Ars sacra

МР ДРАГОМИР ЈАШОВИЋ, СЛИКАР, ЖИВОПИСАЦ, „НОВИ АСТРАПА У САВРЕМЕНОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ИКОНОГРАФИЈИ”
Стопама старих мајстора
Заувек суштински обележен својим косовскометохијским завичајем, он је већи део живота провео на скелама, у друштву са светима чија су се лица рађала пред њим, под његовом кичицом. У дослуху са њима давао им је физиономију живих бића која дефилују пред нама не као илустрације неке књиге већ као жива проповед што се дубоко урезује у нашу свест, у наше срце

Пише: Ранка Станишић


Из камена и крша јединствене и прелепе Руговске клисуре слива се вода Пећке Бистрице. С друге стране Пећи, на путу за Рожаје, недалеко од села Сига, у Радавцу, извор је Белог Дрима са малим водопадима. На путу за Призрен пресрећу вас Високи Дечани у столетној боровој шуми, поред Дечанске Бистрице, и са извором минералне воде на сопственом имању. У подножју Ругове: Пећка патријаршија. Лепота природе се ту дубоко уреже у сећање сваког посматрача...
У оваквом окружењу, пре 70 година се родио плодни сликар Драгомир Јашовић — Јаша, надарен и вредан. Средњу Уметничку школу уписао је у Пећи, некада престижну и резервисану само за доиста талентоване. Школовање наставља у Београду, на Академији ликовних уметности, а постдипломске студије код проф. Мила Милуновића, одсек за зидно сликарство.
Као студент учествује на чишћењу и конзервацији српских средњовековних фресака под окриљем Завода за заштиту споменика културе Србије и вођством сликара Бране Живковића. Управо Живковић ће охрабрити младе сараднике да се у паузама конзерваторских радова опробају у копирању фресака. Драгомир Јашовић ће потом 15 година радити за Галерију фресака у Београду као спољни сарадник и дати велики допринос очувању српске средњовековне културне баштине, али и њеном бољем презентовању у свету. Уз сликара Зденку Живковић, свакако је данас најпознатији кописта код нас.
Јашовић је до те мере проникао у суштину средњовековног живописа, технички и ликовно, да док посматрамо његове копије успостављамо потпуну комуникацију са аутентичним живописом. Неретко, и комисија Галерије фресака која преузима те радове није бивала сигурна шта је ту копија а шта оригинал.
Копирајући фреске из различитих раздобља, Јаша је с лакоћом савладавао стилске разлике међу целинама, следећи нит континуитета у неговању српског духовног и историјског епоса и нашег националног бића. Његове копије доспеле су на Светску изложбу у Монтреалу и биле излагане у Москви, Торонту, Њујорку, Токију, Паризу...
Ова љубав према заштити културног и уметничког наслеђа рефлектује се на његов целокупни стваралачки рад. Опробао се у свим техникама ликовног израза, а задржао се у три категорије: уље (копије), живопис нових цркава и иконе, акварели. Колорит родног краја, упијен у подсвест, изражен је на његовим делима без обзира на то о којој се техници ради.

ВЕДРИ ДАН И МОНУМЕНТАЛНА СМИРЕНОСТ

За каталог Јашовићеве прве изложбе, 1966, његов професор Мило Милуновић написао је:
„Драгомир Јашовић својом првом самосталном изложбом представио је себе, бе икаквог напора, као сликара који суверено влада ликовним законитостима. Ту техничку страну своје изражајности он је, рецимо, научио у току студија. Међутим, оно чему га нико није могао научити, а то представља суштину уметничког стварања, јесте дух који носи у себи. Његова психа и његово дело растерећени су било каквих морбидних преокупација. Отуда утисак ведрог летњег дана, монументалне смирености — транспоноване на његовим платнима језиком чисте ликовне изражајности.”
Мотиви на уљаним сликама Јашовића потичу од природних феномена, трансформишући их у чисто ликовни доживљај оном линијом претакања емпиријског и асоцијативног, линијом која је одлична спона између ствараоца и гледаоца. Усковитлано небо, растиње што ниче из камена, стари распорени пањеви, бистричко и пивско корито, шупљине стена — покрећу машту и усмеравају овог сликара. Материјализација овакве идеје, рођене у контакту са стеновитим кршом, сувим растињем или разиграним облацима, на Јашовићевим сликама добија пуни израз, пуноћу и чврстину.
Већи део свог живота Јашовић је провео на скелама, понекад и у немогућим условима: под шатором на црквеном гробљу, или у изнајмљеним уџерицама, или у хотелима, свеједно. Али нигде није отишао без акварел боја и папира.  У предаху, било да је копирање или сликање новог живописа у питању, иде у природу и слика аквареле. Најчешће су то мотиви медитеранског пејзажа, архитектура цркава са окружењем, бујна вегетација, маслињаци, археолошки локалитети... исликани у даху, готово у магновењу, свеже и богато у колориту, својствено његовом сликарском рукопису.
„За акварел је важно”, каже, „имати оштро око, добро запажање, брз и сигуран потез, наравно и да се фокусирам на одабрани предео који ме привлачи и узбуђује. Малобројни се баве овом техником, јер, иако изгледа да је то лако и брзо изводљиво, тешко је да се, малтене, у само неколико потеза каже много, да се јасно ухвати онај један једини тренутак титраја природе, непоновљиви доживљај урезан у свест, али не слепим прецртавањем, зато што се онда лако оде у кич.”
За љубав према акварелу, каже Јашовић, требало би да захвали професору Влади Радевићу из Пећи, изузетно добром акварелисти који је предавао у средњој школи. Свакодневно их је водио у порту Пећке патријаршије, у Високе Дечане, или просто у неку стару пећку махалу са нахереним крововима кућа опасаних дебелим земљаним зидовима.
У косовскометохијском завичајном окружењу, у амбијенту најузвишенијег српског мита, није чудо што је Јашовић врло рано почео да се храни са Трпезе Премудрости, са које је примио благодат и духовну сладост. У таквом окружењу, дубока религиозност обичног човека се подразумева. Логично је и то да је Драгомир Јашовић потекао из дубоко православне породице. Дивио се, још као дечак, прелепим фрескама Пећке патријаршије и Дечана, исписаној повести постанка света, славе и мучеништва светаца, сопственој историји кроз Немањину лозу. Истовремено, гледао је беле зидове  у малој сеоској цркви у родној Сиги и обећао да ће их, једнога дана, осликати. Али, у потоњим смутним временима та црквица је срушена и још чека на обнову. И Јашовић чека да испуни своје обећање.

ХРАМ У НАМА

Први пут је осликавао храм када га је игуманија Параскева позвала да у Манасији ослика капелу у новом конаку. Припремио се за то озбиљно и дубоко, чак је предузео својеврсно студијско путовање по православним земљама.
Након осликавања зимске капеле у Манасији, како то већ бива, уследили су позиви из Јерисоса (Каково, метох Хиландара), манастира Златеница код Свилајнца, затим позиви да ослика Цркву св. Марине у Доњем Видову, па Богородичину цркву (манастир) у Калшу код Охрида, цркве у Малмеу, Дизелдорфу, Љубљани, Зеници. Рат у бившој Југославији спречио га је да доврши рад у цркви у центру Загреба (урадио је олтарски део).
„Издвојио бих цркву посвећену Покрову Богородичином у Ђунису”, каже за Националну ревију Драгомир Јашовић. „Уместо позадине у боји постављао сам двадесетокаратно злато, по прилици на 30 одсто простора. Човек се у таквој цркви осећа као на Небу. Просто, узноси та бескрајна чистота и светлост.”
Помиње и Манастир св. Лидија у Аспровалти, у Грчкој, и оца Теофила, Грка који с поносом носи медаљу српског витеза. Заслужио је то звање негујући српске рањенике и српску сирочад из последњег рата. Када су га приликом уручења медаље упитали зашто воли Србе, одговорио је: „Јуче сам вадио крв код лекара, ради неке контроле, а лекар ми је зачуђено рекао да је 50 одсто моје крви српско.”
Радио је мајстор Јашовић и на Кипру, за манастир Кикос који је богатији од државе у којој се налази.
„Променило се време”, каже. „Некада су Грци радили за наше владаре и властелу. После слабљења Византије, Србија је била у успону и српска властела је могла да ангажује најбоље сликаре из Цариграда и Солуна, што доказују фреске Сопоћана, Милешеве, Ђурђевих ступова... У принципу, исто је радити и за грчке и за српске манастире. Најважније ми је да је скела чврста и добра. Увек учествујем у подизању скеле; кад ту тешкоћу савладамо, остало је лакше. Што се иконографије тиче, боље познајем српске светитеље. Али, није ми тешко ни да проучим житија оног грчког светитеља којег радим и насликам га према својој визији. Слично сам поступио и када ме је митрополит Амфилохије Радовић позвао да насликам икону светог Петра Цетињског. Била је то прва његова икона и убудуће је могла послужити као узор за друге.”
Сећа се осликавања Цркве св. Петра и Павла у Петроварадину, капеле у манастиру Гргетег на Фрушкој гори, манастира Рајиновац у Бегаљици, код Београда.
„Није Рајиновац последњи у храм у низу, али ми је у дирљивом сећању стрпљење мати Минадоре. Почео сам да сликам 1993. и завршио олтарски простор, а онда сам, на молбу владике нишког Иринеја, морао да прекинем и латим се другог посла. Мислио сам да ће неко други наставити осликавање у Рајиновцу, али мати је хтела само мене и чекала ме скоро осам година. Онда сам, на обострано задовољство, завршио сав живопис.”

НАСЛИКАНА ЖИВА ПРОПОВЕД

Јашовић, „Астрапа нашег доба”, како су га прозвали пријатељи из Македоније, урадио је стотине икона.
„Када сам почео да радим иконе, у некадашњој Југославији, дакле и у Србији, још је било време агресивног атеизма. Стога, за бављење овим послом била је потребна и извесна лична храброст. Требало је, поготову ако је иза неког подухвата стајала Црква, водити битку са новим иконокластима.”
Јашовићеве иконе се дубоко разликују од „текуће продукције нове сакралне уметности”. Нежни облици ликова светих, хармонија боја, смисао за ритам, узвишеност и продуховљеност у којој има и људског и божанског истовремено, чак и неверујуће не остављају равнодушним.
„Још од средњег века догађало се да поједине фреске, посебно оне из првих зона, најближих посматрачу, попут портрета ктитора и неких од најзначајнијих светитеља, буду насликане минуциозно попут иконе. Дешава се, дакле, да фреска асоцира на икону, док је обрнут случај много ређи”, вели о Јашовићевом иконописању Александра Давидов–Темерински. „Јашине иконе имају нешто од монументалног класицизма нашег фрескосликарства XI­II века. На ликовима иконописаних светитеља истакнут је волумен, чак се препознаје чулност, чиме се они приближавају школованом укусу посматрача из нашег времена који познаје ремек-дела византијске уметности: мозаике Цариграда из различитих епоха, мозаике Ротонде у Солуну из ранохришћанског периода, као и зидно сликарство Милешеве и Сопоћана.”

Аскетски, стоички, готово мумифицирани ликови светитеља, ауторовом техником, палетом и кичицом, добијају нову физиономију живих бића која дефилују пред нама не као илустрације неке књиге, него као жива проповед, непресушни извор источни који гаси жеђ, а наслађује, и тако се дубоко урезује у нашу свест, у наше срце.

 

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију