Слобода

НА 90. ГОДИШЊИЦУ ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА И ОСЛОБОЂЕЊА СРБИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Силина завршних победа
То се не може објаснити логиком, математиком, војним наукама и вештинама. Био је то надљудски подвиг. За 45 дана (испоставиће се) једна мала војска срушила је три царства, неколико краљевина, под тешком борбом прешла скоро 1.500 километара. Само у тој „коначној офанзиви” животе је положило преко 10.000 српских ратника. „Задатак је извршен, отаџбина је слободна!”

Пише: др Петар Опачић


Пробојем Солунског фронта у септембру 1918. године, у чему је Српска војска имала одлучујућу улогу, нагло се на хоризонту указао слом Централних сила и победа држава Антанте и њихових савезника у Првом светском рату. Обе зараћене коалиције третирале су фронт у Македонији као споредно ратиште, где се не могу изводити операције великог стила. Због тога и због далекосежних последица које су се одразиле на даљи ток и расплет четворогодишњег крвавог светског рата, слом непријатељског фронта у Македонији одјекнуо је као прворазредна сензација.
Главна заслуга и слава за тај успех припада Српској војсци. Благодарећи дипломатској помоћи Француске и њених трупа на Солунском фронту, Српска војска је за три дана, од 15. до 18. септембра, пробила главне бугарско-немачке положаје у зони граничних Могленских планина, на линији Ветерник – Добро поље  – Соко – Црна река. Већ 21. септембра, у незадрживом гоњењу разбијених непријатељских дивизија, Српска војска избила је на Вардар између Демир Капије и Градског, те на планину Бабуну, чиме је извршен стратегијски пробој непријатељског фронта у дубини од око 40 и у ширини око 50 километара. Заузето је Градско, где су се сливали центри везе и снабдевања читавог фронта непријатељских армија.
За све то време савезничке снаге лево и десно од српског распореда – француске, британске и грчке – и даље су се налазиле на својим полазним положајима. Да би се обезбедио потпуни успех бриљантно извршеног пробоја фронта на правцу Српских армија, српска Врховна команда (регент Александар Карађорђевић и војвода Живојин Мишић) одлучила је 23. септембра, без обзира на недовољну активност савезничких трупа, да енергично настави операције према бугарској граници, како би се избегле опасне последице од могућих бочних удара непријатељских армија. Како је у својим мемоарима веома тачно констатовао британски премијер Лојд Џорџ, то је подстакло савезничке армије лево и десно од српских армија да пређу у напад. Када је српска Друга армија 29. септембра 1918. избила на бугарску границу код Царевог Села, спремна да крене на Софију, бугарска влада је одлучила да затражи примирје и потписала акт о капитулацији.

НЕОЧЕКИВАНИ КЉУЧ РАТА

У то време немачке армије су чврсто држале своје положаје у Француској и Белгији на линији Антверпен–Меза, аустроугарске снаге на Пјави у средњој Италији, а заједно су под окупацијом имале простране територије у Украјини и Русији. Капитулацијом Бугарске, међутим, сломљен је важан стуб Централних сила на презреном и ниподаштаваном балканском ратишту. Тиме су Срби, према констатацији начелника штаба немачке 11. армије генерала др Петера Кирха, одлучујуће продрли у тврђаву немачког Рајха. До тада су војни стратези обе зараћене коалиције сматрали да ће рат потрајати још најмање годину дана. Када је, пре свега под ударом Српске војске, капитулирала Бугарска, немачка Врховна команда је закључила да је рат за Немачку и њене савезнике војнички изгубљен и затражила од Владе да се обрати владама Антанте и САД и замоли за закључење мира. У исто време, француски парламент је усвојио Резолуцију у којој се каже да је балканско ратиште од 30. септембра 1918. постало главно и да ће се, захваљујући тој чињеници, на Балкану решити исход рата.
Владе Антанте су учиниле додатне напоре да политички експлоатишу новонасталу ситуацију на Балкану, како би реализовале своје империјалне циљеве. Велика Британија, која се најенергичније противила предузимању офанзивних операција на Балкану, сада је упутила додатне четири дивизије да их усмери према Турској ради запоседања Цариграда и мореуза у Мраморном мору. Италија је у састав свог корпуса у Албанији придодала још једну дивизију, назвавши их Армијском групом, с генералом Пиочентијем на челу. Циљ је био да се упадне у Црну Гору пре Српске војске и спречи уједињење Црне Горе са Србијом, да се запоседне источна обала Јадрана и омете образовање око Србије заједничке југословенске државе. Француска је гро својих снага у Македонији ангажовала за образовање Дунавске армије, са задатком да пређе преко покорене Бугарске и Дунава, да упадне у Румунију, обнови њену војску и припреми базу за интервенцију против Русије.
Од свих савезничких снага на Балкану, само је Српска војска – у садејству са француским одредом генерала Транијеа и две дивизије које су напредовале железницом преко Ћустендила и Пирота према Зајечару, Неготину и Кладову – наставила операције ка северу, према Дунаву, Сави и Дрини, ради уништења непријатељских снага у Србији и ослобођења своје неослобођене браће.

ПРВО И ПОСЛЕДЊЕ „ПРИМИРЈЕ”

У првој половини октобра 1918. главну улогу у наступању српских снага на север имала је Прва армија војводе Петра Бојовића. Друга армија војводе Степе Степановића, пак, по одлуци главног савезничког команданта генерала Франша д’Епереа, задржана је на бугарској граници као гарант да Бугарска мора извршити услове из Солунског примирја. Затим је упућена да ослободи Косово и Метохију, да тамо остави Југословенску дивизију, један пук („Јадранске трупе”) пошаље у Црну Гору и протера аустроугарске трупе које су се повлачиле из Албаније, а онда главнином снага наступи долином Западне Мораве према Босни.
Прва армија је, у свом продирању према Дунаву, за десет дана разбила све аустроугарске и немачке снаге у долини Јужне Мораве и избила пред Ниш. Немци су ту образовали нову линију фронта, са снагама знатно надмоћнијим у односу на Прву српску армију. Позната је депеша генерала д’Епереа војводи Мишићу да заустави Прву армију испред Ниша до пристизања осталих савезничких снага, истичући да та „армија срља у авантуру”. Војвода Мишић је проследио војводи Бојовићу депешу главног команданта, препуштајући му да у конкретном случају поступи према сопственој процени. Прва армија војводе Бојовића је наставила борбу и у дводневној бици поразила знатно надмоћније немачке снаге код Ниша, 12. октобра ослободила град и наставила немилосрдно гоњење немачких и аустроугарских снага према Дунаву. Напредовање српских армија према граничним рекама проузроковало је унутрашњи слом Аустро-Угарске Монархије и повлачење немачких снага из Србије.
Иако су у међувремену капитулирале, Турска, Аустро-Угарска, Немачка, рат тиме није био окончан. Нова мађарска влада Михаља Карољија прогласила је отцепљење од Аустрије и прокламовала независну мађарску државу, у жељи да под својом влашћу (и с надом у разумевање западних савезника) задржи све земље круне Светог Стефана, укључујући ту, разуме се, и српску Војводину. Карољијеве амбиције су пропале, јер је њихове захтеве с индигнацијом одбио генерал д’Епере. Српске трупе су у међувремену избиле на линију Липа–Арад–Сегедин–Суботица–Баја и даље на запад, па је мађарска владина делегација, коју је предводио министар рата у новој влади Линдер, морала у Београду да потпише уговор о примирју који су јој диктирали војвода Живојин Мишић и француски генерал Пол Анри, 13. новембра 1918. године.
Тако је прво (солунско) и последње (београдско) примирје на крају Првог светског рата непосредно изнудила Српска војска. Али, као што је констатовао Константин Фотијадес, на обележавању годишњице завршетка Првог светског рата, сујетни и охоли генерали великих савезничких армија нису се сетили чак ни да помену заслуге Срба који су својим грудима изнудили крај вишегодишњег рата и спасили човечанство од најмање још једне године страдања (како су предвиђала ратоводства обеју зараћених коалиција).
Да закључимо: у Првом светском рату на свим фронтовима
употребљена су огромна ратна средства. Нови топови, тенкови, авиони,
ратни бродови... Њима су изазвана огромна материјална разарања и
људске жртве. Ипак, ваља нагласити, одлучујући фактор у победи
био човек – војник испуњен дубоком вером у праведност своје борбе за
слободу. Одважан, задовољан и минималним средствима за живот, бескрајно одан својој земљи и свом народу, надахнут светосавском вером у Бога, тај војник је у мислима и срцу имао само једну идеју: борбу за ослобођење своје
поробљене отаџбине. То су били српски војници којима је и сам начелник
немачког Генералштаба Хинденбург одао признање да су међу
најбољим војницима које је видео Први светски рат.

***

Капитулације
Силовитим српски продором одсечена од својих главних савезника, Турска је капитулирала 30. октобра 1918. Са британском делегацијом потписала је акт о предаји на егејском острву Мудросу. Делегација Аустро-Угарске потписала је акт о предаји код Падове, у италијанској Врховној команди, која је за то била овлашћена од савезничких влада и генералштабова.
Оставши без савезника, Немачка је потписала званични акт о предаји у штабу француске Врховне команде, у чувеном вагону недалеко од Париза, 11. новембра 1918.

***

Београд
Било је тачно 10 сати пре подне, 1. новембар 1918, када је командант Прве армије Српске војске војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије ступио у престони Београд.
Експлозији неописивог одушевљења претходила је најдубља тишина на свету.
Тишина свечана и молитвена.
Тишина пијетета и поноса.
Тишина у којој је свак могао чути само своје сопствено срце.
Пре тачно 90 година!

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију