Даљине

НА ТАЈЛАНДУ, НА ЈЕДНОМ САСВИМ ДРУКЧИЈЕМ ПУТОВАЊУ
Као на филму
„Шта ћете тамо? Тамо једу бубе. Пацови су оволики. Змајеви шетају парковима. А комарци су убице! И чувајте се превараната. Вребају иза сваког ћошка!” Већ љута на себе што прелазим пола планете да би ме оџепарили чим изађем из авиона, а потом ме докусурио тиграсти комарац, први пут сам отишла на Тајланд 2018. године. После неколико дана смешне бојажљивости, ослободила сам се свих предрасуда које су ми натоварили познаници и интернет. Није било тешко заљубити се у место у коме је стално лето и које носи надимак „Земља насмејаних људи”

Пише: Драгана Барјактаревић
Фото: Јанко Почуча 


На Тајланду је снимљено више стотина филмова страних продукција. Није ни чудо што ми је најчешћи поклик одушевљења био: па ово је као на филму! У част кинематографије која ми је хранила машту пре одласка на Тајланд, у именовању следеће три приче послужила сам се филмском географијом.

ПЛАЖА (The Beach, 2000)

За три тајландске зиме обишли смо пет острва: Ко Панган, Ко Ланта, Ко Чанг, Ко Мак и Ко Тао. Пет острва и пет сасвим различитих прича.
Ко Панган био је први сусрет с рајем. Палме, кокоси, таласи, фини песак, спектакли залазећег сунца – све што је потребно за један леп wallpaper. Десио се после џет лега, ролекостера званог Бангкок, мигрирања на север земље, целодневних излета, два авиона, аутобуса, трајекта и тумбања у отвореној приколици коју називају такси. Острво Ко Панган најпознатије је по својим Full moon журкама, али мени је остало у памћењу као пет дана нужне лењости.
Друга је на ред дошла Ко Ланта, најближа острву Ко Пи Пи, на коме је снимљен филм Плажа. Сместили смо се тик уз Long beach, пет километара дугачку плажу обраслу мирисном боровином. Као да нисмо променили само острво, већ и меридијан. Међутим, да је Ко Ланта једно од највећих острва на Тајланду показује и разноврсност биљног света. Док је једна страна покривена боровима, на другој се налази џунгловити национални парк, чији су владари вешти крадљивци макаки мајмуни. Кад помислим на Ко Ланту, прва слика управо је мали пргави примат који ми из руке отима кокос са сламчицом.
Наредне године обишли смо два острва у тајландском заливу на скок до Камбоџе: Ко Чанг, треће највеће острво на Тајланду и суседни Ко Мак, који се за два сата може цео прећи бициклом. Ко Чанг, или бар његов јужни део са шармом неког карипског острва, још једно је место на коме је једина брига у животу: шта ручати данас! У јануару је календарски и на Тајланду зима, па се дан гаси већ око шест сати. И пошто сам знала да ме за недељу дана чека београдски минус, на конто глади бирала сам да што дуже будем у купаћем костиму, те сам ручак одлагала за златни сат. А тај касни ручак – Tom Kha (пикантна супа од кокоса), Som Tam (изузетно љута салата од папаје), Pad Thai (национални специјалитет број један – пржене нудле с пилетином или рачићима) или било која друга авантура из јеловника, сервирана уз плес и певушење конобара у Warapura ризорту, са погледом на сунце које урања у пастелно море и лаганом музичком подлогом – није тек оброк, већ чин чистог уживања, те и омиљена успомена са Ко Чанга. Нешто напетије искуство уследило је на маленом Ко Маку. На страну пешчане буве, ватрени мрави, вриштећи гекони, змије, медузе и друга тропска чудовишта којима не знам име, али дугујем одличан материјал за препричавање, то острво памтим по палмама различитих висина и густина, белом меканом песку довученом са Малдива и за рубрику Веровали или не – најнежнијем капућину код кафеџије који је купио италијанске машине и из лудила главног града утекао у споредну улицу минијатурног раја.
И хронолошки последње, али по омиљености на првом месту: Ко Тао. Западни део острва, тачније Sairee beach, савршени је баланс свега најбољег из претходних прича: разноврсна флора, бели песак, прозирно море, црне обле стене као оне са Сејшела, хипстерске кафетерије и традиционалне кухињице, заставице, лампиони и преостали новогодишњи украси, а од звери тек шарене рибице и морске корњаче уловљене погледом на организованом сноркелингу.
Пре више од двадесет година стојим први пут на скакаоници базена и смем, не смем, ма смем, па обезнањена од страха ускачем у воду. А онда то понављам још шездесет пет пута. Пре годину и по дана стојим на крову катамарана којим смо кренули на сноркелинг, није ми свеједно кад погледам где је чак море, али сви су већ поскакали, па ми није ни да одустанем. Освежавајући бућ враћа ме директно у детињство. Није то само опчињеност острвом Ко Тао. Тајланд генерално има моћ да те подсети да си негде и даље дете.

РАМБО (Rambo, 2008)

Акциони филм Рамбо из 2008. године већим делом сниман је на северу Тајланда, у кишним шумама провинције Чанг Мај. Културолошки, верски, климатски, гастрономски... Југоисточна Азија је друга планета у односу на Европу. Међутим, све те разлике разблажене су у светској метрополи какав је Бангкок или на острвима која се додворавају туристима. Исконски Тајланд упознала сам у Чанг Мају.
Први пут кад смо ишли на Тајланд, зацртали смо да, кад већ толико далеко идемо, морамо све да видимо. Таман пошто смо почели да се прилагођавамо на нову временску зону и прихватамо Бангкок, већ смо паковали кофере за Чанг Мај. Тај дуг Бангкоку поштено смо враћали наредне две године.
Након вртоглавог Бангкока који дере облаке, ниска градња, узане улице, зен атмосфера и прохладан ваздух Чанг Маја дословно су нас убацили у нови филм. А одушевљење у очима спазила је и промотерка на тезги иза ћошка, искористила га да нас хипнотише и у року од пет минута на лошем енглеском прода нам три туре које нипошто не смемо да пропустимо. Следећег јутра, док је превоз за први излет каснио више од пола сата, одзвањала су у глави сва она упозорења: И чувајте се превараната! Вребају иза сваког ћошка! Међутим, превоз је стигао и тог и наредна два јутра, а туре су заиста биле искуство које не треба испустити.
Први излет био је дружење са слоновима. Припитомљени слонови, раније коришћени за експлоатацију тиковине, а сада немају куд, на Тајланду су постали забава за туристе. Неретко, ове животиње, које су национални симбол земље, бивају дрогиране ради бољег селфија. Зато се у последње време све више отварају уточишта у којима је могуће хранити их бананама и шећерном трском или шетати се с њима кроз џунглу. Звезда уточишта у коме смо ми били био је беби-слон борбеног духа прозван Џеки Чен. И то би била једина сличност са акционим филмом у мојој причи из џунгле.
Следећа два излета одвела су нас на трекинг у бујну кишну шуму, на широка пиринчана поља и плантаже кафе, те на највишу тачку Тајланда, где из облака израњају шиљати врхови краљеве и краљичине пагоде, у беле чипкасте палате некадашње престонице Чанг Рај, и на крају у вожњу чамцем кроз Златни троугао и кратку посету Лаосу.

МАМУРЛУК 2 (The Hangover Part II, 2011)

Али Тајланд нису само рајске плаже и палате. Тајланд је и Бангкок, а Бангкок је, ако се добро носите с врућином, све што пожелите. Мој Бангкок нема никакве везе са филмом Мамурлук, али ни са другим устаљеним туристичким станицама. Нисам била на „плутајућој” пијаци, нити сам видела лежећег Буду. Али обишла сам своје храмове: културне центре, галерије, музеје, атеље локалног уметника и неколико уметничких фестивала.
У Бангкоку је немогуће држати се зацртаног плана. Где год да сте се упутили, пажњу ће успут преотети триста других чуда: бизарни UnicornCafé, шарени музеј скутера HouseofLaDolceVita, са зидовима од цвећа WallflowersCafé, петоспратна галерија PaletteArtspace, традиционална кинеска кућа Lhong 1919, улични маркет ArtBox, светлуцави излози, па пригодне градске декорације, јер увек се нешто слави, посебно зими кад сеизређају три нове године...
У првој тури Бангкока тек смо се учили како функционише град пет пута већи од Београда. Други одлазак, пак, донео јe највише узбуђења. Терен је већ био познат, а и тачно смо знали шта хоћемо да видимо – све доступне локације на које се сместило Bangkok Art Biennale. Најпре смо се запутили у Центар за уметност и културу Бангкока. Културни центар налази се у близини BTS станице Сијам, коју сам ја по интензитету спарине, саобраћаја, пешака и бројних шопинг молова, доживела као центар града. То полукружно модерно здање подељено је у два дела. Прва четири спрата резервисана су за продавнице уметничког прибора, графити шоп, књижаре, продајне галерије, атељее, конференцијске сале, кафее и сувенирнице. Пети ниво је атријум за још четири спрата – огроман спирални изложбени простор радова савремене уметности светских и локалних аутора. За време Бијенала кроз средишњи простор зграде уздигао се торањ направљен од стотину шарених канти за смеће. Инсталација Basket tower требало је да укаже на то да се махом задовољавамо површном срећом.
Следећа станица био је дистрикт Банг Рак и у њему главна уметничка жила града –улица Чаорен Крунг. Ту се налазе културни комплекс Warehouse 30 (продужетак културног центра Jamfactoryса друге стране реке Чао Праје), уметнички хаб ATT 19, ThailandCreative& DesignCenter, који је у згради поште, а где се истовремено са Бијеналом одржавао и Design week, прелепо здање East Asiatic Company Building, са сличном судбином нашег Геозавода пре реновирања, галерије Art to Art, Speedy Grandma и мени омиљен Adler, у ком често можете наићи на радове познатих уличних уметника.
Још једна од локација са списка био је Bank of Thailand Learning Center, нимало успут али обавезан, јер је у њему у оквиру Бијенала излагао AlexFace, највећа локална графити звезда. Представио се скулптуром џиновске бебе са три ока у костиму зеца која извирује из кућице, која је уједно мини галерија Алексових уља посвећених борби за очување већ прилично загађене реке Чао Праје. У повратку, пролазећи поред Лумпини парка, набасали смо на фестивал тајландске културе Golocal, а у оквиру њега и на graffitijam, на коме су цртали Big Del и Joker, домаћи цртачи које смо упознали претходне године. Јанко (на београдским зидовима познаткао Junk) добио је прилику да следећег дана и сам црта на џему, а дан касније уследио је и позив од Алекса у његов атеље.
Алекс живи у предграђу Бангкока, докле ни метро не иде, али може мирније да се дише. Путовали смо док се град није спустио на највише три спрата, а онда већ сумњичаво лутали док нисмо нашли ограђену фенси оазу за добростојеће Тајланђане. Дочекао нас је у гаражи, привременом атељеу, пуној започетих радова и скулптура. Испричао нам је о Јапану из ког се управо вратио, о томе шта тренутно ради, да црта бебе са остарелим лицима, јер је забринут за средину у којој његова ћерка одраста, како је срећна звезда кумовала његовој слави, укрстили су се прави тренутак, место и важан купац, али (пошто је тада већ и његова ћерка сишла у атеље) да то не значи како не треба вредно радити, јер тада ни срећна звезда не помаже. Послужили су нас сладоледом од дуријана, који слови за најсмрдљивије воће на свету. На списку забрањених ствари кад улазите у музеј, тржни центар, такси, зграду, лифт... поред оштрих предмета и ватреног оружја, увек је ту нацртана и ова воћка. Не бих рекла да смрди, али мирис је толико јак да ће вам се извесно у неком тренутку завртети у глави. Сладолед је био више забавно искуство без ког се не враћа са Тајланда, а онда су нас одвели на вечеру у локални ресторан у коме смо вероватно били први бели гости. Лежећи Буда је петнаест метара висок и четрдесет три метра дугачак, али тврдим да је ово искуство било много веће.

Затворим очи и: видим мрак прошаран зеленим светиљкама рибарских чамаца негде на пучини; чамцем пролазим кроз Златни троугао чије су осе Тајланд, Лаос, Мјанмар; стојим на тераси бара на 49. спрату и гледам град који се протеже бесконачно са свих страна; у ресторану сам, обучена у костим једнорога и једем вафле дугиних боја... Затворим очи и скупљам делиће свог Тајланда. Добро дођу у ова наопака времена.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију