Одредишта

МИОНИЦА, ОПШТИНА КОЈА СПРЕМНО ЧЕКА БОЉЕ ДАНЕ
На добрим водама
Чувеној по лепотама, водама, бањама, воћу, сточарству, али и по устаницима и војсковођама, име јој је изведено из придева мио. Због њених традиција, након Другог светског рата досуђено јој је запостављање у развоју као „реакционарној” и „српској, сувише српској”. Али, у неком чудном обрту судбине, каквих не мањка у српској историји, данас се то што нема велике индустрије и прљавих технологија претвара у огромну компаративну предност Мионице, вредну сувог злата

Пише: Лука Петровић


Споменик војводи Мишићу на главном тргу у Мионици, рад Ота Јована ЛогаСа дивчибарског врха и видиковца Краљеви столови, на 1.100 метара изнад нивоа мора и око 100 километара од Теразија, пред нама су се као на длану раскриљивали предели мионичке општине, обасјани чистим и раскошним зимским сунцем. Поглед одавде пуца далеко. На северу јасно видимо обреновачке термоелектране, мало удесно, у измаглици, назире се Београд. На другу страну је Ваљево и венац прелепих планина које су по овом граду добиле своје заједничко име.
Мионичка општина простире се на 320 квадратних километара. У њој данас живи 18.000 становника. Граничи се са општинама Горњи Милановац, Љиг, Лајковац, Косјерић, Пожега и Ваљево. Једна је од седам којима кичму чини планински венац што иде од Дрине до средишта Шумадије (Јабланик, Медведник, Сувобор, Равна гора, све до Рудника и Такова). Поред општинског центра, Мионице, где живи око 3.000 становника, у општини постоји 35 села.
Реализам и визија: Милан Матић, председник општине МионицаЉубомир Павловић, антропогеограф, сарадник Јована Цвијића, писац књиге Колубара и Подгорина, који је у овим крајевима боравио пре сто година, пише да је варошица Мионица заснована средином XIX века, недалеко од истоименог села, као друмско насеље око пута Ваљево – Горњи Милановац. Прво је 1847. године подигнута среска кућа, у којој су били среска канцеларија и чиновнички станови. Око те куће формирало се насеље у којем су живели чиновници, трговци и занатлије. Отворена је механа, и у то време важно место друштвеног живота, а онда су почели да се масовније насељавају нови трговци и занатлије.
Најлепши сакрални објекат је мионичка црква, саграђена 1856. У црквеном одбору који је водио градњу били су Светозар Ненадовић, син Проте Матеје и Јеврем Ракић, деда песника Милана Ракића, а главни мајстор био је Тодор Теодоровић из Шапца. Грађена је по узору на цркве које су тада подизане у Војводини, са елементима барока и касног класицизма. Сврставају је међу значајне споменике српског касног класицизма.
Нешто касније, 1864, отворена је основна школа. (Постоје подаци према којима је у селу Ракићима још 1827. године постојала приватна школа коју је водио учитељ Степан Јовановић Геренчић, родом из Земуна.) У школи је 1870. формирана и прва библиотека.
Крајем XIX века, 1895, Мионица је добила школованог лекара др Светислава Радовановића. Те исте 1895, указом краља Милана Обреновића, Мионица је добила статус вароши. Годину дана касније, 1896, на Тројице, организован је вашар, на коме је, поред осталог, било „13 шатри, 20 дућана и 13 кола са пићем”.

САЧУВАНИ ЖИГОМ „РЕАКЦИОНАРА”

Врх Краљеви столови, на мионичком делу ДивчибараНа централном мионичком тргу, одмах крај старе зграде среза, данас општине, налази се споменик најпознатијем Мионичанину, рад вајара Ота Јована Лога. Војвода Живојин Мишић, један од највећих српских војсковођа свих времена и један од најзначајнијих светских војсковођа у Првом светском рату, представљен је на коњу, у униформи, на високом постаменту.
Недалеко одатле, на каменом мосту на реци Рибници, такође у самој Мионици, налази се спомен обележје које нас подсећа да је управо ту, у оближњој кафани која и данас постоји, Живојин Мишић од рањеног Петра Бојовића преузео команду над српском Првом армијом која је тада под тешким ударима Аустроугара била у тактичком одступању. Недуго потом, уследиће консолидација и страховит контраудар Српске војске, који ће донети потпуни слом Аустроугара под командом генерала Поћорека. Та битка, заувек упамћена под именом Колубарска, била је једна од најпотреснијих и највеличанственијих победа у европској историји ратовања.
У Другом светском рату, недалеко одавде, на Равној гори, било је седиште једног од два српска покрета отпора, оног на чијем челу је био краљев ђенерал Драгољуб Михаиловић. Припадник тог покрета био је и Александар, син Живојина Мишића, као и велики број Мионичана. У једном немачком препаду на равногорски штаб у Мишићевом родном селу Струганику, Александар Мишић је са групом официра био заробљен. Ђенерал Михаиловић је за корак измакао  и повукао се дубље у планине. Чврсто уверени да је заробљени Александар Мишић заправо Драгољуб Михаиловић, Немци Живојиновог сина одводе у Ваљево и стрељају као команданта Југословенске краљевске војске у отаџбини.
Бања ВрујциЗбог свега тога, након Другог светског рата, међународне подршке за победу комунистичког покрета и стварања социјалистичке Југославије, мионички крај је дуго носио жиг „реакционарног” и „српског, сувише српског”. У развој овог краја није улагано. До куће Живојина Мишића и данас води макадамски пут. Све је овде каснило, чак и струја. Туристички најпрометнији део Дивчибара је 1952. године, једном административно-политичком одлуком, напросто издвојен из мионичке и припојен ваљевској општини. Ефекти такве политике најбоље се виде по броју становника: године 1936. у мионичкој општини их је живело 37.000, а данас више него дупло мање!
Али, у неком чудном обрту судбине каквих не мањка у српској историји, данас се то што овде нема индустрије и прљавих технологија претвара у огромну компаративну предност Мионице.

ВОДА, ВОЋАРСТВО, ТУРИЗАМ

Бања Врујци, најзначајније туристичко средиште мионичке општине– Мионица је спремна за боља времена. Имамо добро урађен просторни план, озбиљно и стручно осмишљену стратегију развоја – каже за Националну ревију Милан Матић, председник општине. – Наша развојна стратегија базирана је на неколико битних елемената, међу којима предњаче концесије за воду. Познато је колико је данас вода важан ресурс, а Мионица је својеврсна „европска престоница вода”. На нашем простору се пакују и у свет иду чак четири познате марке воде („Вода вода”, „Гала вода”, „Рај вода” и цео програм компаније „Синалко”, која је своју производњу изместила из Суботице у Врујце). Уговорена је и изградња пете фабрике воде. Много полажемо и на развој туризма, са чиме је тесно повезана и пољопривреда.
Већ су се у општини издвојила три туристичка центра, објашњава председник Матић. Први је позната бања Врујци. Урађена су планска документа за будуће ширење ове бање, као што су просторни и генерални урбанистички план, а ради се детаљни план.
– Између цркве у Врујцима и постојећих хотела, планирано је подизање долине луксузних хотела, са 2.200 лежаја. У селу Мионица је други (потенцијални) туристички центар. Тамо, наиме, постоји бања Фидара, за коју се још недовољно зна у широј јавности. Постоје лековити извори, базени за купање, велики је простор за улагање у туристичке објекте и услуге, што ће се убрзо, сигурно, и остварити.
Трећи туристички адут општине Мионица је део Дивчибара који јој, и после осветничких одлука режима из педесетих година прошлог века, припада.
– Овај неискоришћени мионички део Дивчибара је изузетне лепоте и врло је погодан за градњу скијалишта и туристичких објеката – указује председник Матић. – Већ припремамо урбанистичке услове, који ће бити јасни и доследно спровођени. Не желимо да се појави дивља градња и да се понови Златибор, са викендицама подигнутим без икаквог реда и смисла, о естетици да не говоримо. Покушаћемо тај планински венац, тај огранак Сувобора и Маљена, да сачувамо.
Поред туризма, како каже председник општине Мионица Милан Матић, ово је воћарско-сточарски крај. Уз гајење свих врста воћа, нарочито шљива и малина, Мионичани су на гласу као најбољи сточари (највише расних грла у односу на број становника). Тај рекорд држали су у обе југословенске државе, држе га и данас у Србији. Подстицај воћарству даће и сарадња са компанијом „Делта” која је овде већ отворила фабрику „Гала воде”, а сада пуштају у рад погоне за производњу воћних сокова. Разуме се, сировинска база за такву фабрику је изобиље висококвалитетног и природно гајеног воћа у мионичком крају и овом делу Србије, а планиран је и даљи организовани развој воћарства.
– Ту су и услужне делатности које ће, како се очекује, запослити известан број људи. Кроз ове крајеве пролазиће будући ауто-пут Хоргош–Пожега. Десетак километара од Мионице градиће се петља тог будућег ауто-пута. Један крак биће усмерен према Мионици, а њиме ће у великом броју стићи, очекујемо, нови инвеститори и туристи. Наша је обавеза да их дочекамо спремни.

СПОМЕНИЦИ НЕНАШМИНКАНЕ ИСТОРИЈЕ

Рибничка пећина у селу ПаштрићиОсим лепота нетакнуте природе, чисте воде, здраве хране, мелем-ваздуха и бања, мионички крај има и доста тога другог да покаже путницима и гостима.
Родна кућа војводе Живојина Мишића у Струганику реконструисана је 1977. године, враћен јој је првобитни изглед и претворена је у музеј. Опремљена је аутентичним покућством из XIX и првих деценија XX века. Експонати изложени у њој упоредо сведоче о најславнијој личности мионичког краја, војводи Мишићу, о животу његове породице и људи овога краја, о Србији његовог времена.
Историчар уметности Светолик Николић, кустос музеја у кући војводе Мишића и директор Туристичке организације Мионице, живо и сликовито прича и о војводином животу и војевању, али и о изложеном покућству, одећи, обући, алатима којима се породица служила док је обрађивала земљу, узгајала воће, гајила стоку. О томе како се рађало, живело, умирало.
Недалеко од Мишићеве куће у Струганику, у самом кањону Рибнице, у атару села Паштрићи, налази се стара Рибничка црква, саграђена 1900. на темељима манастира који се спомиње још 1657 (спаљен је у време Кочине крајине). Уз цркву је и стара школа, саграђена осамдесетих година XIX века, на месту где је 1839. била подигнута још старија школска зграда. То је била парохијска црква породице Живојина Мишића, ту школу је он похађао. Наспрам њих, преко реке, улаз је у познату Рибничку пећину. Стручњаци су у тој пећини открили јединствено станиште слепих мишева, чак петнаест врста њих, што је реткост.
Док слушамо приповедање наших домаћина о овом месту, загледани у прелепу планинску реку, бележимо: река Рибница, која настаје спајањем Манастирице и Паклештице, природно је сведочанство о космичком јединству супротности и о свести коју су наши преци имали о томе.
Мионицу не зову случајно „европском престоницом вода”: село Кључ, у којем воде кључајуУ мионичком крају сачувано је више аутентичних грађевина из XIX века, споменика народног градитељства, занимљивих не само за стручњаке него и за радознале путнике. Ковачевића кућа у Горњем Лајковцу сведочи о стварном животу једне породице у Србији у XIX веку. Кућа Читаковића у Горњем Мушићу је из прве половине XIX века, као и кућа кнеза Јовице Милутиновића у Санковићу.
У селу Кључу, надомак Мионице, налазе се остаци Велимирових двора, који се везују за легендарног велможу Велимира из XV и XVI века. Од некадашњег комплекса грађевина на том месту, до данас су сачувани остаци једнобродне цркве из XV века, откопани су гробови из XVI и XVII века и темељи неких зграда, по свој прилици манастирских конака.
Цркву у Крчмару народно предање везује за Краљевића Марка. Према историјским изворима, овде је 1736. постојао манастир. Године 1793. цркву су обновили браћа Никола и Милован Грбовић, војводе из Првог српског устанка.


***

Камен
Мионички крај надалеко је познат по мајданима камена изванредног квалитета. У каменолому код Струганика вади се чувени камен којим је зидана бечка опера, поплочан Земунски кеј и саграђено толико тога још важног, широм Србије и Европе. Уз мајдан, наравно, иде и умеће обраде камена. Како бележи Љубомир Павловић, четрдесетих година XIX века у мионичким селима Струганику, Берковцу и Гуњици развио се каменорезачки занат. Сељаци клешу надгробне споменике, степенице, тоцила. Купци им долазе кућама „на ноге”, а њихови производи наручују се чак из Београда.

***

Шалитрена пећина
Уз Рибничку, у мионичком крају нарочиту пажњу стручњака и знатижељника привлачи Шалитрена пећина. Налази се такође у живописном кањону реке Рибнице, код села Брежђа. Висина улазног отвора је десет метара. Свод је широк дванаест, а висок осам метара. Укупна површина пећине је 620 квадратних метара. Већ три деценије траје интересовање археолога и спелеолога за ову пећину. Пронађени су трагови људског присуства из времена старчевачке и винчанске културе, а у млађим слојевима откривени су трагови људи из бронзаног и гвозденог доба. Повремено су у њој, од XII до XV века, живели људи. У њеној унутрашњости нађена је шалитра, од које је у Првом српском устанку прављен барут и од које је саздано име пећине.

***

Биолог
Недалеко од Рибничке пећине, на свом имању „окруженом са 200 хектара шума”, живи изузетни биолог Предраг Петровић, живописна личност, један од најпознатијих европских стручњака за слепе мишеве. Научне експедиције водио је чак у Латинску Америку. Нудили су му катедру на Универзитету у Београду, место у врхунском научном институту, али он се тога одрекао. То није живот који је желео да живи. Вратио се у своје село, на очевину, да проучава слепе мишеве и гаји стоку, настојећи да препозна и генетски учврсти неке аутохтоне врсте домаћих животиња, међу којима је и крава буша. Започео је стварање јединственог музеја угрожених животињских и биљних врста. У Рибничкој пећини, проучавајући живот колоније слепих мишева, ноћио је преко 180 пута и могао би о томе роман да напише.
Али, све то је за једну посебну причу, коју ћемо читаоцима Националне ревије једном, свакако, испричати.

***

Сеоски туризам
Последњих година поново је у мионичком крају живнуо сеоски туризам. Све је више гостију, нарочито из Војводине и Београда, а има их и из иностранства. Домаћинства у селима Кључ, Берковац, Планиница и Попадић увелико остварују приходе од тога. Подижу се нови објекти за одмор туриста и развијају нови садржаји. Посебно су занимљиви етно-центар у подножју Дивчибара и „Кључ Раја” на реци Лепеници.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију