Подсетник

ДВОСТРУКА ГОДИШЊИЦА САВЕ МРКАЉА (1783-1833), СКОРО ЗАБОРАВЉЕНОГ СРПСКОГ ГЕНИЈА
Починио „грех натпросечности”
Говорио је бар седам језика, старих и савремених. На студијама филозофије и математике у Пешти имао највише оцене. Књижицом од само осамнаест страна унео епохални потрес у српску науку и културу. Наслоњен на Лока и Аделунга, до нивоа језичког система подигао је залагања Венцловића стара сто година и утемељио све битно што ће доцније заокружити Вук Караџић. Тананог духа и преосетљиве природе, тешко је поднео три велика прелома у свом животу. Тврди се да је умро у педесетој, у бечкој „душевној болници”, али се не зна како ни где му је гроб

Пише: Урош Матић


Епоха културних узбуђења и ратних превирања у Европи. Кант објављује Критику чистога ума, Гете пише Фауста, Шилер објављујеDieRäuber, Моцарт свира сонате пред Маријом Антоанетом, Бетовен је оргуљаш у дворској капели у Бону. Аустрија се опоравља од Седмогодишњег рата, Наполеон најављује нову европску драму. На истоку, у Србији, турски зулуми убрзавају клијање устанка у срцу народа. Баш тада, пре тачно двеста тридесет година, у селу Ласињском Сјеничаку, на Кордуну, у сиромашној граничарској породици, у кућици од кестеновог прућа, родио се Сава Мркаљ, први нововековни реформатор српске азбуке и правописа.
Темељно проучивши изворе који ће доцније (до Другог светског рата) бити потпуно уништени, књижевник Ђорђе Рајковић сачувао је од заборава податке о Сави Мркаљу. Био је, вели, слабашан и бледуњав дечак. Није се много играо са вршњацима, волео је самоћу и дослух са природом. Као да тражи нешто велико, али још не докучује шта, и то га мучи. Имао је само десет година када се, учећи катихизис у цркви, први пут запитао: зашто ђаци не траже објашњење за неразумљиве речи које бубају напамет? каква су уопште то слова? зашто у селу нико тако не говори?
Те запитаности, једноставне и дубоке, и то разликовање од средине у којој је растао, донеће му касније и славу и патњу. Починио је „грех натпросечности”.

ЖЕЂ ЗА ОБРАЗОВАЊЕМ

Не може се са сигурношћу рећи када је Сава завршио Клирикалну школу у Плашком, јер је она више пута гашена и обнављана. У биографско-књижевној белешци о Мркаљу у листу Јавор из 1877, на основу докумената из црквене архиве у Плашком, Ђорђе Рајковић истиче да је овај школу завршио као одликаш са свега шеснаест година, то јест 1799. Већина историчара слаже се са тим. Због таквог успеха, Сава се право из ђачке клупе сели у Госпић и постаје учитељ у тамошњој Славено-сербској школи. Неизмерно се трудио на послу, али се не задржава више од годину. Нередовна плата, власт која одводи ђаке у војну службу, непоштовање од стране неких ученика (међу њима је било и старијих од учитеља), утичу на Мркаљеву осетљиву душу. Одлази.
У наредних неколико година не знамо пуно о њему. Нема сачуваних записа, само претпоставке. Године 1806, у својој двадесет трећој, стиче диплому Загребачке краљевске академије, положивши јавне испите из логике, историје филозофије, математике, архитектуре, хидротехнике и метафизике! Говорио је немачки, француски, рускословенски, служио се грчким, латинским и хебрејским језиком! Међутим, драстичне социјалне разлике, тежак положај граничарских момака у друштву карловачких пургера (што се, вели др Гојко Николиш, није променило ни сто година касније), а и жеља за даљим школовањем, утичу да се Сава Мркаљ запути у Пешту.
Много значајније од студија филозофије и математике, на којима је показао велико знање и добијао највише оцене, било је Савино дружење са српским интелектуалцима који су тада боравили у Пешти. Ту су студенти медицине Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, који ће у Бечу 1813. покренути Новине сербске. Лука Милованов Георгијевић је студент права који ће, такође 1813, објавити чувену расправу Опит к сличноречности и слогомерју. Али, највеће и најважније Савино пештанско пријатељство било је, свакако, оно са Вуком Караџићем, кога је упознао у српској посластичарници 1810. Ијекавски изговор, исти погледи на проблеме азбуке, правописа и језика, заједничко занимање за Павла Соларића и друге лингвисте, песнике и просветитеље, брзо их је зближило. Кроз то пријатељство Сава је убрзано искристалисао и проверио идеје које је дуго већ носио, па је већ септембра те 1810. објавио своје чувено дело Сало дебелога јера либо азбукопротрес, које ће имати велики утицај у Вуковој борби за српски књижевни језик и правопис.

НОВИ ОКВИРИ СРПСКЕ ЛИНГВИСТИКЕ

У то време постојала су четири типа књижевног језика: српскословенски, народни, рускословенски и славеносрпски. Слова немају гласовну подлогу. Нефункционалност, нејединственост, произвољност и нестабилност језика као система извор су великих потешкоћа. И раније је било покушаја да се ови проблеми дефинишу и реше, али значајније побољшање је изостало. Ни људи попут Венцловића, Орфелина, Текелије, Доситеја Обрадовића, Соларића, Дошеновића, Емануила Јанковића, Атанасија Стојковића, Лукијана Мушицког, нису склопили слагалицу и саставили стабилан систем који ће бити „на ползу народу сербском и његовој култури”.
Зато књижица Саве Мркаља, иако обимом веома скромна (свега 18 страница), има толики значај и добија такав одјек међу ученим Србима тог времена. „У својим претходницима Сава је нашао подршку и подстицај за овај велики корак. Желео је, не само да просвети свој народ, већ и да му овим делом и успехом осветла образ”, бележи много каснији коментатор.
Пишући Сало дебелога јера, Сава Мркаљ ослањао се на филозофске ставове Џона Лока и његову емпиријску теорију спознаје, која је значајно утицала на развој просветитељства у Европи. Изричито је истакао потребу за укључивањем правописних начела Јохана Кристофа Аделунга, немачког филолога и лексикографа. Аделунгово Schreib wie du sprichst садржано је у начелу Мркаљевог правописног правила Пиши као што говориш. Јасан је и утицај Гаврила Стефановића Венцловића, који се још почетком 18. века залагао за стварање књижевног језика на народној основи.
Милорад Павић је наглашавао да је избацивањем двадесет знакова из дотадашњег писма, где се под главним ударом нашло дебело јер, Мркаљ поставио нове оквире у српској лингвистици, утро пут српском романтизму и антиципирао будућу реформу Вука Караџића.
Похвале су долазиле са свих страна, изузев цркве и митрополита Стевана Стратимировића. Он га је оптуживао да удара на националну и православну самосталност Срба, да раскидањем са „традиционалним језиком” прекида везе са Русијом и приближава их католичанству.

БЕЗ ЈЕДРА, КРМЕ, СИДРА

Само годину дана касније, иако на врхунцу славе, после одличних критика, Сава Мркаљ одлази у манастир Гомирје и постаје калуђер Јулијан. Зашто? Опет нема сасвим поузданих података, само претпоставке.
Знамо да његове научне амбиције нису окончане објављивањем Сала и успехом постигнутим нарочито међу филолозима. У тој књижици наговестио је да мора написати и Језикопротрес, то јест граматику. Где би могао наћи збринутост и мир за тако нешто него у манастирској келији и библиотеци? Тако се већ чинили Лукијан Мушицки или Руђер Бошковић...
У манастиру га, међутим, не чека мир него нови извори патње. Стање је далеко испод замишљаног и неопходног. Неревновање и сплетке, па чак и туче. Мркаљ, учен и посвећен, са књижевно-научном славом коју је донео, издваја се и изазива завист недостојних. Оптужују га да је он виновник инцидената каквих је било много и пре његовог доласка. „Не дозвољавају му да се повуче у ћелију, изгладњују га, а неки се и физички обрачунавају са њим.” Те 1811, у децембру, за архимандрита гомирског произведен је Јосиф Рајачић, будући српски патријарх, али то неће донети смирење Сави Мркаљу. Сумњиве жалбе на њега  стално стижу до владике Мојсија Миоковића који напослетку, изгледа, није имао куд. После скоро две године, Мркаљ напушта Гомирје, тужан и растројен.
Следи „дванаест година гладовања и тумарања по рубу болести, очајничког трагања за путевима избављења”. Много путује. Турска, Бовић, манастири Свети Ђурађ у Банату и Јазак на Фрушкој гори, Војнић, Карловац, Дубровник, Шибеник, Земун. Као Доситеј или Вук, у потрази је за новим сазнањима која ће користити народу. Није ни тек пустолов, жедан нових доживљаја. Путује и кад нема новаца. Пешачи, ускочи у понека коњска кола, понекад једе само плодове убране успут. Није то више онај човек о коме су се распитивали на бечком двору. Загледан у очи других као у огледало, види себе  као одрпанца и скитницу, ураслог у браду и образа усахлих од изгладнелости. Спава по шталама, парковима, где стигне.
А онда долази та страшна година.

ЈАО, ТРИСТА ПУТА ЈАО

Сава Текелија пише: „Отуда се родила 1817. године глад толика да су људи млели чокање од кукуруза и мешали у лебац, јели кору од дрва, особито Ердељани, који су к нама долазили да су изнемогли и по путу даже и на пијаци и улицама мртви пали.”
Мркаљ и даље лута. Његово психичко стање се погоршава. Из Карловаца, 20. октобра 1817, одговара Вуку Караџићу на питање о роману Милована Видаковића: „Најпре дакле што мислим о Љубомиру у Елизијуму? Мислим да је изрод у књижеству србском.” У својој критици Одпор,исте године, заједљивим и гневним тоном критикује Видаковића.
Те године је у Новинама сербским објавио текст „Палинодија либо обрана дебелога јера” у коме ублажава и донекле потире своје претходне ставове: „Ми оћемо да наше дебело јер од незаслуженог напаствованија и прогона ослободимо, што сирота много пута и онога трпи који би му, да га запита што је скривило, исповједити морао да га не позна.” Караџић, Грегорије Гершић, Платон Атанацковић и други критикују ове ставове, темељно побијајући Савине „нове аргументе”.
Зашто је Мркаљ променио ставове? Желео је да поправи положај у црвеним круговима и некако преживи? Или је, како сумња Лука Милованов, хтео да буде сатиричан и ствари доведе до апсурда, можда поуке ради? Широко прихваћена теза да је оваквим покајањем хтео да одобровољи митрополита Стратимировића лично и измоли дозволу за повратак у манастир не чини нам се неспорном. У сваком случају, биће одбијан до смрти.
Нарав Саве Мркаља била је преосетљива, из ње су се лако рађали бол и патња. Душевно измучен, почиње да реагује бурно и напрасито. Године 1822. у Земуну свађа се на улици са једним учитељем. У другој прилици, био је у 42. години, на молбу учитеља цртања да му једну крштеницу преведе на латински, праснуо је кобно и неурачунљиво молиоца повредио ножем. Затворен је, недуго потом пребачен у бечку „душевну болницу” у којој остаје до смрти. Ни тада, иако са препоруком лекара, не добија дозволу да пређе у неки манастир.
Пред Савину смрт посетио га је Вук Караџић. Слутимо колико је то био потресан сусрет. Сава му тада даје рукописну свешчицу са песмама. Ту је и његова најлепша песма „Јао, јао, јао тристо пута”, коју Милорад Павић сматра манифестом предромантизма. Једна је од три песме Саве Мркаља која је ушла у српске антологије. Дакле, четвртина целог песничког опуса Саве Мркаља је антологијска, што је задивљујуће (како је оценио Душан Иванић).
Предсмртно уверење из ове песме да је човек човеку највећа страва остало је да лебди као упозорење над његовим несрећним животом и његовом смрћу. Наводи се да је умро у педесетој, пре сто осамдесет година, али у архивама нема података како ни где му је гроб.

***

Гласови признања
Сава Мркаљ није спадао у ред непризнатих генија. О томе сведочи оцена Јернеја Копитара: „На ових осамнаест страница има више језичне филозофије него у каквој дебелој граматици.” Вук Караџић: „Ово рјешење Г. Меркаила је тако истинито и тако јасно да га сваки Сербљин, који здрав разум има и беспристрасно судити оће, мора одобрити.” Александар Младеновић: „Сава Мркаљ је био тај који је својом реформом ћирилице 1810. године рашчистио терен и припремио практично све оно што је било неопходно Вуку да ово наше писмо доведе до пуног савршенства.”

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију