Људи и време

МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ (1803–1885), ВЕЛИКИ ТРГОВАЦ И ЗНАМЕНИТИ ДОБРОТВОР
Играчке дунавског капетана
Био је један од најбогатијих Срба кроз многа времена. У једном раздобљу, тргујући сољу, поседовао је имовину скоро осам пута већу од тадашњег државног буџета Србије. Позајмљивао је чак и свргнутом кнезу Милошу, од чије ће освете доцније заувек побећи из Србије. Нису му ишли од руке политика и мушка деца, али је његова трговачка флота бројала 74 брода, а његова пословна империја запошљавала је средином XIX века преко 10.000 људи! Он, у чијој велелепној задужбини је данас ректорат највећег српског универзитета, већ 122 године почива ван Србије, заборављен од „свога отечества”. Заувек?

Пише: Драгана Букумировић

 

Миша АнастасијевићКада је флота Мише Анастасијевића (24. фебруар 1803, Пореч на Дунаву — 27. јануар 1885, Букурешт) под српским заставама својевремено упловила у Београдско пристаниште, подно Калемегдана, Српске новине су о томе известиле: „Чудо невиђено!”
А почео је као сиротан од малих ногу. Изгледа да је и име, не наследивши га, стекао некако успут, на улици острвског града Пореча, на Дунаву, свог родног града. Као дете је рибарио, чувао овце, савладао буквар и рачун, био помоћник у дућану, сароар, теглио лађе уз Дунав. Првих 300 гроша зарадио је као кнежев цариник, а онда их уложио у трговину. Почео је трговином сапуном, затим стоком и јеленским роговима, а на врхунцу био је главни снабдевач Србије сољу из Влашке и Молдавије.
Кроз многе бурне и тешке године, тако радећи, стекао је толико богатство да су га у наредном веку, XX, плићем и мањем маштовитом, звали „дунавски Ротшилд” и „српски Оназис”.
Да је поред пет кћери (Јелене, Персиде, Саре, Ружице и Анке) имао бар једног сина, за којим је толико жудео, ко зна да ли би се његово благо истопило за само десетак година након његове смрти. Наследници су се трошкарили, живећи на високој нози и ниској памети, и до краја XIX века спискали и последњу пару.

НАЈТЕЖА ОД СВИХ ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Промућурни кнез Милош Обреновић, који ништа није радио случајно, 17. јула 1833. именовао је Мишу Анастасијевића за „дунавског капетана” на делу воденог пута од Голупца до ушћа Тимока. Миша је срастао са Дунавом, узео га под своје! Све ћуди моћне реке је знао. Ту се родио, учио, трговао, стекао богатство. Са реком разговарао, умео да је савлада, укроти. Бродови у његовим рукама, док их је теглио Ђердапом, „постајали су лаки као играчке”. Од прве велике уштеђевине је и купио брод.
Видимо капетанов лик на једином сачуваном портрету. Сувоњав човек, густе косе и обрва, са бакенбартима и златним прстеном на кажипрсту леве руке. Одавао је кицоша. Једни га сматрали господином, други говорили: скоројевић. У сваком случају, трговац великог стила! Тајне свог карактера однео је са собом. Није се петљао у политику, а кад је једном и покушао, у зрелим годинама, одмах је пропао. Занимљив у сваком случају.
Биографски подаци су јасни: родио се 24. фебруара 1803, у граду Поречу, на дунавском острву. Родитеље није запамтио. Мајка Ружа умрла на порођају, а отац Настас тек што је дечак проходао. Од очевог имена настало је Мишино презиме, али се крсно име никада није сазнало. Остао надимак: Миша.
Јединче расло без браће и сестара. Остао би сироче да отац не беше оженио Миљу, удовицу без деце. Племенита жена чувала га као рођено дете и подигла уз велике муке.
И тако је бурни живот капетана Мише Анастасијевића почео је у тој чудној вароши насред Дунава, пограничном месту богомданом за трговину, привлачном за људе са свих страна: трговце, војнике, лађаре и разне пробисвете. У Поречу Мишиног времена цвета трговина, граде се бродови и мукотрпно Дунавом тегле... Варош је привукла и војводу Миленка Стојковића све са његовим харемом, театром, гардом и писарима.
Дечак расте у сенци турских зулума. Када османлије притисну, људи беже Дунавом, у Аустрију. Једне ноћи и Миља је у чамцу, са двогодишњим Мишом. Весла на другу обалу. У избеглиштву жена и дете остају годину дана, а када је ослобођен Београд (1806) враћају се у Пореч.
Ни богата деца се не школују, а Миша је савладао рачун и буквар. Покушао је да заради као учитељ, да описмењује децу за 10 пара, али посао му није ишао. Образовање није у моди. Нови посао је нашао код неког Динуловића, где је служио и успут учио, у дућану, вештину трговања.

КУЋА СА ЈЕЛЕНСКИМ РОГОВИМА

Капетан Мишино здање у Београду, данас Ректорат Београдског универзитетаМиша није ни дете ни младић — напунио је четрнаесту — када је 1817. у Пореч навратио кнез Милош Обреновић и поставио за нахијског писара ученог Стефана Стефановића Тенку, а за начелника Јоксу Милосављевића. И Миша тада напредује. Именован је за цариника (ђумрукџију) на скели Добровачкој. Цењено занимање оличава власт, али и омогућава додир са виђеним људима.
Ђумрук је напустио пет година касније, са уштеђевином од 300 гроша и одмах се латио трговине. Већ прве године умногостручио је капитал на 6.000 гроша. У круг богатих тада се улазило са 4.000 гроша.
Трговац од каријере се жени. Изабраница је Христина, девојка из села Брзаски, на аустро-румунској страни Дунава, из српске куће попа Илије Урошевића. Младожења је у „мираз” добио и младиног брата Симу Урошевића, једног од Милошевих писара-секретара.
Шурак га помаже финансијски и доводи у везу са највећим трговцем у Србији тог доба, кнезом Милошем Обреновићем, преко кога се одвија сва трговина. Познанство са Милошем омогућило му је да напусти трговину „на мало” и да почне да тргује стоком.
Догађаји младом Миши Анастасијевићу иду на руку. У то време Аустрија усмерава трговину на свој терен и брани својим трговцима да прелазе у Србију. Кнез Милош је то сазнао на време. Одмах је српским трговцима забранио да прелазе код суседа, а аустријским прелазак у Србију допушта само код скела и прелаза, где се једино купује стока.
Миша Анастасијевић од сељака у унутрашњости купује стоку и тера је до скела на продају. Тргује и веома траженим роговима, волујским и јеленским, од којих су Аустријанци правили чешљеве и дугмад, што му је донело лепу зараду од 40.000 гроша. Од тих пара подигао је двоспратну кућу у Поречу, а на оџаке ставио јеленске рогове!
У каснијим селидбама Пореча и Милановца, како је било ново име града, о чему је Национална ревија писала у свом претходном броју, и кућа капетана Мише Анастасијевића је пресељавана. У данашњи Доњи Милановац, пре потапања старог града 1964, због изградње хидроелектране и акумулационог језера „Ђердап”, пренете су и куће двојице најзначајнијих Поречана. Капетан Мишин конак саграђен је као спратна грађевина, са приземљем у камену и спратом у бандуку, а кућа Стефана Стефановића Тенке као приземна. И дан-данас, када кота Ђердапског језера падне за 5 до 6 метара, изроне остаци некадашњег Милановца. Препознају се главна улица, црква, па чак и имање капетана Мише.

ДАРОВИ И ДУГОВИ

Кнез Милош је владар чврсте руке, што изазива отпор „Уставобранитеља”. Они су потпомогли да Устав из 1835. оконча Милошев монопол на трговину, учинивши је свима доступном. Такозвани „Турски устав” поделио је власт између Кнеза и Савета, али деспотска природа српског владара се томе успротивила. Милош се 1839. одрекао престола и абдицирао у корист свог старијег сина Милана. Са другим сином Михаилом отишао је у Влашку.
Огорчени противници нису дозволили свргнутом владару да било шта понесе. Ни новац за пут. Кнез се обраћа молбом дунавском капетану за позајмицу. Миша му радо даје 400 гроша. Дуго ће остати привржен Милошу Обреновићу, али не и заувек.
Откуп соли у Влашкој и Молдавији је посао века, над којим, све до абдикације, кнез Милош има монопол. Кад се повукао са власти, Миша постаје једини закупац и једини снабдевач Србије сољу. Као и кнез Милош, тада он беспоштедно гуши сваку конкуренцију. Кад су турски трговци покушали да тргују сољу, Миша их је блокирао на Ђердапу. Није им дао коње да превуку своје лађе.
Удајом својих кћери, богати трговац се уплео у политику. Све су се поудавале за значајне политичке личности. Персида се удала за Јована Маринковића, председника Српског сената, првог министра и посланика у Паризу, Сара за Ђорђа Карађорђевића, Карађорђевог унука, Ружица за Арсенија Црнојевића, потомка старе фамилије Црнојевић, велепоседника у Мађарској, а Анка за Радована Рају Дамјановића, једног од главних покретача Тенкине завере против Александра Карађорђевића. Ородио се и са Илијом Гарашанином, најзаслужнијим за увођење уставобранитељског режима. Мишина ћерка Јелена удала се за Васу, Гарашаниновог синовца.
По Милошевој абдикацији, капетан Миша му је још једно време привржен. Није се истицао као велики поборник Уставобранитеља. Ипак, променио је страну. Спријатељио се са Александром Карађорђевићем када је овај 1842. године дошао на престо. Богати трговац дарежљив је према двору. Приређује балове и вечере у част кнегиње Персиде.
Уз двор, помаже он и просвету и писце. Један од ретких коме је само позајмљивао новац био је Вук Стефановић Караџић. Није му учинио ни поклон. Необјашњиво за богатог човека широке руке, који даје добротворне прилоге за Народно позориште, цркве, школе... и никада не заборавља на сиромашне. Када је одлазио у Милановац, све девојке је даривао јелецима, невесте либадетима, а бабе шкуртељкама (врста горње хаљине са оковратником од самуровине и дугачким рукавима).
По завршетку Револуције 1848, поново цвета трговина. Капетан Миша је преузео откуп соли из Влашке, Молдавије и Аустрије. Захваљујући својим пријатељским везама, слободно је продавао по Србији, Бугарској, Босни и Мађарској. Он је једини закупац соли на Дунаву и Сави, од Сиска све до Сулине на Црном мору. Врхунац његове трговачке каријере потрајаће петнаестак година, све до 1865.

СМРТ У БУКУРЕШТУ

ЂердапВреме после Кримског рата обележено је сукобом Уставобранитеља са кнезом Александром Карађорђевићем. Међу кнежевим противницима је и зет капетана Мише Анастасијевића, Раја Дамјановић, министар унутрашњих дела и председник Врховног суда. Завереник је осуђен на дугогодишњу робију у злогласној Гургусовачкој кули, названој „српска Бастиља”.
Иако је капетан Миша све учинио да издејствује помиловање за зета, то му није пошло за руком. Раја Дамјановић је у заточеништву умро, а таст се зарекао да ће помоћи сваку акцију за свргавање кнеза са престола. У породици је имао претендента на титулу кнеза, зета Ђорђа Карађорђевића, владаревог синовца. Неки тврде да је „сањао о замени једног Карађорђевића другим Карађорђевићем”, како би његова мезимица Сара постала краљица. „Капетан Мишино здање” у Београду и зидао је желећи да то буде њихов и српски дворац.
То велелепно здање почео је да гради 1857, по пројекту чешког архитекте Јана Неволе. Пред сам почетак Светоандрејске скупштине, он је са ћерком Саром и зетом Ђорђем Карађорђевићем у тек довршеном раскошном здању примио посланике.
Миша се својим богатством супротставио лавини новца коју је кнез Милош слао у Србију да се обори Карађорђевић. Једном приликом је изјавио да га је свргавање кнеза Александра, и покушај довођења зета на престо, коштало колико и подизање раскошне палате на Великој пијаци.
На Светоандрејској скупштини Миша Анастасијевић је изабран за председника, али су уставобранитељи поражени. Одлучено је да се у Србију врате кнезови Милош и Михајло. Да би избегао освету Милоша Обреновића, дунавски капетан одлази у изгнанство. Политиком се више никада није бавио. Напустио је Београд и Србију.
Жена му је остала у Београду, а он се, кажу, препустио лагодном животу. Огромне трошкове покривала је трговина сољу. Свака му је жеља доступна, изузев једне: богати трговац нема сина. Како су године пролазиле, све више је патио што није имао мушку децу, да наставе лозу.
Полагао је извесну наду у своја два унука, кнежевиће Алексија и Божидара Карађорђевића. Узалуд. Доживео је да види да од њих неће бити ништа. Један је био космополита и монден, који се оженио Американком да би се спасао дугова, други се изгубио у музици и књижевности.
У међувремену, богати трговац је распродао сву со и спахилуци су му једини извор прихода. У Влашкој је приређивао балове, позоришне представе и организовао лов за нови краљевски пар, краља Карла и краљицу Силву. Кад није бивао у Румунији, путовао је по Европи са великом свитом родбине и пријатеља и немилице трошио. Где год би се појавио, говорили су: „Из њега цури злато!”
Нарадио се, наживео и дочекао лепу старост. Свој богати живот окончао је у 82. години, на Св. Саву, 27. јануара 1885, далеко од Србије, у Букурешту, у својој кући у Улици Доамна 6. Када је заувек напустио овај свет, његова имовина вредела је 20 милиона франака у злату!
Капетан Миша Анастасијевић сахрањен је на свом имању у Клежанима, у крипти Цркве Св. Архангела, његове задужбине. Земни остаци великог добротвора нису никада пренети у Београд. Остао је да почива у Клежанима, заборављен од „свога отечества”, према којем је био тако дарежљив.
Доњи Милановац, међутим, чува успомену на славног претка. Главна улица носи име Капетан Миша, уређено је спомен здање Мишин конак, а на малом тргу је и споменик чувеном трговцу и добротвору.
Доле, низ Дунав, у пристаништу, сидре се лађе страних земаља. Никако да се завијори и застава неке наше праве, велике, моћне лађе. Ех, да је капетана Мише, на то се не би тако дуго чекало...

 

***

Империја
Империја Мише Анастасијевића, коју неки сматрају и првом мултинационалном компанијом код нас, почивала је на великим бројкама. Она је упошљавала 10.000 људи, имала је 23 филјале-камарашије (стоваришта за смештај соли)у разним местима на Сави и Дунаву, флоту од најмање 74 брода „соларца”, 60 бродских агенција, контролоре у Бечу и Пешти, многобројне спахилуке у Влашкој, са покретним и непокретним инвентаром и масом влашких сељака на спахилуцима.


Капетан-Мишино здање
Био је, рекосмо, један од највећих добротвора и задужбинара у српском народу. Његова највећа задужбина, у срцу Београда, по њему названа Капетан-Мишино здање, данас је зграда Ректората Београдског универзитета. Представља складну мешавину романтике, готике и ренесансе. На здању је позлаћеним словима писало: „Миша Анастасијевић своме отечеству”. Својевремено се говорило: „Велик као капетан Мишино здање”.

Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију