Победник

НЕМАЊА БЈЕЛИЦА, НАЈКОРИСНИЈИ КОШАРКАШ ЕВРОЛИГЕ И НОВА NBA ЗВИЈЕЗДА, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Прави плодови потпуне посвећености
Кошарка тражи све и он даје. Бивало је, чинило му се да је дотакао дно и да се тим путем не може даље, нарочито када су га у „Партизану” наједанпут сврстали у отписану генерацију. Најтеже периоде пребродио је искључиво захваљујући родитељима Миловану и Славици. У најважнијим раздобљима каријере наилазио је на старе мајсторе и велике људе: Светислава Пешића, Дуду Ивковића, Ацу Петровића, Жељка Обрадовића. У Европи, сада је на врху, али загледан ка још вишим врховима

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: НР и Архива саговорника


Много необичних животних прич
а понекад стане у једну спортску. Или обрнуто. Немања Бјелица, кошаркаш истанбулског „Фенербахчеа”, тренутно је најмаркантнија кошаркашка фигура у Европи, што потврђује и признање за најкориснијег играча Евролиге. То је права сатисфакција после свега што је у каријери доживео.
– Веома ми ласка ово признање, јер је круна сезоне у којој сам, као и цела екипа, уложио велику жељу и труд да остваримо што бољи резултат. Тиме, све што сам учинио добија на значају, али ми је јасно да једно овакво признање не стиче играч сам, већ да иза њега стоји подршка екипе и тренера. Жао ми је, међутим, што је изостао осећај потпуног тријумфа, јер на финалном турниру Евролиге нисмо успели да се пласирамо у финале. То остаје циљ у следећој сезони, као и моја жеља да не изгубим место међу најбољим играчима Европе.
Немања јасно уочава тачке на којима је остварио највећи напредак у односу на минуле сезоне.
– Пре свега, осећам се растерећено, што је заслуга тренера Жељка Обрадовића, који ми је дао потпуну слободу у игри, као да сам плеј, а не крилни центар. Осим тога, Жељко из сваког играча извлачи максимум на себи својствен начин: тражи да дамо све од себе, подржава нас и показује да нам верује. Он је не само велики тренер, већ и изузетан човек, па ми је утолико драже што сам могао да му узвратим за поверење које ми је указао. Поред тога, ове године сам много радио и на физичком плану, са кондиционим тренером Предрагом Зимоњићем, кога знам од 2009. године, када сам стицао прва репрезентативна искуства. Сарадња са њим ми много значи и у клубу. Чини ми се да све што сам уложио ове и протеклих година, сада долази до изражаја, а ова награда показује да је то неко препознао и на прави начин вредновао.
У корак са професионалним успоном, траје и његово животно сазревање.
– Кошарка је оно чему сам се потпуно посветио и она ми помаже да откријем и сам живот. Можда је моје сазревање и трагање за правим путевима текло нешто спорије, али од када сам стигао у „Фенербахче” ствари сам поставио на право место и то ми се враћа на жељени начин. Једноставно, не може се постићи вредан резултат ако нечему нисте потпуно посвећени. Ја сам, напокон, свестан да кошарка тражи да јој дам све, без резерве, и сада то чиним, не занемарујући, наравно, своју породицу и неке друге приоритетне животне обавезе. Желим да искористим своје време и да откријем колико далеко могу да допрем, а то могу само уколико себе не будем штедео.

РОДИТЕЉИ И ИЗНАД МОГУЋНОСТИ

Многи ће рећи да свака прича о успеху личи на неку претходну. Немањина прича, међутим, то демантује.
– Почео сам спортом да се бавим као свако друго дете, због здравих животних навика. У почетку пливање, а потом сам се између фудбала и кошарке одлучио за кошарку. Живео сам у новобеоградским блоковима, прво у 44, а потом у 70. У мојој основној школи „20. октобар” отворена је „Партизанова” школа кошарке, коју је водио мој наставник физичког Љуба. Код њега сам начинио прве кораке у спорту, али је све то ипак било више у домену забаве и дружења, а не такмичења. Нешто озбиљнија прича је почела код Аце Јањића, сада покојног, коме дугујем многа знања о кошарци, која и сада примењујем. Радо га се сетим, јер је био добар човек и одличан тренер. Он је у мени препознао таленат и почео је да га развија. Прошао сам све млађе категорије „Партизана”, био капитен своје генерације, а онда нам се догодило да су нас на прелазу из 15. у 16. годину у клубу прогласили за неперспективне. Оценили су да наше годиште треба да се угаси и окренули се млађој групи. Колико је то било погрешна процена говори податак да не само ја, већ и неки други играчи из те генерације, попут Лешића, Синовеца, Малиџана, још увек активно и са успехом играју. То ме је веома потресло, јер после десет година у „Партизану” неко нас је отписао као некорисне. Тај период сам пребродио само захваљујући породици, јер су отац Милован и мајка Славица били стално уз мене. Посебно је отац сав притисак преузео на себе, трудећи се да ме поштеди већег узбуђења. Подршка коју су ми пружали родитељи била је и изнад њихових могућности. Да није било њихове љубави и упорности, можда бих одустао од свега.
Растанак са Партизаном је био неминован.
– Моја следећа станица је био „Суперфунд”, у којем сам провео две године. У овом клубу сам несумњиво напредовао, посебно уз Мирка Оцокољића, али је и даље доминирао утисак да људи немају довољно поверења у мене. Није ме било у млађим репрезентативним селекцијама, нисам могао да дођем до изражаја колико ми се чинило да заслужујем. То сам јасно осећао и нисам могао да останем равнодушан. Због свега тога, чинило ми се потпуно неизвесним све што радим. Нисам смео ни да помислим да ћу остварити ово што јесам. Само силном вољом остао сам упоран и нисам престао да тренирам, што ме је коначно и ојачало. Велика и успешна каријера деловала ми је далеко. Сећам се, једном приликом, на повратку са утакмице, пролазећи поред „Арене”, чежњиво сам рекао оцу: „Замисли како би било да и ја једном заиграм за репрезентацију у ,Арени‘!” Испоставило се, ипак, да сам томе дорастао. Имао сам срећу да наиђем на људе који су умели да у мени препознају таленат и натерају ме да радим на њему.

ЗНАКОВИ ПОСРЕД ПУТА

Пут га је даље водио у Аустрију.
– Одлазак из земље био је неминован. Био сам разочаран читавим током догађаја, осећао сам да у мене нико не верује, осим моје породице. Нешто раније, са својим друговима био сам претучен у крају у којем живим и заиста се чинило да нема краја непогодама. Некако у том периоду, брат Владимир упознао ме је са човеком који ми је постао веома битан. Бојан Тањевић ме је добро разумео, пружао ми велику подршку и помогао да премостим лош период. У Аустрији сам напокон почео да играм, имао сам добру сезону и чинило ми се да ствари коначно крећу са мртве тачке. Међутим, убрзо сам сломио ногу. Тада сам помислио да се читав свет срушио. Осећао сам се очајно. Лошем стању је доприносило и то што сам у Аустрији био сам, услови за опоравак нису били на нарочитом нивоу, па сам тражио да на рехабилитацију дођем у Београд.
Није ни слутио да од тог тренутка ствари крећу правим током.
– Нисам смео ни да помислим тако нешто, а догодило се. Дошао сам у Београд на опоравак и прва ствар која ми се десила био је сусрет са девојком која више није излазила из мог живота. Сећам се, била друга ноћ Нове године, ја у ровитом расположењу, са гипсаном чизмом на нози и... упознам Мирјану. Захваљујући тој чизми сада имамо складан брак и ћеркицу Нику. После опоравка радио сам напорно три месеца са кондиционим тренером Бранком Каралејићем, јер сам желео да се што пре вратим на терен. После свих искустава, није ми падало на памет да се враћам у земљу. Желео сам само да се усидрим негде у Немачкој или Аустрији, да играм и, напокон, нађем мало мира. То сам и рекао мојој породици и пријатељу, али ...
Чекали су га неочекивани преокрети.
– Мислим да сам заиста заслужио да се у том тренутку појави неко ко ће, напокон, препознати мој таленат. На срећу, то је био човек великог ауторитета, тадашњи тренер „Звезде” Светислав Пешић, који није имао дилему. Довео ме је у „Звезду” и сећам се да су се сви питали ко сам ја и одакле сам дошао. Мислили су да нисам из Србије, јер ме нико није познавао у кошаркашким круговима. То је заправо био мој прави почетак. Коначно под оком правог стручњака, са људима који су знали како треба радити са мном. Каријера је почела да се развија: из „Звезде” сам отишао у Шпанију, а одатле у Турску, где сам и сада, у дресу „Фенербахчеа”.

НИЗ ЉУДИ НАРОЧИТОГ КОВА

У корак са клупском, развијала се и запажена репрезентативна каријера.
– Све дугујем свом раду и групи сјајних тренера. Пешић ми је отворио врата кошарке, упутио ме ка циљу који сам себи поставио, и то никада не могу да заборавим. У репрезентацију ме је увео Дуда Ивковић, сјајни човек, чијем стрпљењу могу да захвалим што сам ушао у сениорски тим. Наиме, ја сам из универзитетске селекције позван на припреме првог тима, који се спремао за Првенство Европе 2009. Сећам се да сам на тренинзима вредно радио, али сам зато на контролним утакмицама био очајан. Ни сам нисам знао шта ми се догађа. Покојни Аца Петровић, тадашњи помоћник селектора, такође један нарочити човек, храбрио ме је и смиривао, али је пресудан утицај имао Дуда. Једном приликом ме је повукао у страну, када је видео да сам утучен због слабих игара. Рекао ми је да се не бринем, да наставим да радим и да не будем толико оптерећен. Тако је кренула моја репрезентативна прича.
Репрезентација, данас.
– Имамо заиста велики потенцијал. Пре свега, пред нама је млад тренер, који је највећем броју нас био играчки узор. Ми смо стасавали уз његову генерацију и маштали да се једног дана нађемо у истој улози. Прошле године смо остварили резултат који нико није очекивао и сада су апетити порасли. Чека нас Европско првенство, али је неповољна околност то што нећемо више моћи да рачунамо на Ненада Крстића, који је био окосница тима и мени лично много значио, јер ми је од старта у репрезентацији био велика подршка. На шампионату Европе многи нас виде као фаворите, али мислим да треба бити реалан. Жеља нам јесте, као и свим другим учесницима, да будемо међу најбољима. Мислим, ипак, да је приоритетни циљ пласман на Олимпијске игре и да према томе треба утврдити амбиције. Добра је ствар што имамо доста младих играча, који у својим клубовима играју значајну улогу. Бићемо старији за годину дана, утолико искуснији, и жељни да се поново докажемо.

***

Породица
– Понекад ми се чини да су се неке ствари судбински одиграле. Као дечак био сам неозбиљан, помало неодговоран. Нисам ни слутио да ћу међу својим друговима бити први који ће стећи породицу и уживати у њој свим срцем. Колико год да ми је тежак био дан, ја знам да ме код куће чекају моје две девојке, Мирјана и Ника, и крај њих се најбоље осећам. Оне ми дају неизмерну снагу да опстанем на нивоу на којем сам сад. А Богу сам захвалан што ми је пружио прилику да се у младим годинама остварим као отац. То је неупоредив осећај и сваком бих га пожелео.

***

Збирка искустава
– Нажалост, мало је времена које бих могао да одвојим за неке друге ствари, поред кошарке. Свакако, много ми значи то што сам упознао различите нације, културе, религије, начине живота. У Аустрији сам живео у Трејскирхену, месту са 5.000 људи, и знам како је живети у њему, а како у Истанбулу који има 20 милиона. Дивне утиске носим из Шпаније (жао ми је што нисам боље савладао шпански). Нажалост, кошарка не оставља много слободног времена. Једног дана можда надокнадим оно што ми сада измиче.

***

Србија
– Човека за земљу у којој се родио везују нарочита осећања. Веома волим Србију, поносим се њоме и изузетно сам срећан што имам прилику да се борим за њу. Утолико ми је драже када остваримо неки добар резултат, јер знам колико то значи нашем народу. Осим тога, свестан сам да спортисти на најбољи начин афирмишу своју земљу и ја ћу томе дати свој допринос. Драго ми је када на путовањима чујем од других играча да знају за Србију, за Београд, да су пуни утисака.

***

Највиши изазов
– Мислим да је сан сваког кошаркаша да једног дана оде у НБА. Ја сам овог лета имао ту опцију и одлучио сам да направим тај корак. Потписао сам уговор са „Минесотом”. Мислим да имам квалитет за ту лигу и учинићу све да то и докажем.


 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију