Путоказ

СОКОБАЊА, НАЈПОСЕЋЕНИЈЕ СРПСКО ТУРИСТИЧКО МЕСТО У ЛЕТЊОЈ СЕЗОНИ 2007.
Благотворни озонски шок
На идеалној надморској висини од 400 метара и са истим таквим концентрацијама озона и радона, ово је сигурно најбоља ваздушна бања у овом делу Европе. И њени термоминерални извори помажу код великог броја обољења. Знали су то у антици, у средњем веку, у турским временима. Знали су то и великани српске културе који су били редовни сокобањски гости, попут Бранислава Нушића (који је смислио и данас актуелни слоган места), Стевана Сремца (који је ту провео и своје последње земне дане) или Иве Андрића (који је баш ту започео писање свог славног романа „На Дрини ћуприја”, а изгледа и једну загонетну романсу). И данас то, видимо, знају сви

Пише: Светлана Ђурић

 

Између планина Ртањ и Озрен, у живописној котлини са одличном климом и најбољим концентрацијама озона и радона у Европи, само тридесетак километара удаљена од Алексинца и аутопута Београд–Ниш, Сокобања је једна од престоница српског бањског туризма. Овога лета, године 2007, у то су се, на основу егзактног језика статистике, сви могли уверити. Према званичним подацима највиших установа и организација задужених за туризам у Србији, Сокобања је била најпосећенији српски туристички центар, испред Златибора и Врњачке Бање.
Бања је овде коришћена још у антици, у средњем веку, у турским временима. Постоји више легенди о томе како је лековитост вода под Соко градом откривена. Најчешће је препричавана она о путнику који је овде заноћио, не могавши даље због повреде његовог коња. Коњ је пио воде са извора и потом, занемоћао, легао тик уз њега. Ујутру је путник, на своје велико изненађење, видео да рана на коњу изгледа неупоредиво боље, готово да је сасвим зацелила. Тако се он заинтересовао за извор, схвативши да постоји његова лековита моћ. А једном одмотано клупко стигло је далеко, брзином којом се шири добар глас.
Визионарство и предузимљивост кнеза Милоша Обреновића били су пресудни за нагли развој Сокобање у ослобођеној Србији, у XIX веку. Као и другде у земљи где је хтео да месту да на важности и покрене напредак, Милош је овде најпре саградио свој конак, обновио храм и хамам, у близини варошице поставио своју Чесму. (Вода на тој чесми, неколико километара изван Сокобање, на путу ка Алексинцу, и зими и лети снажно избија на две цеви. Чак и за тропских летошњих дана била је толико студена да у њој нисте могли дуже држати руке.) Касније, знао је то књаз, све крене својим током, негде брже, негде спорије. Из таквог његовог почињања развило би се насеље, ојачало економски, почело би досељавање.

ВЕЛИКАНИ И ОТМЕНОСТ

У Сокобањи су доцније редовно боравили и о њеним благодатима писали многи великани српске културе и науке. Нобеловац Иво Андрић је долазио сваке године. Тврдио је да му неколико недеља  проведених у овом живописном месту под Озреном омогућава да чило живи у Београду целе године. Управо овде, у Сокобањи, у једном хотелу-стационару на брду, започео је свој најславнији роман На Дрини ћуприја. Једна локална легенда наводи да је Андрић, „слаб на лепе даме и летње пљускове”, овде имао једну страсну љубав, неку медицинску сестру или докторку, ко ће знати, те да је из тог дугог сусрета рођен наочит дечачић, који и данас, сада већ времешан човек, живи у Сокобањи.
Стеван, презименом Сремац, родом из Сенте у Бачкој, који је својим делима прославио српски југ, у Сокобањи је не само боравио него и провео своје последње дане на свету (на кући у којој је преминуо стоји спомен обележје). Једна месна хроника вели да је свакога јутра шетао Бањом, пио кафу на главном тргу и диванио са познаницима.
Знаменити комедиограф Бранислав Нушић такође је био стални бањски гост. Управо је он, пре седамдесетак година, преко локалног фотографа лансирао чувени слоган:
„Сокобања, Соко град,
дођеш стар, одеш млад”.
Фотограф је тај слоган ставио на једну серију својих бањских разгледница. Гости их куповали, разашиљали у свет, јављајући да су срећно путовали, да су добро, што и другима желе, а оптимистични и весели слоган је освајао свет.
Овде су боравили, сведочећи о томе у својим делима, и књижевник Исидора Секулић и географ Јован Цвијић. И многи од водећих српских стваралаца данас могу се често видети на сокобањским улицама.
Таква „клијентела”  прибавила је овом градићу једну нарочиту отменост, онај „шум у времену” који чини дух места.

ВЕШТИНА ТКАЊА ПРИЧА

Сокобањска понуда није само лечилишна. Надомак се налазе остаци античких и средњовековних утврђења Соко град, Врмџа и Бован. Били су то чувари важних путева ка Цариграду, ка Нишу, ка Феликс Ромулијани и дунавским градовима.
Река Моравица и Бованско језеро нуде одличне могућности за риболов, купање, излете. Прелепи су и околни планински терени, излетиште Лептерија, Шест каца које је Моравица дубоко усекла у стене, водопад Рипаљка (највећи у Србији).
Овај крај збиља поседује живу мудрост приповедања и зна „да од свега направи причу”. Тако су за многа места овде везане узбудљиве легенде, попут Богородице са Христом чији се лик зачудно оцртава на једној озренској литици, или попут јерменске црквице Светих Архангела, дубоко у планини, или хајдук-Вељкове пећине, изнад шумског пута за Соко град. Хајдук Вељко је, веле књиге, заиста овуда хајдуковао и у пажљиво одабрани час спуштао се до друмова царских, да понешто опосли.

ОМАМЉУЈУЋА ЧИСТОТА

Сокобања се налази на идеалној надморској висини од 400 метара. Њени термоминерални извори (температуре од 28 до 45,5°C) користе се за купање и инхалације. Изванредна умереноконтинентална клима, с повољним атмосферским притиском и умереним падавинама, висока концентрација кисеоника, озона и негативних јона у ваздуху и одсуство аерозагађења, чине од Сокобање и једну од најважнијих ваздушних бања у Србији.
Лечење се обавља у Специјалној болници за превенцију, лечење и рехабилитацију неспецифичних плућних болести „Сокобања”, у природном лечилишту „Бањица” и Специјалној болници за плућне и очне болести и туберкулозу „Озрен”. Овде се лече бронхијална астма, хронични хепатитис, психонеурозе, неурастеније, лакши облици повишеног крвног притиска, хронични реуматизам и ишијас, анемија, хронична гинеколошка обољења...
Иако то данас звучи као опште место, у Сокобању збиља не долазе само болесни. Штавише, изгледа да је бар исто толико, ако не и више, оних здравих који ту долазе да се одморе, уравнотеже, окрепе. Када људи из великих градова дођу у Бању, првих неколико дана „само спавају”. Дубоко и у потпуном смирењу. Сокобањци се смешкају. „Озонски шок”, веле. „Омамљујућа чистота.”
Сваке године у Сокобањи се одржава такмичење „Прва хармоника”. Занимљива је етно-поставка у Музеју. У амфитеатру испред музеја током целог лета одвијају се, сваке вечери, културни програми, концерти, представе. У легату Милуна Митровића могу се, поред одличне сталне поставке, видети и бројни други уметници који ту излажу своја дела.
И за гастрономе и љубитеље вина, ако су отворени и радознали, има ту доста тога што чека да буде откривено.
Не желимо овде да кажемо ништа што би звучало као у оним јефтиним и провидним рекламама. Браниславу Нушићу не треба веровати на реч. Треба проверити.