Видици

ГЛУМАЦ ТАНАСИЈЕ УЗУНОВИЋ, СТАРА СОРТА, О УМЕТНОСТИ И СЛОБОДИ
Морамо се срести са собом
Умало да постане сликар, али наместило се другачије. Остварио је моћне улоге у позоришту, играо у преко педесет филмова, ТВ драма и серија. Његова породица до Другог светског рата имала је девет кућа само у Београду, а он је после живео на тридесет две подстанарске адресе. Зна да пролазимо кроз веома тешко раздобље, види грдобе које нам се цере са свих страна, види да смо оковани програмираним просташтвом и површношћу. Морамо се, каже, вратити сопственом прволику, правом идентитету, кроз културу и историју. Ту је истина, ту је решење

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: Драган Боснић и лична архива

Потомци се углавном крећу утабаним стазама својих породица, носећи на себи печат који су преци утиснули у свом времену. Чак и када тога нису свесни, он их прати и у многоме утврђује њихове животне путање. Неко на то и не обраћа пажњу, неко се дичи својим пореклом, док би трећи радије прећутали породичне сторије.
Вишеструки уметник и сјајни глумац Танасије Узуновић (Ниш, 1942),  потомак старе српске породице, поносно истиче своје порекло.
– Узуновићи су пореклом из старе Херцеговине. Узрастали су са новом српском државом као земљопоседници и војници. Било је међу њима правих војсковођа, барјактара. Учествовали су у свим ратовима за ослобођење од Турака, завршно са Балканским ратовима. Прошли су голготу кроз Албанију и у свим тим догађајима личном храброшћу, али и трагедијом, поистовећивали су се са судбином свог народа. Са Првим светским ратом та прича је у одређеној мери завршена, јер већ мој отац није учествовао у свему ономе што се догађало у Другом. Једноставно, није желео да се одлучује између партизана и четника.
Узуновићи су били и велики земљопоседници.
– Дуго се међу Србима одржавало правило да је земља темељ сваке снажне породице. Тада се рад на земљи није сматрао бескорисним кулуком, као данас. Узуновићи су имали велике поседе, око 150 хектара, али је битно истаћи да је то некада била земља турских великаша, за коју су они до тридесетих година прошлог века уредно плаћали најам. Ја знам порекло наше имовине и како је стечена. Волео бих да знам колико данашњих тајкуна и „способних људи” може да докаже порекло своје имовине. Само у Београду Узуновићи су имали девет кућа. Знам за ону на Дедињу, ону у улици краља Милана и у Нушићевој, док за остале не памтим ни где су биле. Неке су порушене у бомбардовањима. Својеврсна је иронија да сам ја, као једини мушки потомак једне такве породице, током свог живота променио у Београду тридесет две подстанарске адресе.
Прича о једној од тих кућа – оној на Дедињу, упућује нас на Николу Узуновића, предратног правника, министра и председника владе Краљевине Југославије у два наврата.
– Први мандат му је трајао само девет дана, а други скоро читаву годину. Био је уистину способан и богат човек, а та кућа коју је подигао на Дедињу запала је за око Јосипу Брозу, после Другог светског рата. Међутим, Никола је са својом платом имао новца да подигне кућу, али не и да је опреми. Када је Тито видео како је намештена, одустао је од ње, па су је понудили новом америчком амбасадору. Николу су са породицом преселили у баштенску кућицу, у којој га је и затекао амбасадор Џорџ Ален, кога је занимало зашто живи ту. Добио је одговор: „Живим овде, зато што Ви живите у мојој кући.” Американац, наравно, није имао разлога да се сматра кривим, чак је са Николом развио и живо пријатељство. На његово инсистирање власти су понудиле надокнаду, коју је Никола одбио. И широки поседи земље су конфисковани после рата, уз извесну надокнаду у земљи, коју су понудили у Војводини, што породица такође, није прихватила – „Када не можемо бити домаћини на своме, како можемо на туђем?”

НИШКЕ СЛИКЕ И ИЗМАГЛИЦЕ

Прве утиске о томе како су се нагло променили свет и време Танасије је почео да стиче врло рано, још у основној школи у родном Нишу.
– За тај период веже ме једна непријатна успомена, чију тежину осећам још увек. У основној школи, учитељ који је замењивао нашу учитељицу нашао је за сходно да се читавом разреду обрати речима: „Међу нама је ученик Танасије Узуновић. Његови су буржуји и ми смо се борили против њих!” Тај осећај паклене срамоте ме држи до данас. Нисам ни знао шта то значи и чему тај високопедагошки поступак, али осећај ми је говорио да се догодило нешто страшно. После сам већ почео да се навикавам, па ми није ни сметало што ми нису дозвољавали да наступим на слетовима и неке друге ствари.
У Нишу је открио таленат за сликарство.
– За то је заслужна пријатељица наше породице, Рускиња Ксенија, која је била професор у техничкој школи. Када је видела моје цртеже, рекла је да морам да упишем ликовну школу. На срећу, у Нишу је постојала таква школа и ја сам са великим жаром почео да освајам сликарски занат и вештину, што ме је испуњавало страшћу и задовољством. Школа је трајала пет година, а на завршној години се догодило нешто у шта нисам могао да поверујем. Наиме, школа је променила назив и систем рада, јер је жена једног председника општине, која је била из Пирота, морала да добије посао, а она је знала да тка ћилиме. Тако смо се ми, ватрени млади сликари, који смо маштали о Ван Гогу и осталим мајсторима, одједном нашли за ткачким разбојима. Стање шока у којем сам се нашао, било је неописиво. Био сам потпуно разочаран и наравно, нисам више ни одлазио у ту школу.
Али то није био коначни разлаз са сликарством.
– Наравно да није. Сликарство је заувек остало моја посебна љубав, неупоредива страст и стање свести. И данас волим да цртам, кад имам времена, јер је цртање основа сликарства. Понекад испратим изложбе младих аутора и изненадим се колико њих не уме да црта. Некима од њих понекад покажем своје радове. Готово сви ми одмах предложе да направимо заједничку изложбу, на шта се насмејем, јер то је нешто чега сам се, силом прилика, лишио у раној младости. То ме, међутим, подсећа на једну генерацијску поуку, коју сам чврсто усвојио: одговорност у ономе што радите.
Разлаз са сликарском школом био је путоказ ка стазама које су на њега већ чекале.
– У тако лошем расположењу, лутајући нишким улицама, наишао сам на слике друштва „Абрашевић”, које су чинили моји вршњаци из аматерског позоришта. Припремали су представу Шарена лопта Игора Торкара. Допало ми се како то изгледа, али када су ми предложили да им се придружим нисам прихватио, јер сам себе још увек сматрао сликаром, не желећи од тога да одустанем тако лако. Тек нешто касније, када су ме позвали да заменим једног од одсутних чланова њихове групе, научио сам текст и ушао међу њих, као у зачарани свет, из кога више никада нисам изашао.

ХАЈДЕ, ГЛУМАЦ, КАЖИ НЕШТО СМЕШНО

Сусрети са сликарством и глумом помогли су му да боље разуме уметност, као јединствен спој лепоте и слободе.
– Ако је у питању пуна уметност и ако носи све оно што би требало да је суштински краси, онда је то неизмерна лепота. То је ме је освајало. Сама могућност да нешто кажем, да покренем нечије емоције, да изазовем размишљање, коначно, да покренем срамоту – то је чудесан ефекат који глума, а на неки други начин и остали видови уметности, могу да изазову. За тако нешто је, наравно, потребна слобода, јер уметност захтева слободу. Зато је код нас уметност делимична. Таква је била, а бојим се да је и остала. Дуго је опстајала привидна слобода у уметности, нарочито код комуниста. Њима је била потребна уметност и умели су да је негују, али само до одређених граница. Чим би наслутили да у њој има нечега што им смета, одмах би се са тиме обрачунавали. Много пута сам био сведок представа које су скидане са репертоара, без неког нарочитог повода. То је увек спутавало уметност. На нешто другачији начин, то се чини и данас.
Може ли уметност опстајати, уколико престане да буде бунт?
– Ако говорим о ономе чиме се сам бавим, онда одсуство бунта негира само постојање театра. Позориште почива на изазову, на истини. Ако истине нема, театар почиње да се врти у круг, да јури свој сопствени реп.
Како протумачити улогу савременог театра?
– Мислим да преживљавамо тешке тренутке, јер је однос према култури мизеран. Нисам ни сањао да ће се све ово догађати. Помало је и нормално да се уметност у таквој ситуацији повлачи. Постало је уобичајено, уколико играмо нешто провокативно или озбиљно, да нас прати један ограничен број људи. Нажалост, често се сетим оног: „Хајде, глумац, кажи нешто смешно.” Ако тога нема, људи се углавном окрећу лаким садржајима, које налазе у сваком кутку медија. Провокативни, уочљиви театар, који побуђује емоцију и размишљање, суочава се са препуштеношћу самом себи.
Да ли то нуди одговор на утисак да се позориште претерано прилагођава времену, оваквом какво јесте?
– Иза свега је мотив преживљавања, а ми то имамо од 1944. године. Тада су Жанка Стокић, Аца Цветковић и неки други глумци, осуђивани због ангажмана које су имали у ратном периоду. Постоји прича да је Цветковић чак убијен у Народном позоришту и да је то лично извео Крцун Пенезић. Од тада, до данашњих дана, позориште је под контролом. Дуго већ траје препорука: ако хоћете да преживите, морате да се прилагодите. А ако се прилагодите, онда то није то. На срећу има и других примера, иако су у мањини. Скоро сам гледао Хамлета у Југословенском драмском позоришту – сјајна представа. Истичем такође, Родољупце и Пут у Дамаск у Народном позоришту, да не помињем Велику драму Синише Ковачевића, који говори о ономе о чему многи други не смеју, или не желе ништа да кажу. Поред широког позоришног маскенбала, који служи да згрће паре, нађе се и понешто заиста вредно, што подсећа на мисију позоришта – откривање истине и стално трагање за њом.

ПРОГАЊАНИ БЉЕСКОВИМА РУГОБЕ

Чак и када са једом говори о урушавању позоришне уметности, Танасије не крије колико је њоме опчињен.
– Позориште је испит савести. Ако глумац почне да лаже, треба да се врати позоришту, јер ту лажи нема. Публика све види и осети. Нажалост, медији су, пре свих, учинили да позориште престаје да буде то што јесте, али у основи оно остаје верно себи.
Лака и вулгарна забава, коју намећу медији, супротставља се суштинској култури и, нажалост, у том сукобу, веома често односи превагу.
– Бежим од тога, трудим се да то и не видим, али, нажалост, бљескови те ругобе су толико заступљени да ме враћају у стварност и јасно показују у каквом амбијенту живимо. Мени позориште у томе много помаже, јер се кроз позориште може побећи од стварности. Нажалост, чини се да такви садржаји имају планску подршку, па на сваком кораку имате галерију од примитивизма до површности. Ни уметност није тога лишена. То је забрињава и треба да се замислимо над свиме што нас окружује.
Да ли у таквом систему вредности постоји ризик губљења нашег суштинског идентитета?
– Ми смо га давно изгубили, само што смо то покривали лажима и те лажи још увек постоје. Ако хоћемо истински идентитет, морамо да се сретнемо са собом, на прави начин, кроз нашу историју, кроз уметност, културу уопште. Морамо знати ко смо и шта смо. А ми смо то заборавили. Морамо се срести са правом истином, што значи да се треба вратити уназад макар седамдесет година, да утврдимо шта је шта, а шта није. У томе је корен зла, у том времену Јосипа Броза, који је, иначе, био маркантан лик, хедониста, волео је лепе жене, скупа пића. Али тврдим да баш у њему и том времену треба тражити истину, другачију од оне која нам се сервира, без обзира ко је у питању. Нажалост, наш народ тежи да ствара идоле, чак и када они томе нису дорасли. Са тиме морамо да раскрстимо, мада признајем да сам у томе песимиста. Једину наду имам у млади нараштај, који ће, бар тако прижељкујем, смоћи снаге да једном каже да са свим овим играчкама више неће да се игра, да ће оборити туђа мерила, туђе системе и донети нешто своје, што неће личити на све претходне заблуде.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО НЕГАТИВЦЕ

Танасије је драмску академију завршио у класи професорке Љиљане Крстић. Осим у позоришту, где је остварио сијасет сјајних улога, играо је у преко 50 филмова, ТВ драма и серија. За та остварења награђен је бројним наградама, при чему се издвајају Стеријина награда и Октобарска награда Београда. Са подједнаком лакоћом и себи својственим стилом, играо је различите карактере, али смо га најчешће гледали у ликовима негативаца.
– Искрено речено, како син буржуја да игра неке друге улоге, осим негативаца. Мада, морам признати, чак сам се саживео са њима и терао себе да истражујем и откривам позадину карактера негативних ликова. То је, међутим, тема која ме не оставља мирним. Постојали су редитељи за које могу рећи да су ми били прави непријатељи. Попут оног школског учитеља из Ниша, којима сам сметао због свог порекла, због тога што јесам. Мени комунисти нису сметали, сметао сам ја њима. Став је био такав да треба да будем захвалан што уопште играм на телевизији. Дешавало се да добијем текст, а после пар дана, они то повуку, због наводне грешке. Или ми доделе улогу, па ми је одузму и доделе неку мању. Тешко је било то трпети и заиста је било ствари којих не бих желео ни да се сећам. Волео сам да радим са редитељима који су имали пуну аутентичност, као што су били Сава Мрмак, Миленко Маричић и неки други, који су ми пружали прилику да се истакнем својим ставом и идејама. А једину улогу љубавника одиграо сам на почетку каријере, у Дами са камелијама.
Улога Рајка у ТВ серији „Мој рођак са села”, пружила му је прилику да једном сеоском лику дâ нарочити шарм и достојанство.
– Веома сам уживао у тој улози, јер ми се пружила прилика да покажем српског сељака на начин који му припада. Још од детињства памтим сељаке као чисте, паметне и вредне људе, па сам инсистирао да и свој лик тако представим. Уживали смо радећи ту серију и трудили се да, свако у свом домену, представимо причу што верније и искреније. Мислим да смо у томе успели.

***

О пријатељству
– Пријатељ је драгоцен. Нажалост, мало се тога може назвати искреним пријатељством. Људи гледају своје интересе, постали су отуђени. Има много неискрености. Али прави пријатељ је дар од Бога.

***

Присуство Бога
У пријатељима, искреним и храбрим људима, увек лежи моћ преображаја. Шта још учинити да бисмо га досегли?
– Да сагледамо сами себе, у истини, или у вери, јер вера није само метанисање. Бог је ту међу нама, али га нико не види. То је трагично. Ако успемо да видимо делић онога што се зове Бог, оног што мислимо да је Бог и оног што носимо у себи, онда има наде за нас, ако је вера у питању. Освешћење видим у истини. Истини о себи, да се упитамо ко смо, шта смо, где идемо, шта хоћемо? Мислим да је то пресудно за нас. За сваки народ, а за нас поготово.