Пријатељи

ГРИГОРИЈ СТЕПАНОВИЧ ШЧЕРБИНА (1868-193), РУСКИ КОНЗУЛ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
Жертва благородног чувства
У дипломатску службу царске Русије ступио је са навршених тек 23 године и био један од њених најперспективнијих људи. Изврсно је говорио турски, арапски, албански, јерменски, бугарски и српски језик. Са цариградским, скопским, цетињским и скадарским дипломатским искуством, именован је 1902. за конзула у Митровици. Циљ и његов и новоустановљеног конзулата: да спречи погроме и спасе српско становништво пред арбанаским зулумима. Дочекан је као спасилац, што је он, показало се, и био. Оно због чега је дошао радио је „сувише добро”. Преминуо је од рана задобијених у арбанаском мучком атентату, с леђа, и та „кап руске у мору српске крви на Косову” је, видимо, још жива

Пише: Мишо Вујовић

 

Стање на Косову и Метохији с краја XIX и почетка XX века скоро је идентично као и данас, сто година касније, у ери мултиетничности, упакованој у рухо хуманизма и демократије у чијем постаменту је маскирано право јачег на силу и насиље. Српски народ је на Космету вековима трпео разне облике терора. Од турских одмазди до зулума арнаутског, који је временом бивао све жешћи, да би кулминирао крајем XIX века. Арнаути су, слабљењем Отоманске империје, почетком прошлог века, видели шансу да своја разбијена и посвађана етничка племена уједине у једну албанску државу на Балкану. Неке моћне државе, као што је Аустро-Угарска, с благонаклоношћу су посматрале насилно мењање етничке структуре и прогон хришћанског становништва на простору Старе Србије.
Владимир Ћоровић бележи:
Руски амбасадор у Београду Александар Алексејев на откривању споменика Григорију Шчербини у Митровици, 9. 11. 2007.„Однос снага на Балкану, посебно утицај Аустро-Угарске у Србији и широки утицај обавештајних служби бечке дипломатије међу Арбанасима, везивале су руке српској дипломатији у покушајима да ефикасније заштити своје сународнике у Староj Србији. После смрти краља Милана, најпоузданијег пријатеља Беча у Београду, краљ Александар је покушао да променом спољнополитичке оријентације и јачим ослањањем на Русију скрене пажњу српске јавности, која је била незадовољна његовом женидбом са Драгом Машин.”
Након „Колашинске афере”, напетост између Србије и Аустро-Угарске прерасла је у отворено сукобљавање. Угледни историчар и дипломата Душан Батаковић, пишући о погибији руског конзула Григорија Степановича Шчербине, записује:
„На прелому XIX и XX века, у Старој Србији, положај српског становништва нагло се погоршао. После грчко-турског рата 1897. године, многобројни арбанашки добровољци у турској војсци су фанатизовани панисламском агитацијом. Вративши се кућама наоружани, незадовољни исходом војне и уплашени за своје повластице, окренули су оружје против незаштићене и ненаоружане српске раје.”
Игуман Царске Лавре Високих Дечана, Хаџи Серафим Ристић, забележио је патње косметских Срба у запису „Плач Старе Србије”. У писму турском султану Абдул-Азизу, ређају се арнаутски зулуму над српском рајом:
Ако се на пут не стане Арнаутима зулумћарима, принуђени смо из земље, која је крвљу наших предака натопљена, и са огњишта наших, селити се... Пећ и Пећка нахија под бичем Арнаута на правди Бога непрестано стење... Побројати зла и неправде само у овој нахији чињене, требало би године да протеку па да се изчисле и Вашем Величанству средством артије на углед ставе, од којих као основ тужбе само ћемо неке побројати, о којима Ваше Величанство ако не у подробности, а оно бар од части свидјенија има.

ПРОНИКНУО У КАРАКАЗАН

Отац Серафим, архимандрит дечански, у дефтеру турскоме султану записује злочине арнаутске. На стотине примера пљачки, отмица девојака, насилних обљуба, пленидбе имовине, убистава... Наводи да су писма Порти Цариградској и раније слата, али одговора није било. Злочини су се само множили, констатује отац Серафим, наводећи да ће доказе о злочинима доставити посланствима европских великих сила.
Григориј Степанович ШчербинаПочетком прошлог века, потресне извештаје са Космета слали су великани Јован Дучић, Бранислав Нушић, Милан Ракић, Владимир Ћоровић. Као и данас, све очи су биле упрте у моћну заштитницу малих словенских народа — Русију, која, да би извршила притисак на Порту, поред конзулата у Скопљу и Призрену, 7. маја 1902. године отвара конзулат и у Митровици.
За конзула у Митровици постављен је Григориј Степанович Шчербина, један од најперспективнијих младих руских дипломата, експерт за ужарена балканска питања. Иако тек закорачио у четврту деценију живота, рођен 1868. године, иза себе је већ имао завидно дипломатско искуство, Цариград, Скопље, Цетиње, Скадар.
Григориј Степанович Шчербина је, по завршетку гимназије у родном Чернигову, дипломирао на Лазаревској академији за оријенталне језике. Као један од најбољих дипломаца, примљен је Mинистарство иностраних послова царске Русије. Изврсно је говорио турски, арапски, албански, јерменски, бугарски и српски језик, што га је препоручило за дипломатску службу у руском посланству у Цариграду, где на дужност ступа 1891. са тек навршених 23 године живота.
Григориј Степанович Шчербина од првог тренутка на служби у Цариграду покушава да одгонетне тајне балканског караказана, марљиво изучавајући културу и историју балканских народа. Занимају га прилике у поробљеним словенским земљама, поготову у Старој Србији (Космет и Македонија). Две године касније (1893) Шчербина је постављен за секретара конзулата Русије у Скопљу, одакле је деташиран за посланика на Цетињу. Године 1896. био је постављен за вицеконзула Русије у Скадру, одакле је Министарству у Петрограду слао исцрпне извештаје о Арбанасима, чија је национална експанзија, као и данас, била у пуном замаху.

ДОЧЕКАН КАО СПАСИЛАЦ

Иса Бољетин, пљачкаш и разбојник, даје „ бесу” да ће свакоме ко изнајми стан руском конзулу запалити кућу. Претње арбанашких екстремиста уродиле су плодом. Крајем августа 1902. године, Иса Бољетин организује демонстрације у Митровици. Пред разулареном и наоружаном масом Шчербинина претходница и лична пратња, са стварима, спасавајући живу главу, из Митровице уточиште налази код руског конзула Машкова у Скопљу. Српска дипломатија је искористила овај инцидент да изврши додатни притисак на Порту, захтевајући разоружање Арбанаса или наоружавање Срба. Србија је уз руску добила и француску подршку, што је Порту натерало да пошаље злогласног Хилми пашу, да спроведе „ козметичке реформе”. Генерал Сава Грујић, у писму званичном Београду, наводи:
„Српски народ на Космету Шчербинин долазак очекује као озебао сунце.”
Плашећи се за Шчербинину безбедност, званични Петроград одуговлачи његов долазак у Митровицу и захтева протеривање са Космета главног коловође антируских демонстрација Исе Бољетинца. Иса Бољетинац, како бележи митровачки учитељ Милан Николић, „свечано је, са оружјем, испраћен у Цариград, што је отворило пут доласку Григорија Степановича Шчербине у Митровицу.”
Руски конзулат у Митровици званично је отворен 7. маја 1902, Шчербина је стигао 26. јануара 1903. На железничкој станици у Косовској Митровици, приређен му је величанствен дочек. Младом конзулу добродошлицу је пожелео и Бранислав Нушић.
Албански прваци иако упозорени од турских власти, нису скривали отворено непријатељство према руском конзулу. Са скупова тзв. арбанашких зборова, упућене су отворене претње. Долазак руског конзула за Србе је значио какву-такву заштиту. Одушевљење је било помешано са страхом од арбанашке одмазде.
Конзулово присуство довело је до обнављања културног живота у Митровици. По први пут у митровачкој основној школи прослављена је школска слава на празник првог српског светитеља и просветитеља Св. Саве. Почасно место на тој светковини припало је Григорију Степановичу Шчербини, младом дипломати који је поносно носио своју козачку униформу.

МУЧКО РАЊАВАЊЕ, С ЛЕЂА

Григориј Шчербина са особљем конзулата у Косовској Митровици, непосредно пре атентатаИстовремено, до тада завађени албански фисови дају „бесу” код Муратовог турбета да, у циљу спречавања реформи, нападну Вучитрн и Митровицу. Руски конзул Шчербина је проглашен најодговорнијим за реформе Цариграда и протеривање Исе Бољетинца. Шчербина, преко руског конзула Мошкова, захтева од Порте да спречи упад Арбанаса у Вучитрн.
Међутим, 29. марта, Арбанаси нападају и с лакоћом улазе у град Војиновића. Како је Браниславу Нушићу сведочио један од разоружаних заптија, „Арбанаси су најпре похарали цркву Св. Илије, растерали погребну поворку, преметнули ковчег с покојником, и наставили да шенлуче и пљачкају по Вучитрну. Шчербина обавештава Мошкова да Арбанаси спремају напад на Митровицу. Митровачки Срби, уплашени да турска војска неће бранити град, траже оружје и заштиту од Шчербине. Хилми паша, на Шчербинино инсистирање, поставља један пешадијски пук на Баиру према Свињарима, како би предупредио напад на Митровицу. Порта из Солуна шаље појачање од шеснаест батаљона.
По Владимиру Ћоровићу, напад на Митровицу почео је 30. марта 1903, а Саид-беј, командант одбране Митровице, морао је да стреља неколико низама (војника Арбанаса) који нису желели да се супротставе својим побуњеним сународницима. Турци су под оружјем имали 300 војника, наспрам 2.000 побуњеника, али су нападачи након прве топовске паљбе натерани на повлачење.
Руски конзул је цело време на коњу, у козачкој униформи, обилазио предњу линију одбране, бодрећи бранитеље да не посустану. У извештају својој влади Шчербина наводи да „Арнаутски губици нису тачно одређени, јер су они однели са собом мртве и рањене. На бојишту је остало 63 лешине, које су одмах сахрањене.”
Очекујући нови напад, Григориј Степанович Шчербина је са неколико турских официра и полицајаца наставио да обилази положаје. На железничкој станици, код складишта муниције, стражар код барутане, Ибрахим Халит, слеђа је са два куршума покушао да убије конзула. Један куршум је у раме ранио Шчербину, други је погодио војника из пратње. Иако рањен, конзул је Ибрахиму Халиту обећао милост ако призна стварне мотиве напада на њега. Атентатор се бранио тврдњом да је у питању лична освета, због погибије брата у окршајима претходног дана.
Вечерње новости извештавају да је српски народ са запрепашћењем примио вест о рањавању руског конзула. Српска влада у Митровицу шаље чувеног хирурга др Суботића. Из Скопља стиже султанов лекар Калибров, који за разлику од доктора Суботића даје оптимистичке прогнозе.
Вечерње новости извештавају да је целокупна Порта због овог догађаја била на ногама. Ферид паша је у име султаново руском посланику у Цариграду, уз велико извињење, пружио најенергичнија уверавања о спремности Порте, „да починиоце казни, и у потпуности среди стање у косовском вилајету, што је изричито султаново наређење.

ОПРОШТАЈНО ПУТОВАЊЕ

Владимир Ћоровић бележи да тешко рањени Шчербина није клонуо духом. Често је збијао шале на сопствени рачун, говорећи између осталог „да код Господа иде као жртва за нашу народну ствар и да Срби треба да га упишу у свеце, ако погине од Арбанаса”. Са болесничке постеље, преко српског конзула у Скопљу Куртовића, послао је захвалност Краљу Александру и Влади Краљевине Србије на пажњи и старању. Бројне угледне личности су га бодриле и храбриле да оздрави, а поред постеље бдели су најбољи турски, српски и руски лекари.
Међутим, 10. априла у 1:15 часова, са тек навршених 35 година живота, упокојио се конзул царске Русије Григориј Степанович Шчербина. Скоро да није било гласила у Европи које на насловној страни није објавило ту вест о смрти храброг руског дипломате:
„... Пао је у борби за крст часни, испустио је своју паћеничку душу после вишедневних мука, страдао је за свето православље и слободу народа српског. Син моћне Русије положио је главу на Косову, штитећи и бранећи неослобођену браћу и у име цара самодршца, у име силе отаџбине своје. Смрћу својом засведочио је љубав и бригу свога господара за неослобођену браћу нашу, смрћу својом још је више везао два једнокрвна народа, српски и руски. (...)”(Вечерње новости,број 87)
Тохолка, руски вицеконзул у Призрену, како наводи Душан Батаковић, изјавио је да је Шчербина био срећан што му се дала прилика да погине за своју браћу.
„Воз са његовим ковчегом дуж целе пруге од Митровице до Скопља, седишта Косовског вилајета, косовски Срби су у великом броју дочекивали на успутним станицама, у Вучитрну, Приштини, Феризовићу (Урошевац). Српски прваци и ђаци су улазили у воз у држали помен над одром Шчербине. Број Срба који су у Феризовићу хтели да уђу и одају почаст Шчербини, био је толико велик да је турски командант забранио улазак у вагон, сматрајући то церемонијалном појавом са политичком позадином. У Скопљу су његово тело дочекала 24 српска свештеника. Уз његов одар је бдио јеромонах Арсеније из келије Св. Јована Златоустог у Светој Гори. Г. С. Шчербина је сахрањен у родном Чернигову 26. априла 1903. године “, пише Батаковић.
У Београду и широм Србије служени су парастоси великом пријатељу и заштитнику, чија је смрт је у политичким круговима брзо потиснута у заборав новим крвавим догађајима на Балкану. Један други конзул, хроничар косметске драме, Владимир Ћоровић је записао, а захвални Срби, отржући од заборава сећање на великог пријатеља, уклесали на споменик Шчербини, откривен на Митровдан Љета Господњег 2007:
„Кап братске руске крви канула је у потоке српске крви, који столећима Косовом теку.”

 

***

Опомена
А бит ће, можда, још крвавих ратова ради тога знаменитог педља земље. Јер, тко буде имао Косово, онај ће бити господар Балканскога полуотока.”
(Вјекослав Клаић, „ Слике из славенске повијести“, 1903)

Тужна срећа
Још пре доласка на место руског конзула у Митровици, Шчербина је јавно говорио о зулуму над „српском рајом”, обећавајући да ће свим расположивим средствима настојати да заштити српско становништво. Даровити дипломата, правдољубивом одважношћу је од првог тренутка је игнорисао упозорења на опасност од албанске одмазде. Једном приликом је Браниславу Нушићу, српском конзулу и славном писцу, рекаo:
„Нисте ви Срби те среће да ја страдам. Моја би смрт вама донела слободу.”

 Кап
Један други конзул, хроничар косметске драме, Владимир Ћоровић, поводом атентата и трагичног исхода за Шчербину, записао је: „Кап братске руске крви канула је у потоке српске крви, који столећима Косовом теку.” Отржући од заборава сећање на великог пријатеља, захвални Срби су на споменик Шчербини, откривен на Митровдан Љета Господњег 2007, уклесали управо те речи.


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију