Вертикала

О ИЗЛОЖБИ „ВИТЕЗ СВЕТЛОСНОГ РЕДА” ДРАГОША КАЛАЈИЋА (1943-2005), У ОСАМ ГРОМКИХ ГЛАСОВА
Обриси наше унутрашње империје
Његова уметност и идеје упућивали су нас ка поретку старијем од Пада и историје. Српској култури неопходно је ново читање Драгоша Калајића, очишћено од свега споредног и случајног, и његово трајно позиционирање на место које му несумњиво припада. У Западној Европи и Русији, много чешће и доследније него у Србији, Калајића помињу уз Еволу и Малапартеа, уз Јингера и Димезила, уз Солжењицина и Зиновјева, уз Де Кирика и Глазунова. Тамо не заборављају колико генерација и слојева културе је потребно да се у једном народу појави личност таквих знања и значаја

Пише: Матија Војиновић
Илустрације: Архива „Националне ревије”


Бескрајни плави круг и у њему Човек загледан у звезду. Златни обриси „наше унутрашње империје”, изнад белог кључања облака, изнад света и времена. Кристали духа и сећања расути као сазвежђа, као космограми. „Херојски реализам акције” и визионарска храброст на путу повратка Човека у његов небески завичај и у сопствени првобитни ранг. На путу „од праисторије ка надисторији”, у агону где се одлучује „да ли ће човек бити мањи од мрава или нешто више од човека”. Хиперборејске руне, тај графички израз положаја човека у творевини Божјој, и кодови предања о „путу предака” и „путу богова”. Загонетна жена пламене косе, царски орао и тигар који се повинује речи. Геометрија грађевина и континената коју носимо у себи, грађевина које су градиле нас. Видиковци ка вечности. „Погледајмо се у очи: ми смо Хиперборејци! Тамо иза севера, леда и смрти, тамо је наш живот, тамо је наш дом.” „Изађи и бори се! То је једино што можеш да учиниш за своју бесмртност.”
Узвишеност без патетике, херојство без условљавања, испуњење дужности без одступања. Слика је прочишћена, готово нематеријална, боје су светле, сви вишкови одбачени као скинути велови. На последњи степеник са ове стране ступа витез Светлосног реда, сабрат Адама Кадмона, „човека одозго”. У њега су упрте очи целе васељене, свих светова. „Од онога што ће учинити сад зависи све што је учинио досад.” Преостаје му последње искушење, најтеже и најједноставније. Одговор на питање: „Коме служи Грал?”
У Београду, после девет година, пред нама су поново слике Драгоша Калајића (1943-2005), „најбеоградскијег Европљанина и најевропскијег Београђанина”. Други пут после његовог „коначног одласка ка вишим станицама човека”. (Први пут је то било у галерији „Прогрес”, у јуну 2007.) Постављајући изложбу Витез Светлосног Реда, од 30. јуна до 16. септембра 2016, Галерија РТС-а нам је приредила, несумњиво, један од најзначајнијих ликовних догађаја у више протеклих година. Са културно-политичког становишта, ово је и узорни чин принципијелности, самосвести и храбрости, права мала позитивна културна диверзија под невидљивим оловним оклопом тужног протектората званог Србија.
„Био је Драгош Калајић одрешит, изричит, беспоговоран, али не и назлобрз. Умео је и да саслуша, вреднује противразлоге, па да настави да их коренито побија. Био је буран, обилат, каскадан, уочљив. Уочљив двојако. И као онај који се појавом истиче, и као онај који добро уочава – како су се овим придевом служили наши стари. (...) Из далека сам га доживљавао као много старијег, мудрог, решљивог, јасног и неустрашивог. Личио је на неког профета, пророка, тајанственог видиоца. (...) Упркос тој помпезној, бљештавој, заслепљујућој аури, слутио сам искреност његовог уверења. Насупрот могућном тумачењу Драгошевог лика и ставова као позе, осетио сам да је доследан и надасве свој”, рекао је Никола Мирков, председник Савета РТС за ликовно стваралаштво, на отварању изложбе. „Иако читљиво и јасно, сликарство Драгоша Калајића тешко је спаковати у ладицу велике лабораторије српске уметности. Упориште, реч коју је Драгош посебно уважавао, упориште његовог сликарства је истоветно упоришту његовог живота и укупног књижевног, уредничког, педагошког, новинарског, философског, медијског и јавног деловања. Поп-арт га је у његовом доследном лету додирнуо, хиперреализам окрзнуо, прошао је пре кроз стриподеличну него психоделичну измаглицу, кроз прозирну, заводљиву магму фантастике. Лет је настављао ка воздизању слике, ка споју философских идеја и иконе, ка ,хиперборејском реализму‘, како је сам одредио своје тежње. Без обзира на вредносно место које ће временом бити одређено Калајићевом сликарству, недвојбено је да је исходиште његовог стваралачког императива самосвојно и свесадржајно, целовито. Калајићева тежња ка обнови слике, ка томе да се предметом и фигуром дочарају философске идеје и појмови – светлост, животни елан, сев, сев мисли, трагање за суштаственим, за органичним – чини га својим и јединственим. По томе је Драгош Калајић сам себи предак... и посредник.”

КАРИКА У ЛАНЦУ ТРАДИЦИЈЕ

У угледној галерији националне телевизије, у последњих десет година једној од две најзначајније на српским просторима, пред нама се као светови отвара дванаест Калајићевих уља на платну великог формата. Настајала су у распону од скоро тридесет година и обухватају све битне старалачке фазе овог сликара, од ране антиципације поп-арта (знатно пре Ворхола) до зрелог и позног „хиперборејског реализма”, уранског и вертикалног. Најстарија изложена слика је Дневник из 1964, најмлађа Волфганг – из циклуса Портрети европских нација, 1993.
„Драгош је говорио да је само карика у дугом ланцу Традиције. Јединствена појава у свету уметности, он слика обрисе те Традиције са религиозном посвећеношћу. Плаветнило неба, снежни врхови планина, камени сводови храма, купају се у прозрачним бојама Сунца, као на неком небеском, светлосном, двору, где најчешће видимо човека-ратника и жену или само једно од њих, који стоје ту загледани у даљину. Ко су они и шта то чекају?” пита Драган Ћирјанић, угледни српски редитељ и мислилац Традиције, отварајући изложбу Витез Светлосног Реда. „Драгошеве слике су евокација правих Европљана. Са старим поделама и оваквим животом никуда се више не може стићи. (...) Европа је под окупацијом тамних сила нихилизма. У секуларизованој Европи, лишеној божанског принципа, још само поједини уметници сведоче о светости живота. У свом сликарству Драгош визуализује сву аријевску космогонију. Његов чист и јединствен стил у свему говори велико да тој победничкој смирености у хаосу живота. Сакрална атмосфера усредсређености пред одсудну борбу евоцира етос јединства између мисли и дела, божанско надахнуће и спремност на акцију. (...) Ослањајући се на трезоре најстаријих списа Индоевропљана, без историцизма, он слика безвремени свет вечне поларне Отаџбине и припрема повратак изгубљене Империје духа. На овим сликама-објавама-откровењима у присуству смо сила Апсолута и Ауторитета. Свега онога што је из овог нашег света данас протерано. Призивајући живу Традицију, удахњујући симболима нови живот, Драгош Калајић је гласник те невидљиве Империје. (...) Налазимо се пред једном особеном манифестацијом божанског принципа, пред једним аватаром, инкарнацијом вечног закона... Као што је семе сажетак врсте, нуклеус једног света, тако су и ове слике сажетак наше аријевске традиције, све што је потребно за нови почетак. Као и у цркви и миту, откривају се онима који те кодове разумеју а остају затворене за оне са гримасом подсмеха на лицу.”

ВИЗИОНАРСКИ АРХЕОФУТУРИЗАМ

„Сагледајмо, бар за кратко, свој живот и свој свет тим оптикама и перспективама и постаћемо снажни, безбрижни и лаки...” позвао је Ћирјанић. „Нашу, српску припадност Европи још морамо проучавати и себи откривати. Изненадили бисмо се новим спознајама нашег присуства, од Балтика до Средоземља, још у предхришћанском периоду. На новим-старим основама градимо свој европски идентитет. Много више но што мислимо, уткани смо крвљу својих предака у почетке, у основе тог хесиодског мита о Хипербореји. (...) Ето, у такву прошлост и такву будућност су загледани човек и жена на сликама Драгоша Калајића...”
У једном од четрдесет осам прапопартовских телевизора-прозора, на великој мозаичној слици Дневник из 1964, видимо веома младог Драгоша Калајића како с иронијском дистанцом и очитом досадом посматра ту „бучну празнину”, ту „грају света”. Слика Музил из 1967. истражује модерно потонуће до ранга „човека без својстава”, губљење богочовечанског лика у лудилу антропоцентризма и масификације. Слика Драгош говори Машићу, Рељићу и Шејки о уједињењу Европе (1968) – где видимо симболе Европске уније и садашњу судбину европског човека – пророчка је игра својствена Калајићу. На слици Хиперборејци из 1973. он је увелико на путу ка „земљи иза северног ветра”, као и на сликама без назива из 1976. и 1977. Преко Генетског алтруизма (1979) и Нике (друга половина седамдесетих), избијамо на врхове. Одатле се „види до Почетка, до Краја”. Такве су слике Витез Соларног Реда (1986-1987) и Волфганг – из циклуса Портрети европских нација (1993).
„Крајем шездесетих напустио је авангардни тип сликарства и окренуо се ономе у шта је заиста веровао, по цену да не буде модеран и успешан”, пише ликовни критичар Дејан Ђорић, аутор ове изложбе, у опсежном огледу Ратник светлости објављеном у каталогу. „Своје новије слике сматрао је бољим од старих. Усамљено у српској уметности, направио је невероватан обрт, раван духовном подвигу. После дела која нису захтевала велико ликовно умеће почео је да слика потпуно другачија, великог формата, захтевне композиције, са различитом перспективом, са фигурама које подразумевају познавање анатомије, у смелом колориту. Експерименти који би многе одвели у ликовни нихилизам нису га завели, испољио се као раскошни сликар. (...) Златни врхови митских планина, индоевропски и аријевски симболизам његових уља, одвојили су га од свега познатог на српској и европској ликовној сцени. Хералдичке, амблематске представе монументалних композиција а често и размера, налик иконолошким трактатима, изведене су у складу с хладноћом и дисциплином његових личних и надличних захтева: тврдо и строго, без видљивог трага четке, уживања у материји и чину сликања, одбацивањем сентименталности и традиционалног поимања слике. Занимао га је визионарски футуризам или археофутуризам, па је био у сталном окрету (и покрету) од прошлости ка будућности. (...) Београд није сматрао, као Шејка и Драган Мојовић, само центром света већ и могућим средиштем будућег европског препорода сликарства, надајући се да ће се у њему формирати потпуно нов стил.”

СТАЗА КА ЗВЕЗДАМА

„Интегрални човек и урански сликар Драгош Калајић, слично боготражитељима, философима и песницима, тежио је превладавању ужасне космичке дубине и успостављању односа према вечном. Што је ближи коначној катастрофи, прави уметник пре слика за вечност”, додаје Ђорић. „Његов ратник, владар и хероина, тајновита и лепа савезница (можда дуал или алтер его?), успевају да загосподаре непрегледним понором, сликање је магичан чин а стваралац демијург који надвладава безмерно и несвесно. Фигуре на сликама извршиоци су одређених ритуала,поступака који им дају моћ, њихов свет филмски је кадриран, приказани су на физичком и метафизичком врхунцу... Калајићев космотворац и чаробница владају светом симбола, животиња, идеја и духовних порука, служе се њима да би превазишли унутрашње изазове. Људске фигуре на Калајићевим сликама могу се свести на чисте изразе енергије или интелигенције, како један езотерик каже, оне вибрирају на другој равни од земаљске, блиској можда анђеоској. Иза хаоса, флуида и аморфног, обасјава светлост као испуњење које даје смисао. Оваква надмоћна идеја, ма у којој се уметничкој форми остварила, увек има већи значај од неинтегралних, делимичних видова изражавања. Калајић не заговара само одређену стратегију, метод превазилажења (пост)модерне нецеловитости, не делује само на нивоу техноса, већ отвара трајни пут који је одувек постојао, стазу ка звездама.”
Калајићева изложба побудила је велико интересовање публике различитих генерација, нарочито оне млађе и образоване која трага за дубљим утемељењима у сопственом идентитету. Како време одмиче, дело Драгоша Калајића – сликарско, философско, књижевно, публицистичко – очито добија на значају и далекосежности. Богдан Десница је у праву када каже да су сајт посвећен Калајићу (www.dragoskalajic.com), и специјал часописа Нација (www.e-nacija.com), и „Драгошдан” у Кинотеци, и ова ретроспективна изложба, само подсетник и путоказ. „Нису и не могу бити замена за документарно-играни филм о Калајићу и научни скуп о његовом стваралаштву, за сабрана дела и репрезентативну сликарску монографију, за архив и легат, за поновно емитовање његових телевизијских остварења, за улицу и споменик. Српској култури неопходно је ново читање Драгоша Калајића, очишћено од свега споредног и случајног, и његово трајно позиционирање на место које му несумњиво припада. (...) У Западној Европи и Русији, много чешће и доследније него у Србији, Калајића помињу уз Еволу и Малапартеа, уз Јингера и Димезила, уз Солжењицина и Зиновјева, уз Де Кирика и Глазунова. Тамо не заборављају колико генерација и слојева културе је потребно, колико труда и снова, колико искуства заједнице и памћења језика, да се у једном народу појави личност таквих знања и увида, таквих дарова и могућности, таквог дела.”

***

Пут ка средишту
Драгош Калајић (22. фебруар 1943 — 22. јул 2005, у Београду). Сликар, писац, философ, публициста. Студије уметности завршио је на римској Accademia di Belle Arti 1965. године, дипломиравши с највећом оценом (30 cum laude). Живео је и радио у Београду и Риму. Био је члан Удружења књижевника Србије, Удружења ликовних уметника Србије и Савеза писаца Русије. Радио је као слободни уметник, новинар, издавач, директор галерије. Његову детаљну био-библиографију можете погледати на официјелном сајту www.dragoskalajic.com/put.

***

Изложбе и антологије
За четрдесет година сликарског рада, Драгош Калајић самостално је излагао у Београду (седам пута), Риму (три пута), Модени и Милану и Бреши (по два пута), Бриселу, Болоњи, Загребу, Сремским Карловцима, Ваљеву. Учествовао је на угледним смотрама савремене уметности у Питсбургу, Паризу, Лиону, Риму, Београду, Сарајеву... Његово стваралаштво увршћено је у низ антологија уметности XX столећа, од Neue formen Уда Култермана и L’avaguardie dell’doppoguerra in Europa Енрика Крисполтија до Сликарства XX века и Српског сликарства XX века Миодрага Б. Протића.

***

Принц
„Када се изненада појавио у нашој средини, сви смо били изненађени. Међу нас је ниоткуда ступио дечак ванредне лепоте, елоквенције, бриткости ума и немалог ликовног дара. За нас је био нека врста принца и то је остао.” (Михаило Ђоковић Тикало, сликар)

***

Пут свиле и мача
„Калајић – чедо ,Медиале‘, пријатељ Леонида Шејке и Оље Ивањицки, близак са Илијом Савићем, езотериком у позадини ове групе, и са Слободаном Машићем, годинама нераздвојан од Радомира Рељића и Мира Главуртића, познаник Езре Паунда, последњи близак са бароном Јулијусом Еволом, био је неприкосновени ауторитет, arbiter elegantiarum... Ратник светлости, приређивач најбољег српског издања о самурајима, борац и естета на путу свиле и сабље попут Јукија Мишиме.” (Дејан Ђорић)

***

Лик свијетли у сјећању
„Помрли су ми или изгинули бројни пријатељи, па се осјећам, онако како је то лијепо рекао Стеван Сремац, ,као птица којој је јато некуд одлетело...‘ У мојим несаницама јави се лик једног човјека о коме сам доста знао прије него што смо се и упознали, а то је лик Драгоша Калајића. (...) Он слободно може да се уврсти у оне светионике српске културе који би чинили част и већим културама и народима од нас. Спадао је у оне ријетке српске интелектуалце у којима је било толико духовног аристократизма, и то урођеног, у мисли, у гесту, у поступцима, да сам се томе заиста дивио. Он је био и синтеза естетског и етичког човјека. (...) Драгошу Калајићу не треба мога панегирика, и нека се овај запис схвати само као сјећање једног његовог поштоваоца и пријатеља. Његово име свијетли у моме сјећању и пред очима, све док се не угасе и једно и друго.” (Радован Караџић)

***

Ране Христове
За крај, нека ми буде допуштено још једно сећање. Година је 1988. Дом културе „Студентски град” у Београду. Промоција новог издања знамените књиге Томаса Карлајла О херојима... О књизи говоре, поред осталих, др Иринеј Буловић, данас епископ бачки, и Калајић. Када су уследила питања из публике, један младић устаје и каже Буловићу: „Како ви, као човек Цркве и угледни богослов, мирно седите крај Драгоша Калајића, који за себе отворено каже да је паганин?” Данашњи епископ бачки му је одговорио: „Ви сте још млади и пребрзи, нисте добро разумели. Кад бисте мало боље погледали, са смирењем у срцу, видели бисте исто што и ја: руке Драгоша Калајића додирују ране Христове!” (Бранислав Матић)

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију