Посета

У РЕЗЕРВАТУ „УВАЦ”, НАД ЈЕЗЕРИМА, КАЊОНИМА И ПЛАНИНАМА
Дуги лет краљевских птица
Белоглави супови били су пред ишчезнућем, али сада их, трудом стручњака и добрих људи, овде има преко три стотине. Кад полете, тешко их је приземљити. Неки су стизали чак до Естоније и Свете земље. Тренутно је најугроженији сури орао и ваља га спасавати. Знањем, бригом, добротом, новцем. Људи који се старају о птицама посебна су сорта и имају свој сан о животу и слободи. Посетили смо их ономад и бележили њихове приче

Пише: Милош Лазић
Фото: Специјални резерват природе „Увац”


Претрчали смо преко бране на Увачком језеру бежећи пред кишом која нас је читавог дана пратила у стопу. Сјурили смо се низ стрми пут, али испод бране није било реке, јер одатле, неких тристотинак метара, она тече кроз тунел и невидљиве турбине хидроцентрале. Ту нас је дочекао џип.
Дохватили смо се леве обале и расквашеним земљаним путем, њишући се и поскакујући у великом теренском возилу, пристигли на пространи плато обрастао густом маховином, управо наспрам литице Соколовице, а одатле се могло само пешице.
Црногорац је седео на високој полици што се протезала дуж читавог зида и избегавао да укрсти поглед са придошлицама, док се Старац сакривао иза сасушеног стабла оморике. Једино је Живко храбро кренуо ка уљезима, посматрајући их радознало. А онда се ненајављено устремио на најближег.
– Немој, Живко, ко Бога те молим – завапио је придошлица, заборавивши да за милост преклиње птицу.
Његови сапутници су се кидали од смеха, мада је закривљени кљун птице заиста личио на најубојитије оружје. Иако је то жутокљунац, њиме и буквално кида месо са костију.
– Стигао је до Суботице и ту пао у двориште неког домаћина који га је примио срдачно и држао у кући два-три месеца, а затим га предао палићком Зоолошком врту – прича Небојша Радишић, звани Нешо, чувар природе у Резервату „Увац”. – Сада се Живко навикао на људе, па се не плаши, што може да буде кобно, и за људе, и за њега. Још је млад, има времена да се опамети. А Црногорац је стигао до Дурмитора где је, такође, принудно атерирао у нечије двориште. Тај његов домаћин баш и није био претерани љубитељ птица, поготово не белоглавих супова. Само, то је сада друга држава, па је несрећник морао да се бакће с њим онолико: санитарни прописи, „илегалан прелазак границе”, иди-ми-дођи-ми. Чекали смо његову екстрадицију готово два месеца. А наш Старац? Он је, нажалост, повредио крило и бојим се да ће овде остати заувек. Али, добро му је и у волијери. Има хране, воде, чак и довољно простора.

ПОВРАТАК ЧИСТАЧА ПРИРОДЕ

Живко и Црногорац, по људским мерилима, били су адолесценти. То се могло уочити по смеђој гриви и црном кљуну. А Старац је, као што је и само име казивало, загазио у треће доба, па су му и грива и кљун скроз побелели, такорећи оседели.
– То су предивне птице – распилавио се Нешо. – Неко ми је рекао да је двоглави орао у грбу Немањића, а сада у грбу Србије, управо белоглави суп, мада мислим да би то требао проверити код неког хералдичара. Људи према њима имају двоструки аршин: једни их воле, поштују и чувају, док их други прогањају и уништавају.
Онда се упустио у филозофско-етимолошку расправу са самим собом о називима и значењу: не воли га кад је лешинар, а ужива љубав када је чистач природе. Први назив му звучи бездушно и сурово, а потоњи помодно и доста европејски.
– Како год га називали, умало да нестане с лица земље – уздахнуо је. – Да није нашег труда и добрих људи сумњам да би опстао на овим просторима.
Било их је, рече, по Србији онолико, али Други светски рат, а затим и смањење сточног фонда после окупације, убрзо су направили пустош међу белоглавим суповима. А кад је по сточарским крајевима почело тровање вукова и осталих штеточина „стрихнином”, замало што супови нису нестали и са земаљског шара, и из небеског плаветнила. Јер над сваким отрованим вуком сјатило би се и по тридесетак птица.
Онда је, 1972. године, један ужи појас крај Златарског језера величине око двеста седамдесет хектара, овде познат као Павловића брод, проглашен за резерват са само седам гнездећих парова. Али, кад је почела изградња хидроцентрале „Увац”, стална минирања отерала су несрећне птице које су се управо одомаћиле у новом станишту. Тек 1994. године, кад је основан Фонд за заштиту птица грабљивица, на његово упорно инсистирање границе резервата су проширене на две и по хиљаде хектара, а отворено је и приручно хранилиште у Манастирини, баш наспрам бране.
– Од тада се враћају, па смо за кратко време избројали чак 75 гнездећих парова, чијих су 67 младунаца полетели – испрсио се Нешо. – Рачунамо да их данас у овим крајевима има више од триста, па је то највећа колонија супова на Балкану и једна од највећих у Европи. Мада, само у Шпанији имају око двадесет хиљада ових птица, али у више резервата које великодушно помаже држава, док се ми сналазимо како знамо и умемо.
Данас су, захваљујући помоћи Министарства за пољопривреду које се бави и екологијом, као и Завода за заштиту природе, границе овог резервата знатно проширене и обухватају 7.500 хектара, и то са три старовлашка језера: Увачким, Златарским и Радоињским.
– Кад је Фонд показао добре резултате, јавиле су се и многе компаније и понудиле помоћ – отхукнуо је Нешо као да је управо скинуо с плећа тешко бреме. – Али, најдрагоценија нам је она коју добијамо од „Електропривреде Србије”, односно од „Лимских електрана”.

ПРВИ ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ

Али, кад је у резервату тако добро као што тврди Нешо, како је Живко стигао до Суботице, а Црногорац се домогао „иностранства”? Помислило би се да су се отиснули на боље, као људи некад трбухом за крухом.
– Супови постају полно зрели тек са пет-шест година, а до тад живе као самци. Када се упаре, мужјак и женка остају заједно до смрти. Гнезде се на стрмим и неприступачним литицама. Женка снесе само једно јаје, као за инат најчешће у јануару, па због хладноће и несташице хране на њему леже наизменично. Инкубација траје од 53 до 58 дана, а птићу до првог полетања треба бар двоструко дуже. Пред тај догађај тежак је двадесетак килограма и за трећину је тежи од својих родитеља. А да би га приволели да се први пут отисне у бездан, престану да га хране. Док он не схвати да је препуштен сам себи, прође још петнаестак дана. Тада, хтео-не-хтео, мора да напусти гнездо. Многима је тај први лет и последњи. Али, кад науче да се ослањају на крила, тешко их је приволети да слете. Тако су и Живко и Црногорац стигли докле су стигли. Али, ни с толиким прелетом нису постали никакви шампиони.
Последњих десетак година у резервату маркирају младунце, па могу да прате све њихове долете. Тако је један момчић с маркицом овдашњег резервата успео да стигне до Естоније, што је најсеверније докле је пристигао неки белоглави суп.
– Имамо и хаџије који су стигли до Израела, а оне што су долетели до Грчке, Бугарске, Турске, или до држава које су настале распадом Југославије, и не рачунамо. Овамо, код нас, долећу супови из Италије, Грчке и Хрватске, а пристигли су нам и неки из Израела, такорећи у узвратну посету. Не задржавамо их, јер шта бисмо с њима, шта би они с нама? Прећутно правило свих резервата, не само у Европи, јесте да се те скитнице враћају кући, на своје, што није никаква гаранција да се неће опет отиснути на непланирана и незамисливо далека путовања.


***

Тимски рад
Поред белоглавог супа, у овом делу Србије некад су се гнездиле још три важне врсте евроазијских лешинара. Пре свих црни лешинар, или старешина, с распоном крила до 3,4 метра, затим бела кања, или египатски лешинар, онај са наранџастом главом који је и најмањи из свог рода, и коначно орао брадан, или костоберина.
Заједно са белоглавим супом, ове птице обављале су потпуну рециклажу лешина: старешина је отвори хранећи се кожом, за њим наиђу белоглави суп и кања да се почасте месом, а на крају и брадан који се храни костима. Иза њих не остаје ни длачица, ни перце.
У резервату желе да их врате на ове просторе, ако се у међувремену не врате сами. На пример, примећена је бела кања повратница, али не зна се да ли је почела и да се гнезди. Последњи пар виђен је давне 1983.

***

Последња оаза
Иначе, у резервату „Увац” живи 144 врсте птица. Белоглави суп је спасен, сада је на реду одавно угрожени сури орао. Остало их је тек неколико парова. Колико белоглавом супу сметају други зато што је лешинар, суром орлу, који је грабљивица, потребан је велики простор, сопствена територија. Недавно је дошао орао белорепан, имају орла рибара, орла змијара, сивог сокола, према Златару још има крашких соколова који су сасвим нестали с неба Црне Горе и Херцеговине... Резерват „Увац”, уз све то, једино је место на Балкану где се гнезди маргус, или велики ронац.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију