Памтеник

ВРЕМЕШНИ СТАНИША БОГОЈЕВИЋ О СВОМ ДВОГОДИШЊЕМ ПОСЛУШАЊУ КОД ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА
Живети крај светитеља
Још за живота народ га је сматрао златоустим и светим, дочекивао га на коленима, крајевима његове мантије брисао образе. А он је живео строгим калуђерским животом, јео оскудно и спавао мало, богослужења никада није пропуштао. Често ноћивао на путовањима, на мало сена простртог по даскама. Али имао је обиље књига и знања, надасве мудрост и духовне очи. Људи су то осећали и нису га залуд поредили са Светим Савом

Пише: Мишо Вујовић
Фото: Небојша Петровић и архива саговорника


Крепко корача десетом деценијом живота. Ведрим мислима укрепљеним у јеванђељу разбија свакодневну таму самоће, молитвом чисти дух, фрулом срце, гуслама просветљује ум, док му хармоника разгаљује душу у дугим зимским ноћима у којима сметови вејавице живота набацују успомене из детињства, рата, мира, службе држави и творцу. Сећа се свега, живо и енергично сведочи о људима и времену, о догађајима који полако нестају у измаглици колективног заборављања.
У имену му је стаменост, постојаност, истрајност, у презимену блискост са богом. А Богојевићи су, како предање говори, а Јован Ердељановић потврђује, потомци косовског јунака Ивана Косанчића, тако да деда Станиша Богојевић у себи носи и витешке гене славног претка из Косовског боја. А и сам је као голобради младић учествовао у ослобађању отаџбине.
Дочекује нас раширеног срца, као момчић поскакује од радости, са жељом да нас што пре угости. Да наздравимо мученицом и слављеницом са којом се рађа и путује, пева и тугује.
Осим виталности, оштрине и бистрине ума, оно што деда Станишу издваја од његових малобројних исписника јесте блискост и познанство са једним од најколосалнијих Срба XX века, владиком Николајем Велимировићем, песником, писцем, философом, духовником, проповедником и просветитељем, полиглотом, мисионаром, трибуном и светитељем. Чика Станиша Богојевић, као голобради искушеник у манастиру Студеница, Царској Лаври Немањића, скоро две године боравио је на послушању код Светог Владике Жичког, Охридског и Златоустог. Деда Станиша надахнуто евоцира успомене, наглашавајући да ће „проћи векови а такав се човек неће родити у српском народу”.
– Владика Николај је други свети Сава или свети Јован Златоусти. Још за живота народ га је сматрао светим. Четрдесете године је са патријархом Гаврилом боравио у Сарајеву, маса света га је окружила, једни су му целивали десницу, други клечали на коленима хватајући се за мантију, бришући њоме образе. Народ је био толико опчињен њиме да је патријарх био готово заборављен и у једном тренутку маса га је изгурала окружујући само владику Николаја – присећа се деда Станиша.

ХАРИЗМА ЈАЧА ОД ПРОПАГАНДЕ

Владика Николај Велимировић, и поред снажне послератне пропаганде усмерене на то да се његово дело маргинализује, а отпор окупаторима, затварање у манастиру Војловица и тамновање у Дахауу, подведу под колаборацију са непријатељем, остао је једна од најколосалнијих личности српског народа у XX веку. И данас извесни острашћени историчари компилативно-комбинованим третирањем истргнутих фрагмената из неких догађаја, као што је манипулација са Орденом Црвеног крста Немачке за хуман однос према погинулим немачким војницима у Битољу током Првог светског рата, неуспешно покушавају да ову колосалну личност српске историје, једног од највећих мислилаца и беседника свог времена, прогласе антиевропским и екстремно клерикалним припадником СПЦ.
Међутим, и поред вишедеценијске кампање, инвазије разних кривотворених докумената, ширења неистина међу народом о владици Николају, он је проглашен светитељем, а његове мошти су, након пола века изгнанства, нашле смирај у родном Лелићу код Ваљева, где и данас верници у великом броју долазе да се помоле и ободре над кивотом златоустог светитеља, рођеног 1881. године у овом селу, упокојеног у изгнанству у Америци 1965.
Како су Срби народ често закаснелог кајања (боље икад него никад, каже наш народ), овде се свакако треба осврнути на аутентична сведочанства о Владикином скромном – аскетском животу и раскошној унутрашњој структури његове личности.
– Мој први сусрет са владиком догодио се 1939. године, приликом његове посете манастиру Студеница где сам ја боравио као искушеник. Учио сам за калуђера, како се то тада говорило. Игуман ме одредио да пратим владику до испоснице Светог Саве, где се у то време подвизавао један стари монах по имену Теоксист, који је на коленима дочекао владику Николаја. Владика Николај га је најпре придигао па му се поклонио речима: „Теоксисте душе чисте”. Након боравка у испосници владика Николај је од мог игумана Спиридона затражио да дођем у владичански двор у Краљево. Игуман је покушао да ме задржи, с образложењем да сам потребан манастиру, али владика је био неумољив. Тог лета уз владику упознао сам један потпуно нови свет. Долазила је господа, политичари, официри..., али и сиротиња и просјаци. Владикина врата су увек и за сваког била отворена, сваком је помогао и милостињом и утехом. После Светог Николе те 1939. године добио сам послушање да се вратим у Студеницу, пошто преко зиме није било много посла у његовом владичанском двору. На пролеће следеће године поново сам се обрео у Краљеву на послушању код владике, који ме поздравио стиховима: „Добро дошо брат’ Станиша, дал’ на Ушћу пада киша, дал’ је киша, ил’ суша, јел’ весела твоја душа!?”

СНАГА ДУХОВНОГ

Милан Јовановић Стојимировић у својој књизи Портрети према живим моделима, веома илустративно, кроз бројне примере, осликава личност владике Николаја а посебно је упечатљив са Станиславом Винавером, који је почетком тридесетих посетио у Охриду владику Николаја у друштву једног веома угледног немачког архитекте.
Винавер и његов гост били су изненађени и поражени Николајевим знањем немачког језика. Винавер је, сведочи присутни Стојимировић, разговор започео високим тоном, али га је владика два пута вратио у границе стварности. Од велике политике, преко философије и књижевности, Винавер је стигао до Достојевског. Владика Николај је својом усрдном и исцрпном анализом Достојевског и његовог дела напросто „ликвидирао” Винавера, а затим се обратио Немцу. Осећало се да савршено познаје немачку философију и културну историју као и савремене кризе немачког Рајха и немачког друштва.
– Удаљујући се од Бога, Немци иду ка једном великом националном ризику – био је уверен владика Николај. Немац је почео да поставља питања, али је интелектуална надмоћ била на Николајевој страни. Немац је постајао све усрднији и све покорнији. Винавер је ћутао као заливен. Фасциниран својим саговорником, Немац је овај сусрет и доживљај резимирао констатацијом да је све што је видео и чуо једна „беспримерна непретенциозност”, а то се односило на кућу, на намештај, на домаћина, његово одело, држање, као и на оне зрачне еманације, које су вејале из њега кроз његову реч, ненаметљиво, али тако да су приањале за срце.
У Охриду је, како сведочи Стојимировић, живео у двоспратници која је имала ванредно скроман намештај. У приземљу се налазила старинска оџаклија и Николајев кабинет. Један угао тог кабинета био је пун палица и чобанских штапова, које народ на југу зове крљук. Николај је, понекад, излазећи на вечерње или у шетњу узимао понеки од тих простих штапова које су му дељали и поклањали монаси и сељаци, па је са њим ишао по Охриду. На ногама је обично имао неке војничке америчке цокуле и ретко када удобнију обућу... Његова мантија била је вунена и проста, на глави је имао понакамилавку, чији је вео био избледео од сунца...
Живео је строгим калуђерским животом, јео је једнолично и оскудно, више је био гладан него сит, спавао је у неудобној постељи, по цео дан писао, читао или разговарао, вршио сва богослужења савесно, без скраћивања, обилазио своју епархију колима, на кљусету или магарцу, често и пешке, ноћивао на путовањима чак на голим даскама, на којима је било прострто нешто сена, покривен ћебетом које би се нашло при руци, не пазећи никада на себе и на своје тело.
– Једне летње ноћи у порту цркве Св. Спаса у Скопљу бануо је монах, са питањем може ли да преноћи. Ушао је у цркву да се помоли Богу, а ја сам за то време спремио једну салату, да га ма чим понудим јер нисам имао ништа боље – причао је црквењак чика Димитрије. – Презалогајили смо шта је бог дао и ја сам му уступио моје сопче и моју постељу, али он то никако није хтео да прихвати. Узео је асуру и легао скоро на сам гроб владике Фирмилијана, ставио под главу један камен, метнуо преко њега мантију, покрио се својим капутом и рекао ми лаку ноћ. Међутим, око поноћи, он је устао, одслужио полуноћницу и јутрење, а у свануће ми се захвалио и отишао.
Када су га питали како је изгледао тај калуђер, стари црквењак је рекао да је црн као Арапин, преко доње мантије је имао неки стари каиш...
– Добар неки човек, сам је истресао своју асуру после спавања и помогао ми да очистим порту. Умио се, очешљао, поново ушао у цркву, целивао иконе и отишао.
Дошао је, прошао и отишао као неки дух. А чича Димитрије, не знајући да је то био владика Николај, понављао је:
– Свети човек!

У ДУБОКОЈ СМИРЕНОСТИ

Деда Станиша с нескривеним емоцијама сликовито евоцира успомене на своје детињство, младост и дружење с једним од најумнијих Срба. Понекад му глас задрхти, око засузи али мисао не преумљује. Говори течно, јасно као да ређа слике из старог албума.
– Сећам се потписивања Тројног пакта и реакције владике Николаја који се истог трена спремио и отпутовао за Београд. Након демонстрација и рушења тог срамног споразума, народ је клицао краљу Петру и владики Николају. Били су убеђени да је то његово дело. Чак су му из Краљева послали телеграм на који је он одговорио следеће: „Богу благодаран без печата срама”! Шестоаприлски напад немачке на Краљевину Југославију затекао нас је у Краљеву. Владика је био миран и прибран. Излазили смо из двора крећући се према цркви на вечерњу, док је одзвањала јека сирена за ваздушни напад. Владика је стао на сред улице и почео да руком изнад себе по ваздуху прави крст. У једном тренутку окренуо се према мени и забринуто ме гледајући упитао: „Брате Станиша, је ли те страх?” „Ако Вас, преосвећени, није страх, зашто бих се ја плашио!? Чему ја вредим у односу на Вас!?” одговорио сам као из топа. Погледао ме је благо и упитао: „Брате Станиша, хоћеш ли свуда ићи где ја будем ишао?” „Свуда, свети владико”, одлучно сам климнуо главом. Међутим, након два дана позвао је игумана Спиридона и рекао му да ме води кући, предосећајући шта се спрема и каква ће даље бити његова судбина – присећа се након више од пола века крепка старина свог праведног и строгог духовника, коме је у касним вечерњима сатима фрулом одмарао мисли у паузама писања есеја, поезије, проповеди...
Десетог јула 1941. године, дан пре владикиног интернирања у манастиру Љубостиња, деда Станиша се последњи пут срео са њим:
– Тада ми је рекао да ујутро иде за Љубостињу. Не знам да ли је знао да му је то последњи дан слободе до краја рата, али ми је деловао смирено.
Део успомена заувек је нестао на згаришту родног дома који су бугарски окупатори запалили током Другог светског рата, али деда Станиша своје сећање бодри и поткрепљује гуслама, фрулом и хармоником.
У свом скромном стану налик на монашку келију, окружен иконама, акатистима, молитвеницима и другом духовном литературом, деда Станиша је сабрао цео један век успомена прешавши нимало лак пут од искушеника у манастиру Студеница, дружења и сарадње са светитељем, голобрадог ратника на Сремском фронту до узорног поштанског чиновника – управника поште где је завршио свој радни век. Ни данас не посустаје, редован је на службама, што потврђује и игуман манастира Студеница архимандрит Тихон.

***

Са товарима књига
Око њега је увек било много књига и то у приличном нереду, оне су биле товарене једна на другу и ја не знам како се он сналазио међу тим хрпама, запажа Стојимировић. Из Америке, Енглеске и читавог света свакодневно је у Охриду примао силну пошту, тако да му је поштар доносио само писма, а по новине, часописе и књиге слао је свог монаха са магаретом или неким таљигама.

***

Аскетски
Владика је био очито здрав, јер само је човек челичног здравља могао на тај начин да живи, да се излаже толиким физичким и умним напорима са тако великим степеном уздржавања од хране. Они који су живели поред њега питали су се када тај човек уопште спава и како издржава лишавајући се сна.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију