Слобода

ЈЕДНА ПОТРЕСНА САХРАНА У БЕОГРАДУ 1912, ЗБОГ КОЈЕ ЈЕ ПЛАКАЛА ЦЕЛА СРБИЈА, ГДЕ ГОД ЈЕ ИМА
Реци им, сине мој
Љубомир Ковачевић, велики српски историчар, академик, учитељ Владимира Ћоровића и таст Милана Ракића, након Кумановске битке сам је, у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог сина јединца. Владета Ковачевић је 21. октобра 1912. херојски положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије. Над отвореним гробом, док су сви у несагледивој маси света плакали, сузу није пустио само отац јунаков. Одржао је кратку бесмртну беседу којом је додирнуо саму срж српског етоса и етноса, посветивши жртву и свога сина и његових сабораца у свим вековима

Пише: Јован Пејчић


Станоје Станојевић био је последњи од пријатеља који се с Владетом Ковачевићем (1882–1912) видео пре његове јуначке смрти у близини Куманова. У историјској хроници Српско-турски рат 1912. Станојевић је записао:
„Деветог октобра [21. по новом календару] моја једивизија избила у долину Пчиње. Ја сам тај дан ујутру стајао пред дивизијским штабом и гледао како пролази војска. Наилазило је митраљеско одељење VIII пука. Пред одељењем је јахао на разиграном зеленку млад, леп, плав младић. То је био син Љубомира Ковачевића. Поздравили смо се весело. Ја га понудих кафом. Он је попи и весело одјури за својим одељењем.
Сутрадан у то доба нападоше нас изненада Турци. Разви се неочекивано велика и крвава битка. То је била права борба, били смо нападнути изненада и са снагом која је нашу далеко премашала, те бесмо збуњени и много забринути.
Из предњих линија почеше стизати црни гласови, један гори од другога, а један од првих беше да је, излазећи на положај са својим митраљеским одељењем, погинуо Владета Ковачевић.”
Владету су преживели другови сахранили истог дана, 22. октобра, на манастирском гробљу Младог Нагоричана.
Одмах по окончању Кумановске битке, отац његов, Љубомир Ковачевић, пренео је синовљево тело у Београд да би га у породичној гробници сахранио.
Осамнаестог октобра по старом, 1. новембра 1912. године по новом календару, Љубомир Ковачевић – у чијем се дому, како пише Политика, са смрћу сина угасила свечарска свећа – овим се речима, над отвореним гробом, опростио од мртвога сина јединца Владете Ковачевића, дипломате и дивизијског официра Српске војске, погинулог у борбама за ослобођење Старе Србије:
„Сине,
Пет стотина година српски народ је чекао тренутак да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео.
Сине мој,
Иди и реци Цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!”
То је по памћењу или препису Милана Јовановића Стоимировића. Запис Ковачевићеве беседе штампан у Илустрованој ратној кроници Светолика Гребенца (Београд), нешто је другачији:
„Сине,
Иди мирно, јер си ти свој дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим тобом јер ти си био са витезима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других.
Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено!”

ЛИЧНИ БОЛ И РАДОСТ ОТАЏБИНЕ

Неописив призор беше, извештава новосадска Застава, „кад над гробом приступи мртвом сину сâм отац, да се опрости с њим. Говор оца јунакова дубоко је потресао све присутне, који су лили сузе и јецали.”
Иза Љубомира Ковачевића стајали су сви најмилији Владетини, превијени од бола: мајка, сестре Станка, Милица, Јелена, Видосава и Оливера, кум Стојан Новаковић, шурак Милан Ракић, пријатељи Воја Гарашанин, Јован Вучковић, Божа Марковић, Коста Кумануди, Војислав Маринковић, Љубомир Бојовић, саборци...
Станоје Станојевић, који је присуствовао сахрани, забележио је о Ковачевићу, своме професору на Великој школи:
„Како је био велики у том тренутку, као грађанин и као патриота, човек који је могао овако да се опрости са својим јединцем сином...”
У Илустрованој ратној кроници Каменка Катића (Нови Сад) стоји забележено:
„Није било ока које није проплакало, али није било ни срца које није поносито уздрхтало слушајући великога оца који је угушивао свој очински бол да би дао одушке радости отаџбине.”
Вељко Петровић поклонио се дубини очинскога бола, снази националне свести Љубомира Ковачевића. Ратни дописник новосадског Браника с дивљењем ће узвикнути:
„Зар сте читали у повести Римљана и Грка потресније и величанственије што од говора г. Љубе Ковачевића, академика, над гробом свога погинулог јединца, по ком је стари историчар крепким гласом, док се сва непрегледна светина гушила у плачу, поздравио Милоша и косовске јунаке:
– Реци им, сине мој, да је Косово освећено!”
Сећање Стоимировићево поткрепљује Петровићев опис: док је Ковачевић говорио, окупљени свет плакао је углас, људи су једни друге грлили...
Многи су, додаје Стоимировић, „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу”.
У Српском књижевном гласнику од 16. децембра 1912. Алекса Шантић објавио је песму „Косовка”, с посветом: „Сјени Владете Ковачевића”.
Суштину Шантићеве песме изражава мотив победе и српскога васкрса:

По Србији Старој снова Господ ступа
И велике, пуне, класове слободе
Прелијева из дубоких купа...

Песма се завршава химнично:

Хајд’мо!... Огријмо се!... Побједно и славно
Избило је сунце иза наше горе!
Освећено крвљу сину Гробље давно – :
Снова алај-барјак вије се и зари!
Погледајте! Ено, низ Косово равно
Васкрснули језде оклопници стари!...

КЛАСИЧНИ ПРИМЕРИ ПАТРИОТСКИХ ВРЛИНА

По смрти Љубомира Ковачевића 1918. године, Владимир Ћоровић дао је најпотпунији и најлепши портрет његов.
Ритмично замењујући академску нарацију реториком фине психолошке анализе, Ћоровић на узбудљив, потресан начин изводи пред читаоца заносну личност свога учитеља у науци и животу, великог историчара, политичара, националног борца, човека – Љубомира Ковачевића. На одлучујем месту свога пространог излагања, записује као на камену:
„Његово ретко прегарање јединца сина, кад је у питању општи народни успех, његов растанак с њим на београдском гробљу пун бола, али још више пун поноса, иде у класичне примере старих патриотских врлина.”
Могао се Ћоровић на овом месту сетити још једнога детета Љубомира Ковачевића, његове треће кћерке Видосаве.
Не зато што је Вида Ковачевић (1889–1913) била познато сликарско име, већ стога што је њена животна судбина трагично повезана са Владетином.
Вест о погибији јединога брата затекла је Виду у Паризу, где само што је била започела студије сликарства. Одмах се спаковала и пожурила у Београд, брату на сахрану.

Са смрћу Владетином никако се, међутим, није могла помирити нити на њу пристати. Патила је, венула и, с последњом помишљу на брата, угасила се 11. септембра 1913. године.

***

Камера
Са телом мртвога јединца у вагону, отац је премештао из руке у руку његову фото-камеру. Од те камере се Владета последњих година није одвајао, чак ни у биткама у којима је учествовао ослобађајући с Првом армијом поробљене Стару и Јужну Србију. Била му је о врату кад га је турски или арнаутски рафал пресекао преко груди; остала је нетакнута, само јој је фото-сочиво испало.

***

Жеља
Мора да се у тим сатима, ту, у возу, на путу за Београд, возећи херојски погинуло чедо, присетио отац синовљеве молбе упућене српском Министарству иностраних дела из Лезена (Швајцарска) 15. јуна 1907, у којој је изнео шта би и где би волео да ради:
„Како сам рад да што боље познам прилике нашег народа у Турској, нека ми господин Министар допусти да изјавим, да бих због тога желео да ме господин Министар, ако је могуће, постави тамо за чиновника; а ја сам убеђен да ћу својим радом оправдати поверење господина Министра.”
Министарство, сећао се отац, није изашло у сусрет молиоцу. Указом од 16 [29]. августа 1907. године, Никола Пашић поставио је младог Ковачевића за писара II класе Првостепеног суда града Београда.

***

Посете
Владета Ковачевић је и пре рата више пута одлазио у Стару Србију, да се види са сестром Милицом, која је тамо, са мужем Миланом Ракићем, прво секретаром па шефом Српског конзулата у Приштини, живела од 1905. године. Те посете не бејаху само родбинске, имале су оне и своје обавештајне сврхе.
У српском Министарству иностраних дела нарочито је истицано путовање Владетино са зетом Ракићем, конзулом, и пријатељем из детињства Војиславом Гарашанином у Пећ и Високе Дечане.
Било је то 1909. године. О важности тог путовања за српску политику на Косову и Метохији оставио је Ракић запис за који се сазнало тек када је Милица Архиву Српске академије наука и уметности предала део Ракићеве писмене оставштине.
Запис гласи:
„Од како постоји конзулат у Приштини, постоји и тежња у његових чиновника да виде пределе у којима је највећи зулум арнаутски и највећи страдалници српски, које су и турске власти и природа усамили и раставили од осталих Срба. Пећ и Дечани били су за нас обетована земља о којој се сањало, али се у њу није приступити могло. Годинама су Турци стварали свакојаке заплете и незгоде, измишљали сметње и опасности, приређивали нападе Арнаута на српска насеља и убиства виђених Срба само да спрече представнике Србије да не дођу у те крајеве, да се не виде са тим изнемоглим и клонулим народом српским, да прекину ближу везу измеђ Србије и тих Срба, па да им на тај начин покажу да се Србија њих одрекла и да треба да се без роптања и без отпора покоре судбини. Отуда у српских чиновника природна жеља да савладају те потешкоће и да побију оно што Турци систематски годинама доказују.”

***

Вида
Видосава Ковачевић (1889–1913) завршила је Уметничко-занатску школу у Београду као најталентованија и најрадинија ученица Бете и Ристе Вукановића и Марка Мурата. Сликарство је учила заједно са Костом Миличевићем, Живорадом Настасијевићем, Анђелијом Лазаревић, Милошем Голубовићем и, на заједничким изложбама, истицала се међу њима.
У Српском сликарству 1900–1950 (Београд 1973) Лазар Трифуновић означује портрете Виде Ковачевић као маестралне, а њену слику Глава девојчице сматра ремек-делом своје епохе.

***

Као сан и као кнегиња
Милица Ракић (1884–1975) – жена песника Милана Ракића, добровољца у Првом балканском рату, творца најлепшег циклуса српске родољубиве поезије: На Косову („Божур”, „Симонида”, „На Гази-Местану”, „Наслеђе”, „Јефимија”, „Напуштена црква”, „Минаре”) – друга је од пет кћери Љубомира Ковачевића (1848–1918), историчара и академика, у два наврата министра просвете и црквених дела Краљевине Србије, сестра Ракићевог друга од детињства Владете Ковачевића.
Милан Јовановић Стоимировић записао је о Милици да је била „достојна животна сапутница великог песника и дипломате М. Ракића [...], лепа као сан и отмена као кнегиња која зна своје место, своју улогу и своје дужности”.
Те особине Ракићева супруга понела је, по свему, из породице, наследила их од оца.

 

Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију