина и гробови мојих предака су на Космету. Моја душа је на Космету. У чији год дом да уђете, људи сачекају госта с осмехом. Што год да ти пруже, чине то од срца. А где бих ја то могла пронаћи осим тамо где припадам?!

Спремате ли нам нека нова музичка исцељења и радости?
У студију сам, снимам други албум етно музике. Пронашла сам још старих неснимљених песмама са Косова и Метохије. Нови албум је другачији. Има одличну атмосферу, са старим инструментима, пун кавала, гајди, тупана. Моји нови млади сарадници су песмама удахнули свежину и младалачки полет. Целим пројектом успешно руководи композитор и продуцент Дејан Арсић. Као најаву за албум, ових дана промовисаћу сингл, који је већ наишао на одличан пријем код љубитеља етно музике.

***

Нечујна звона
Наслов албума „Нечујна звона” Милице Милисављевић Дугалић преузет је из књиге почившег Зорана Богавца, коју је објавио „Принцип Прес”. У договору са издавачем. Књига „Нечујна звона. Хришћанско наслеђе Космета”, овенчана наградом „Ступље” на Међународном сајму књига у Бањалуци, побрала је високе оцене и стручне јавности и широких читалачких кругова. Сада су се нечујна звона прелила из књиге у музику, да их и тако чувамо док не куцне час.

***

Награде, наступи
Године 1971. Милица Милисављевић Дугалић била је најмлађи победник популарног такмичења „Максиметар” Радио-телевизије Београд. На фестивалу „Суботица 72” добила је специјалну награду као најмлађи извођач. На „Акордима Косова” 1976. осваја прву награду. Од 1977. члан је приштинског бенда „Косовски божури”, са којим 1979. снима плочу за ПГП РТБ.
Солистичку каријеру наставља 1980. Добитник је „Сребрног микрофона” на фестивалу „Акорди Косова 82” за најбољу интерпретацију. Године 1985. добила је признање „Златни микрофон” Радио Приштине, а 1986. плакету и звање „Естрадни радник Југославије”. Године 1991. представља приштинску ТВ на „Избору за песму Евровизије”...