Живот, романи

ПЕСНИК ЈОВАН ЗИВЛАК О ВРТЛОЗИМА КОЈИМА СМО ОПКОЉЕНИ И СУМЊИ У УТОПИЈЕ
На златној греди трагања
Свет моћи је бескрупулозан, неухватљив, и захтева да све потчини. Епоха великих спаситељских и еманципаторских истина је завршена. Човек се клати пред понором, у представи без хоризонта. Све што допире до нас је потресно и повезано са злом. Круг се не затвара прочишћењем, измирењем са добрим силама живота. Култура и уметност су понижене, тривијализоване, доспеле у руке једва просечних духова и претворене у сезонско штанцовање.  Ми смо преморени, окупирани и запоседнути. Али све то нипошто не значи да су шансе Човека ништавне

Пише: Бранислав Матић
Фото: Архива саговорника


Поникао је у равници, изданак бокора донетог из далека. Трагао за слободним стихом и прозирањем даљина. Слови за модерног и самосвојног песника, тихог побуњеника који зна много више од тога шта неће. Мислити свет значи учествовати у његовом непрестаном стварању. Не воли регионални нарцизам и сенке његове провинцијалне политике. У Новом Саду, давно, затекао је екстремне концепте естрадне поезије и сумњиве авангарде, али је изабрао да стрпљиво гради високу културу знања и сопствену уметничку позицију. И успео је. На кули-видиковцу те грађевине бележимо овај мозаик Јована Зивлака (Наково, 1947).

Лоза. Моји преци су из Далмације, из места Дицмо. Померили су се према Крајини са друге стране Динаре када су се Турци повукли дубље на копно у седамнаестом и осамнаестом веку. Мој предак је можда био повратник у Крајину, јер се граница између Турака и Млетака често мењала после опсаде Беча, а захваљујући и сталном отпору српских ускока. Како се може реконструисати из оскудних предања, мој предак је сам дошао у Ресaновце, код Грахова, отуда је назван Зивле, Зивлак, као јагње које је остало без мајке.
Моји преци и са мајчине стране су горштаци. Мајка моје мајке Боја била је Чеко, у сродству са Гаврилом Принципом, који је старином био, такође, Чеко. Куће су им биле једна до друге и она је добро познавала Гаврила, као деца играли су се на ледини испред кућа у Обљају. У Принциповом Обљају сам једном приликом, допутовавши из Баната, прелиставао Гаврилову сачувану свеску у којој је записивао стихове. Био сам фасциниран. Те свеске више нема, како ми је пре неколико година рекао потомак Принципa истог имена.
Моја мајка Милица рођена је у Исјеку, њен отац био је Дамјан Бурсаћ. Провео је скоро осам година као војник црно-жуте монархије, четири године је био у војсци у време Великог рата. Био је у Бечу, Трсту, Пешти, Софији. Као посилни није непосредно искусио страхоте рата.
Моја мајка је одрасла у великој породици, имала је шесторо браће и једну сестру. Сестра је погинула као партизанка, један брат јој је у рату умро. Најстарији брат, официр, био је у затвору у Билећи као информбироовац.
Отац мога оца, Јован, умро је за време рата; отац Лука, као питомац Ваздухопловне подофицирске школе у Рајловцу, био је заробљеник у војном логору у Немачкој, а његов брат Сава, прво партизан, па четник у Книну, емигрирао је у САД. Како се растакала породица, тако је ишчезавaо и стари завичај.
Био сам као дечак скоро без памћења, у Накову, банатском селу, где су након колонизације рушени стари обичаји, заборављана вера, породице постајале провизориј. Колонизација је била подухват са двоструким ефектом: стварана је популација пољопривредних радника која ће наставити производњу на напуштеним пољима Баната и обликован је социјалистички човек којег су изложили силама модернизације, где је поред колектива доминирала техника, мит индустрије и науке. Та промена је била под стегама једне чврсте и упрошћене идеологије.

Кроз давне слике. Завичај је био љуштура у којој сам полако сазнавао да постоје и други светови, другачији људи. Живео сам прво у затвореној заједници. Даљина је била несавладива. Постојао је изровани макадамски пут до Кикинде. Ретко се путовало. Трактори и покоји аутобус одлазили су у Кикинду. Рад на пољима, школа као место дисциплиновања, друштвени живот између ужурбаних и строгих састанака одраслих, послеподневна опуштеност у дворишту кафане где се пило пиво и надметало у куглању. Недеље на фудбалском игралишту, уз страствена и бучна навијања. У месту је постојало неколико телефона. Преко звучника на бандерама емитовани су музика, политички говори, фудбалски преноси, вести са пријемника из Месне канцеларије. После је дошао радио, потом смо открили телевизију. Гледали смо је на једином пријемнику, постављеном на прозору Дома културе.
Приватност једва да је постојала. Живели смо у наметнутој присности. Али, као дечак сам открио, поред дечјих дружења, и усамљеност. Лутао сам пољима, силазио низ косине канала, улазио у ретке и сеновите гајеве, посматрао птице, ситне узнемирене глодаре, водоземце, инсекте, шаролики и дивљи свет који је освајао утрине и њиве, и показивао ми се као необичан и слободан, усамљен и непокоран. Природа је за мене постала раскошна у својим облицима, у својим законима и изузецима, видео сам себе зачуђеног над тим богатим и неухватљивим тајанством живота.

Блиске даљине. Као дечак био сам неутаживо радознао. Често сам био збуњен кад ми одрасли нису давали одговоре на питања, имао сам осећај сувишности. Књиге сам открио у дединој кући, на зеленој полици, на коју их је сложио један од ујака. Право богатство, од Пушкина, Чехова, Достојевског, Тургењева до енглеске и америчке приповетке. У очевој библиотеци доминирао је Бруно Травен са Побуном вешаних. Одатле ме је будио глас праведника и надахњивао самилошћу, осетљивошћу према презреним.
У школи смо подстицани да пишемо родољубиве песме, али нико ми није знао објаснити како се пише слободан стих. То ме је као дечака мучило неколико година. Знао сам да користим слободан стих, али нисам имао одговор шта он значи.
Читао сам школске песнике, касније у сеоској библиотеци, као и у Градској у Кикинди, нашао сам мноштво одговора у примерима великих песника. Обузимала ме је ватра док сам читао Рембоа, Бодлера, Елиота, Паунда, Пастернака, Сен-Џона Перса, Ренеа Шара... Доцније сам почео озбиљније да се бавим нашим песницима. Касним Дучићем, надреалистима, Црњанским, Васиљевом. Открића уметности делио сам тада са братом Душаном који је изабрао скулптуру, а да га томе нико није могао подучити у сеоској заједници. Касније је завршио Ликовну академију у Београду и живи у Паризу.
Моје је младићство било озвучено: слушао сам „Битлсе”, „Ролингстонсе”, „Трогсе”, „Холисе”... Постао сам једна врста друштвеног побуњеника: шездесет осма ме је уздрмала.

Равница. Она је за мене била све. Ништа друго нисам познавао, осим магличастог и бескрајног пејзажа. Силуете, обриси шумарака, усамљене куће, високе грађевине, млинови; гледао сам свет који је оивичавао онај блиски и скривао удаљени који ћу тек упознати. Моја машта је горела док сам се напрезао да видим догађаје скривене иза мноштва имена која су означавала потесе или атаре, да наслутим чудесна значења даљине, њене односе са речима; измишљао сам историје које су откривале равницу као подручје пуно људских прича. То је био дечачки романтизам који је свет чинио загонетним и привлачним.
Међутим, касније, равницу сам видео као културни амблем у многим песмама новосадских песника. Она је била знак књижевног конзервативизма, отужног регионализма који сам одбијао.

Долазак. Нови Сад није био мој избор. То је била принуда, јер нисам успео у Београду да упишем драматургију или филозофију.
Читао сам тада модерну драму: Бекета, Јонеска, Женеа, Брехта, Сартра... Често сам боравио у кикиндском позоришту, гледао представе, разговарао, помало сарађивао. Чинило ми се тада да је позориште моћни медиј модерне уметности. Ту склоност према позоришту сам касније у Новом Саду показивао повремено као писац позоришне критике а и основао сам седамдесетих година фестивал експерименталног позоришта Мало позорје – Оff thetar на Трибини младих.
У Нови Сад сам дошао са илузијама, али и са једном врстом реалистичке ироније. Нисам се надао да ћу срести Лазу Костића или Змаја, а још мање неког романтичарског естету или филозофа. Није то био град наклоњен високој култури, иако је у много чему био један од водећих културних центара у Југославији. Дочекала ме је знаменита песничка естрада од Антића до Зупца, нешто званичних и конфузних новинара, сенке свуда присутне провинцијске политике, представници локалне неоавангарде који су у том тренутку били доминантни у часописима, листовима и на трибинама. Имао сам своју интерпретацију авангарде, одбацивао сам њену асимилацију са политиком, посебно сам одбацивао њену дијалектичку искључивост уметности као уметности и њихов начин перцепције песништва. Кад у малом граду имате тако екстремне концепте, од популарне лирике која је у својој себељубивости фатална, преко неоавангарде, коју су заступали локални потомци комунистичких фаворита и која вас у име прогресизма одбацује у старо гвожђе, па до нарцизма у формама општег брбљивог мњења локалне политике, не преостаје вам ништа друго до да стрпљиво и скоро скривено градите своју уметничку позицију. При том не можете бити сигурни да ће ваш животни пројекат имати прилику да се оствари.

Надрастање града. Био сам уредник на Трибини младих, потом у Пољима, па у издавачкој кући „Светови”. Ја нисам као начин живота изабрао боемију, која је била више гримаса него култура, а у Новом Саду је било и превише; ни политику, која је била тада посебно заинтересована да контролише уметност и дисциплинује уметнике; ни авангардистичко просветитељство које је револуционисало уметност да би је укинуло. Изабрао сам опрезност, мишљење као уметничку и друштвену еманципацију, сумњу према утопијама и њиховом племенитом насиљу, иза чега се крио регионални нарцизам и свођење читаве стварности на меру неколико партијских банално просветитељских идеолога.
На Трибини, у Пољима, „Световима”, створили смо замашну културу знања, разумевања новог мишљења и уметности, од структурализма, постструктурализма до постмодернизма. Нови Сад је био сцена где су објављиване многе нове књиге, од Дериде, Фукоа, Лиотара, Компањона, Ренеа Жирара, Пола Вена, Жака Ле Гофа и многих других, долазили су мислиоци и писци са разних простора Југославије, Француске, Русије... То се наставило са актуалним Међународним новосадским књижевним фестивалом који сам основао пре десет година у Друштву књижевника Војводине. Ту имамо елиту европског и српског песништва, а то се посебно обелодањује у часопису Златна греда.
Све то није пролазило без тензија, сукоба, сметњи, али је чињеница да Нови Сад, после дужег времена, сада има елиту филозофа, критичара, песника, од Драгана Прола, Алпара Лошонца, Дамира Смиљанића, Владимира Гвоздена до Зорана Ђерића и других.
Тренутке мог романтичарског самопросветљивања доживљавао сам у пријатељским разговорима са преминулим песником Миланом Дунђерским, али и у многим сусретима са песником Миодрагом Павловићем, филозофима Миланом Дамјановићем и Николом Милошевићем, песником Љубишом Јоцићем, филозофима Данком Грлићем и Иваном Фохтом, оријенталистом Душаном Пајином, германистом Срданом Богосављевићем...

Овај свет. Постоје само представе и конструкције светова које се мењају и супротстављају. Тајанствени биокосмички свет за нас је несазнатљив. Како би рекао Витгенштајн: ми не знамо ни то како би се могао осећати један пас.
Наш је друштвени свет, он нас највише погађа, свет људских скупина и заједница које нас прихватају или одбацују. У том свету владају силе различитих воља и природа. Оно што нам је најважније одузима нам се снагом која нас превазилази. Свет је немилосрдан, наше фасцинације су наивне и компензаторске у односу, чини ми се, на опште насиље које нас опкољава одасвуд. Моћ се намеће уместо истине, добра, среће... Људска моћ није ништа мање разорна од оне која се налази у законима природе. Ми се спасавамо саосећањем, емоцијама, митовима љубави пред немилосрдношћу која све прождире.

Пред понором. Епоха великих спаситељских и еманципаторских истина је завршена. Човек се налази пред понором. Пред понором космичке катастрофе, у виду исцрпљености потенцијала земље, или због непредвидљивог и фаталног космичког инцидента, или (у бољем случају) антрополошке, хуманистичке апокалипсе. Али то не значи да су његови изгледи ништавни. Уместо великих истина у виду религиозних или секуларних утопија, имамо мале, локалне митове о спасењу. Тај општи образац има многа имена. Производња тих малих митова је бесконачна. То ствара могућности за спасења изгубљеног смисла, али и за опште опадање људских амбиција да се разуме свет.
Свет моћи је бескрупулозан, неухватљив, са сталним увећањем захтева да све потчини, да надзире и убиствено контролише људску популацију. С њим су светови потрошње, производње, забаве, калкулација са природом, временом, задовољством, провизорним мерењем успеха у општем бесмисленом такмичарству... а по рубовима су мишљење и уметност које с мером отпора настоје да разумеју ову представу без хоризонта.

Европске сенке. Европа је велика ризница културе, али и велики мајстор зла, како би рекао Паул Целан. Она уједињује, интегрише, истовремено дисциплинујући мале државе и учествујући у просветитељским и војним кампањама према другом и трећем свету. Умност Европе је умност тржишта, а тамо где тржиште не функционише нивелацију врши сила, европска и атлантска. Европа је бирократска.
Некад су интелектуалци промишљали Европу и подстицали њен критички дух. Сартр, Ками, Сиоран, Фуко, Хабермас, Хајнирих Бел... Данас их нема. Када је рушена стара хладноратовска Европа, било их је тма и тушта. Сада је посао вероватно завршен и они су сувишни.
Не бих могао да проценим да ли је Европа некад била боља, али надам се да ће произвести културу и уметност које ће бити памћене.
Између јединствене Европе и Европе нација, изабрао бих ову другу. Европа култура и језика а не једне културе и једног језика, куда овај континент највероватније стреми.

У океану зла. Тешко је отети се утиску да смо у океану зла. Све оно што допире до нас је потресно и повезано са злом. Круг се не затвара прочишћењем. Нема оне идеалистичке античке екстазе која нас ослобађа и измирује са добрим силама живота.
Сутра ћемо отворити новине, осим ако нисмо одустали од свега, и сусрешћемо се са новом провалом зла, са његовом инвенцијом која се не смирује. На телевизији и на You Tube видимо одсечене главе новинара које показују фанатици, гледамо свакодневно слике масакра, катастрофа, анималних прождирања, напоредо са софистицираним порнографским представама псеудоморалних звезда, политичара и богаташа.

Срозавање. Поводом пристанка његових пријатеља песника да се њихови стихови исписују на салветама, Мишел Деги је пре неких десетак година завапио да не треба допустити да се поезија понижава. Тржишне силе су умногоме допринеле да се књижевност понижава, да се тривијализује, да се спусти у поље производње и моде. Књижевност постаје поље примене најједноставнијих образаца, прихватајући тако да буде пука забава, текући догађај. Она симулира разговор, посебну врсту сазнања, прихвата начела употребе и потрошње и исцрпљује се у производњи тривијалног сјаја. То је доминантно.
У условима када нас на сваком кораку вреба тржишна економија, укида се разноликост. У последњој деценији, како би рекао Ален Кирби, свет се у интелектуалном смислу сузио, а не проширио. Тамо где је Лиотар видео сутон великих прича, сада наступа идеологија глобализоване тржишне економије као једини и свемоћни регулатор укупне друштвене активности – монополистички, свеобухватан, свеобјашњив, свеструктуришући...

Мостови, утицаји. То је магловито. Постоји више књига, аутора, гласова из других регија и жанрова, друштвених подстицаја. Књижевност није хемијски елемент који се може контролисати.
Ценио сам побуњенике, нонконформисте, маргиналце, али и средишне личности једне епохе. Фасцинирао ме је Пирон, јер је порицао све, чак и реалност; Диоген који је презирао друштвене конвенције; Катул, велики песник; Бодлер, побуњеник; Паунд, песник са великим заблудама; Црњански...
Волео сам зиму, поштовао сам је као аутора панонског пејзажа; одјеке гласова који су се одбијали од падина удолина; поштовао сам мајчиног оца који је веровао у живот, у стрпљивост и трпњу; пса којег су ми убили сеоски ловци – то ме је потресло заувек...

Откровења и понављања. Путовања су често полемична. Спорите се са оним што је установљено као клише, покушавате да откријете другачију дубљу стварност. Поричете предрасуде, страхове од другог, знање и лепоту који не постоје.
Али путовања нису више откровења, све је већ виђено и нећете се наћи у позицији наших знаменитих путописаца Дучића или Велимировића откривајући другачију стварност. Свет се понавља и ви се не можете одупрети утиску да су слике које гледате већ виђене и да је стварност свуда скоро иста.

Снага за писање. Ми смо преморени, окупирани, запоседнути. У таквом стању није могуће писати. Писање тражи отвореност, слободу, унутрашње расположење да прихватите свет, да га осетите и примите са свим његовим контроверзама. И спољни свет и свет који стварате. Бити спреман да осетиш трептај листа, да саосећаш и да будеш непомичан да би уронио у догађај. Да би то било могуће, морате бити снажни да се ослободите од агонија свакодневног живота.

***

Пут, знакови
Јован Зивлак (Наково, 1947), песник, есејиста и критичар. У Новом Саду дипломирао на Филозофском факултету, Одсек за српски језик и књижевност. Био главни уредник часописа Поља. Водио издавачку кућу „Светови, сада води „Адресу”. Покретач и уредник часописа Златна греда  (од 2001). Оснивач и директор Међународног новосадског књижевног фестивала (од 2005). Председник Друштва књижевника Војводине од 2002. до 2010. Објавио четрнаест збирки поезије на српском (од 1969), и четири књиге есеја (од 1996). Заступљен у многим српским и светским антологијама. Књиге су му преведене на француски, мађарски, македонски, италијански, словачки, румунски, бугарски, немачки, пољски и шпански. Добитник је шеснаест угледних српских и међународних награда.

***

Одјеци
Не би требало апсолутизовати другог. Али, личност која разуме уметност, која уме да разговара, неопходна је за књижевност. Идеалног читаоца нема, он је пре свега, са становишта писца, слика сусрета различитих визија и разумевања уметности. Морате бити осетљиви и вешти да такву позицију остварите. Могао бих рећи да имам привилегију да разговарам поводом својих нових текстова са изузетним и пријатељским саговорницима. Мој најпажљивији читалац је моја супруга Јованка Николић, такође писац, која ми већ четири деценије неизмерно помаже.

***

Музика
Моја музика је екстатична, дионизијска. Немам времена за лаку, просту, забавну, музику. Волим рефлексију у музици, тежину, тамност. Понекад ме музика иритира, раздире, јер је као таква захтевна, сувише тражи од нас. За музику би требало бити припремљен, отворен. Недавно сам слушао Скрјабина, Арва Перта и Ренеa Обрија, једног наизглед лаког и ироничног композитора.
Наравно, постоје и друге врсте музике које евоцирају битне друштвене догађаје или слике културе за које сам везан, које сведоче о мојим дечачким и младићким емоцијама и које одјекују у мојој души као истргнута реч или реченица минулог живота, живота заједнице којој припадам.

 

Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију