Подсетник

ГАВРИЛО ПРИНЦИП, АТЕНТАТОР ИЗ САРАЈЕВА 1914, ОЧИМА ОНИХ КОЈИ СУ ГА ЗНАЛИ ИЗБЛИЗА
Нежни младић и крик слободе
Неочекивано, постао је чувен, а заправо за многе остао готово непознат. Нема данас много оних који знају да је био брижан син, одличан ђак и танан песник. Да је име добио по архангелу Гаврилу, на чији је дан рођен. Да је много читао и био новински извештач. Радио на калдрмисању Карађорђеве улице у Београду, како би имао новац за књиге. У Првом балканском рату жарко је желео да се упише у српске добровољце, стигао чак до Прокупља, али је враћен због крхког здравља. Једину сачувану песму урезао је кашиком на затворској порцији

Пише: Петар Стојановић


Пре 50 година упознао сам Гавриловог брата од стрица Богдана Принципа, у Сарајеву, где је живео са супругом и кћерком. Причао ми је о великој породици Принципових, црногорском пореклу и времену када су се њихови преци доселили код Босанског Грахова, у Велики Обљај.
– Ми смо из кметовске породице, земљорадници – вели Богдан. – Гаврилов отац Перо, ми смо га звали Пепо, имао је једва два хектара земље, али такве да се са те њиве није могло убрати кукуруза довољно за прехрањивање његове породице. Стари Пепо зато је превозио робу трговцима и био је сеоски поштоноша, чиме се бавио и Гаврилов деда. Пепо је са Наном имао у браку деветоро деце, али су преживели и одрасли само Јова, Гаврило и Никола (овај последњи постао је лекар, а усташе су га 1941. зверски убиле у јасеновачком логору).
Гаврило је рођен на поду, крај огњишта, у босанској кућици покривеној шиндром, наставља Богдан Принцип.
– Гледајући са пода како жене везују детету пупак, Нана је имала снаге да замоли рођаку Јању да оде до проте Илије и упише новорођеног као Шпиру. Дајући му то име, желела је да буде снажан као њен брат који се тако звао. Али прота се успротивио. „Какав Шпира!?” викао је пред преплашеном младом женом. „Поручи ти Нани да се дијете родило на дан Светог Арханђела Гаврила и зваће се Гаврило.” Јања је све то лепо пренела, а за Нану је протина реч била закон. Једанаест дана касније дете је крштено, а у књизи рођених свештеник је грешком уписао 25. јун уместо 25. јул 1894. Умало да због тога Гавро на суду буде осуђен на смрт вешањем, јер га је та грешка чинила званично пунолетним.
Из судских списа уверили смо се да је истражни судија позвао Гаврилову мајку као сведока и она је потврдила да јој је син рођен 25. јула. Захваљујући томе, Гаврило није пред судом добио третман пунолетног лица, па је избегао смртну казну.

КАД ЈЕ ГАВРА ШЕШИР КУПОВАО

Богдан Принцип овако описује брата Гавру:
– Био је нежан и пажљив дечак, нарочито према својој мајци Нани. На своју радост, пошао је у основну школу у деветој години. И пре тога волио је носити књиге, иако још није био ђак. Ишао је у школу, али је преко дана чувао ћурке и помагао мајци у кућним пословима. За време распуста радио је у пољу, косио, водио коње по гумну за време вршидбе. Није се либио никаквог посла.
Богдан застаде, припали цигарету, а његова Љубица донесе и стави на сто стари полуцилиндар, „једину успомену на Гавру”. Трагајући по архивама наишао сам на сећање учитеља Светислава Торњанског како је са Гавром куповао шешире у једној сарајевској радњи.
– Узмите овај, то је права бечка роба „Винер-варе” – обратио се трговац Гаврилу.
– Е баш хтедох узети овај шешир, а сада нећу – рече му овај. – Да ми рекосте да је фирма кумановска, или тако нека, узео бих, колико год да кошта. Али бечка роба код нас у Босни више не иде.
Утом учитељ подиже неки други шешир и рече Гаври:
– Узми овај, то је кумановски.
Тог дана учитељ Торњански и Гаврило Принцип купили су исте шешире. И тај Гаврилов шешир нађе се сада преда мном, сачуван, уз опаску присутних да је штета што се не налази у Музеју „Младе Босне”, где се чува Гаврилова одећа.
Богдан Принцип чува стенографске белешке које је током разговора са Гаврилом Принципом у затворској самици водио аустријски затворски лекар др Мартин Пепнхајм. У три маха се састајао са Гаврилом, у фебруару и два пута у мају 1916. Принцип је био тешко оболео у мрачној ћелији, у којој је пре њега боравио Хаџи Лоја, први заточеник из Босне. Доктор описује да је Гаврило уморан од патњи и чежње за Босном. Каже доктору:
– Читаво ово време сам у ћелији. Пре три дана су ми први пут скинули окове.
Носио их је 24 сата дневно, пуне две године. Поверава се доктору да љубав према девојци није ишчезла, али јој не пише. Признаје да је није ни пољубио. Учио је школу приватно, често био усамљен, много времена проводио у библиотекама. Писао је песме, али је од заборава сачувана само једна. У свом дому у Сарајеву некадашњи осуђеник Драго Калембер, комерцијалиста, рецитовао нам је наизуст оне познате и одличне стихове које је Принцип кашиком урезао на порцији, у сарајевском затвору, док је трајало суђење.

ЗАТЕЖУ СЕ КОНЦИ БУНЕ

Гаврило је, причају његови рођаци, у основној школи био одличан ђак, па му је испуњена жеља да школовање настави у Сарајеву. Брат Јово, трговац, уписао га је у Трговачку школу 1907, када је напунио тринаест година.
Kао ђака, сем литературе, привлачи га и политички живот. Одмах се укључује у средњошколске национално-ослободилачке организације и убрзо бива запажен. Када је у Сарајеву 1911. основана Српско-хрватска напредна организација, њен председник постаје Иво Андрић, каснији нобеловац, а чланови Гаврило Принцип, Лазар Ђукић, Трифко Грабеж, Садија Никшић, Иво Крањчевић, Јосип Врињанин, Ибро Фазиновић (готово све завереници на Видовдан 1914). Дух средњошколске омладине беше се узнемирио. Долази до сукоба са полицијом и са школским властима. Многи омладинци су истерани из гимназија и других средњих школа.
Најмлађа генерација отворено устаје против окупационог аустро-угарског режима. Почињу и атентати. На окупаторске политичаре и војнике пуцају омладинци Жерајић, Јукић, Дојчић, Планиншчак. На дан Јукићевог атентата на бана Хрватске, 8. јуна 1912, Иво Андрић бележи у свој дневник:
„Данас је Јукић починио атентат на Цуваја... Како је лепо да се затежу тајни конци дела и буне. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв. Нека живе они који умиру по тротоарима онесвешћени од срџбе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе они који повучени, ћутљиви, у мрачним собама спремају буну.”
Принцип је тако, с књигом и у демонстрацијама, почео да се бори, још скоро дечак. Његови другови истичу да је био један од најборбенијих. Већ као ђак попримао је лик националног револуционара.
„Није му било право ако би га друг, због ниског раста, назвао Гаврице, а годио му надимак Гаврош, дат по дечаку из Игоових Јадника који гине на барикадама. Ми смо га ословљавали овим надимком све до Сарајевског атентата”, бележи Драго Љубибратић.
Пример гимназијалца Гаврила Принципа истицао је и Владимир Гаћиновић, студент и револуционар, вођа „Младе Босне”: „На састанцима наше групе Принцип, најмлађи међу нама, увек беше затворен и скроман, држао се некако постранце. Избегавао је теоретске расправе, али је увек тражио књиге и просто их гутао. Већ у својој четрнаестој Принцип је ступио у кружок народног просвећивања, а део свог гимназијског живота провео је у Београду.”
Принцип је брзо постао познат и омиљен. Њега готово сви другови, као и Недељка Чабриновића, спомињу у међусобној преписци, било да се јављају из Србије, где се окупљају на Зеленом венцу у Београду, најчешће у кафани „Моруна”, у којој се могло за мале паре ручати, или када се јављају из иностранства.

ЗА ТАЛЕНАТ НЕ БЕШЕ ВРЕМЕНА

У писму Боривоју Јевтићу, члану „Младе Босне” и књижевнику, Милош Пјанић пита: „Како Гавро? Виче ли: ‘Живјела револуција’? Поздрав му!”
„Иако глад и немаштина нису били ретки гости”, пише Боривоје Јевтић, „у Београду, Пијемонту Југославије, живело се слободно и широко се удисао ваздух: он је био као неко одмориште после прогона под Аустријом.”
Гаврило је имао много брига. Новаца никада довољно, чак ни за собицу и јефтину храну на Зеленом венцу. Његов брат Јово слао је новац такорећи редовно, а овај је то брзо трошио помажући другове који ниоткуда ни динар нису добијали. Познато је да Принцип ради на калдрмисању Карађорђеве улице у Београду да би зарадио нешто пара за исхрану и књиге. Радећи на једној грађевини у Београду, пао је и тешко повредио нос, што се уочава и на каснијим фотографијама из аустријске суднице и тамнице. У куповању књига предњачили су Принцип и Чабриновић. (Једном је Чабриновић сав новац добијен од куће за повратак у Сарајево потрошио на куповину књига. Онда је те књиге послао железницом, у јефтином коферу, а он потом пешице стигао у Сарајево.)
Принципова активност, пише Гаћиновић, почиње од четрнаесте године и не престаје све до атентата, када је напунио деветнаест година. Стиже чак и да се бави новинарством, што је мало познато. Истовремено пише стихове и прозу, приватно полаже гимназију из које је избачен. У деветнаестој је и политички репортер, о чему сведочи његов извештај написан за сарајевски Народ 10. децембра 1913, поводом избора у Хаџићима. У том напису Принцип отворено осуђује притисак полиције и жандара на бираче приликом гласања. Не фразира, слика атмосферу, бележи појединости, најконкретније.
„На избор је дошло неких осморица жандара”, пише. „Они поред своје главне улоге да пазе на овај ‘дивљи народ’, да не би правио изгреде, имали су још једну главнију – да пријете и присиљавају овај свијет да гласа за владиног кандидата Вукана Куљанина. Осим њих, врло рано сакупио се велики број џемат-баша и кнезова и почели су свој ненародни посао агитовања за владиног кандидата. Изборна комисија је била састављена од самих владиних људи, осим једног честитог домаћина, а уз то су сви били неписмени.”
Из ових редова наслућује се један формирани карактер, борац који не страхује од последица. На формирање таквог карактера – написао је његов друг Б. Јевтић – утицало је и ово непосредно суочавање са неприликама у којима је живео наш мали човек. Принцип је право сеоско дете. Од раног детињства носи обележја завичаја: храброст и упорност, склоност ка повлачењу у себе и дугим ћутањима. Али он из тога тла усисава још нешто: чист и непокварен инстинкт расе, уграђен у дуге традиције.
Изгладнео, болестан, мучен у тамници терезинској, умро је 1918.

***

Принцип у Београду
Искључен из шестог разреда гимназије у Сарајеву због учешћа у антиаустријским протестима, Гаврило Принцип у једном периоду 1912. живи у Београду. Време углавном проводи са пријатељима из Босне и Србије, расправљајући о ослобођењу и уједињењу. Издржавајући се разним пословима, у Београду је завршио два разреда гимназије. За време Првог балканског рата пријавио се у српску војску, стигао чак до Прокупља, али га нису примили, проценивши да је нејак и крхког здравља.

***

Жеља и начин
– Мој идеал била је једна југославенска република, уопће славенска република – рекао је првог дана суђења типографски радник Недељко Чабриновић, одговарајући на питања председника судског већа Алојза Куриналдија.
– Како мислите да се то може оживотворити? – упитао је судија.
– Наша жеља је да се Босна и Херцеговина припоји Србији. Тако мисле и Принцип и остали моји другови из „Младе Босне”.

***

Ћирилица и расположење
Занимљиво, записници истражног судије после Атентата вођени су на немачком и на српском. Српски је писан искључиво ћирилицом. Записник је чуван у Земаљском музеју у Сарајеву, а нама га је пре 50 година дао на увид кустос Цветко Поповић, један од шесторице атентатора распоређених дуж кеја 28. јуна 1914.
– Тог дана могли сте као од шале наћи не само шесторицу већ двадесеторицу атентатора – причао нам је Поповић. – Такво је било расположење народа, нарочито омладине.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију