Пролог

МИ И СВЕТ У ОГЛЕДАЛУ ПАНДЕМИЈЕ
Изоштравање

„Да, љубазни пријатељу, време је да се смирено прихвати сазнање да је малограђанштина коначни облик западне цивилизације.” Ова реченица Александра Херцена, руског филозофа из XIX века, данас звучи готово романтичарски и наивно. Данас: у доба постистине, фејк њуза, „трећег пола”, биолошко-кибернетичких организама, глобалног дигиталног конц-логора. У постсвету. У Великој Инверзији.
Ово је прво издање у нашим животима које припремамо за људе у карантину. Штагод уистину стајало иза ње, и дошао тај вирус из лабораторије или из побуњене природе, из мрака архитеката „светског поретка” или из утробе слепог миша, пандемија ковида-19 је велики прелом. Онај после којег свет и људи више не могу бити исти.
Поред осталог, такви потреси у сваком од нас отварају темељна питања. Добијамо прилику да преиспитамо шта је у нашим животима заиста важно и неопходно. Да уистину схватимо вредност онога што имамо. Можемо непогрешиво да премеримо своју веру и своје срце. Да извагамо своју љубав, солидарност, доброту. Своју храброст, достојанство и господство. Да видимо је ли нам памет врлина или изговор, је ли нам маска крпено помагало или карактерна особина.
Нема ту врдања, нема шмире. Ту смо ми и ту је оно свевидеће око. Штогод помислиш, прећутиш, кажеш, чује се у целој васељени. Где год се окренеш, видиш непоткупљиво огледало. Ако за тебе још има наде, схватићеш колико си мален и рањив. И колико су ти потребни највиши заступници, они до којих се допире само молитвом жеженом.
Тек кад зараза прође питаћемо се за јуначко здравље. Дотле, са обе стране кулиса приоритет имају болест и болесници сваковрсни, укључујући и оне политичке и медијске.