Живот, романи

СТО ГОДИНА ОД СМРТИ СИМЕ МАТАВУЉА (1852-1908), ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ПИСЦА
Вечити ускок српске књижевности
Најважније раздобље његовог формирања биле су године проведене на опеваном двору Јанковић Стојана, у Равним Котарима, чији му је потомак био  најдрагоценији учитељ. Најлепши део младости провео је у Херцег Новом, вели, „најдивнијем крају српске земље”. Почео је да пише дословно по налогу књаза Николе, владара-песника, који је у њему наслутио великог писца. На крају дугог, кривудавог пута чекао га је одавно жељени Београд, где ће заузети своје место међу великанима српске културе и остати заувек

Пише: Јово Бајић


Прошло је сто година од смрти знаменитог српског писца Симе Матавуља. Та 1908. година била је кобна за српску књижевност. Прво је из Дубровника стигла вест да је тамо, тражећи лека својој бољци, 20. јануара умро Милован Глишић. Спремао му се у Београду четрдесетодневни помен, а беседу о покојнику припремао је Симо Матавуљ, који је тада био председник Српског књижевног друштва. Није Матавуљ стигао да беседи на Глишићевом помену, омела га је смрт која га је изненада задесила 20. фебруара. Обојицу своје браће по перу ожалио је оболели Радоје Домановић, кога је смрт покосила 4. августа. Крајем те 1908. године, 4. новембра, отишао је књижевник Милан Ђ. Милићевић.
Тројица писаца – Глишић, Домановић и Милићевић – били су домаћи синови, стасали у Србији. Матавуљева животна стаза била је другачија, дужа и кривудавија. Водила је тога вечитог ускока од родног Шибеника до београдског Новог гробља, кроз већину простора на којем су живели Срби у другој половини XIX века. Рођен је 14. (негде пишу и 12) септембра 1852. године у „заграђу” Шибеника. Овако је описао људе међу којима је поникао: „Становништво је смјеса старосједилаца Хрвата и ускока Срба из Босне и Херцеговине. ,Лоповско јужно сунце’ (као што вели Доде у свом Тартарену) чини да се у Шибенику све преувеличано замишља и осјећа; чини да су немирни снови на спавању, а на јави да се премного сања; да је машти мало живота колико га је природа дала, него га тражи и ондје гдје му нема мјеста.”
Отац Стефан, трговац стоком, умро је у 49. години, а мајка му се преудала. Основну школу, где се настава изводила на италијанском, учио је у Шибенику, али истовремено похађа и српску школу. Затим се уписује у гимназију, где се настава такође изводила на италијанском и где је добро научио тај језик. Нагло прекида гимназијско школовање и одлази у манастир Крупу, где је његов стриц Серафим био игуман. Симина немирна природа није могла да прихвати манастирски живот. Одлази из манастира и уписује се у двогодишњу учитељску школу у Задру, у такозвани Илирски конвикт, где добија неку врсту стипендије. Школу је завршио и 1871. године постављен је за учитеља у селу Ђеврскама, северно од Шибеника, а онда је по молби добио место учитеља у Исламу Грчком, у Равним Котарима.

НА ДВОРУ ЈАНКОВИЋА

У Исламу Грчком, недалеко од школе, били су двори Јанковића, својевремено их је сазидао котарски сердар Стојан Јанковић, о коме се уз гусле певало. У то време у дворима је живео са супругом Јеленом конте Илија Деде Јанковић, потомак Стојана Јанковића, истакнута личност српског народа тога дела Далмације. Говорио је неколико европских језика, читао књиге, имао богату библиотеку и био човек ренесансних видика. Иако је школа у коју је дошао да ради имала пристојан стан за учитеља, Матавуљ се убрзо, на позив брачног пара Јанковић, преселио у двор. Постао је контеов секретар. У двору му је била при руци богата библиотека у којој су биле све важније српске књиге штампане крајем XVIII и у XIX веку, као и дела великих европских писаца на италијанском и француском језику (дела Волтера, Русоа, Жоржа Сандове, Манцонија, Гверација, Гросија, Фенелона, Босијеа, Шатобријана, Игоа, Ламартина, Делавињеа, Мисеа, Диме, Флобера...). Јанковића двори били су највећа школа младог Матавуља, где је он, жељан знања, упијао све што је чуо од свог најважнијег учитеља Илије Деде Јанковића и што је могао прочитати у његовој библиотеци.
Привлачиле су га француске књиге, па је Илија Деде Јанковић почео да му даје часове француског језика. Иако је учење било без неког система, Матавуљ, који је имао изузетног дара за стране језике, брзо је учио. Илија Деде Јанковић је, за две године колико колико је био у његовој близини, снажно утицао на младог учитеља.
Матавуљ је од малих ногу имао усмени приповедачки дар, умео је занимљиво и са пуно хумора да прича о личностима које је сретао или су му о њима други причали. Гроф Јанковић је волео да слуша те Матавуљеве приче и често га је подстицао да их прича. Можда се у тим усменим причањима зачела његова техника књижевног казивања, где он у сасвим обични миље смешта необичне, ишчашене људе, што је он дефинисао као „вешт навртај необичног, неслућеног, чудног, преко онога што је обично, свакидашње”. Ти људи које је сретао, догађаји које је доживео и предели у којима су се ти догађаји дешавали касније ће доживети уметничку обраду и ући у његове приче.
У Исламу Грчком испевао је и прву песму која му је 24. јуна 1873. године била штампана у задарском Народном листу. Био је то први његов штампани рад. После смрти свога добротвора и учитеља Ивана Деде Јанковића, који је преминуо у марту 1874, такође је написао песму у којој је изнео бол за изгубљеним пријатељем. Песма је штампана на једном листу и дељена поштоваоцима грофа Јанковића. Над гробом Илије Јанковића Матавуљ је прочитао и говор где, између осталог, каже: „Изгуби ја вриједна учитеља који са очинском пажњом и мудром устрпљивости улијевао ми је у мрачну душу кап по кап свога обилнога знања, те ако сам до тога дошао да умијем прословити двије ријечи међу поштеним људима – њему сам дужан.”

ЗЛАТНЕ БОКЕЉСКЕ ГОДИНЕ

Пријатељ Лазар Томановић помогао му је да нађе нови посао у поморској школи „Србина” у Херцег Новом где је примљен 1874. за наставника италијанског језика. Не рачунајући краћи прекид, када се придружио српским устаницима у Херцеговини и био секретар устаничког вође Миће Љубибратића, у Херцег Новом ће остати пуних седам година.
„У Новом сам, дакле” – писао је касније Матавуљ у Биљешкама једног писца – „живио од краја 1874. године до краја 1881. Тај најљепши дио моје младости провео сам у најдивнијем крају српске земље, на јужној тромеђи, у приликама и околностима какве се замислити само могу за млада човјека који је имао нешто наклоности ка фабуловању. То ће се огледати и у причама за које сам грађу црпио из тога времена и средишта, а то су: Бодулица, Љубав није шала ни у Ребесињу, Ђуро Кокот, Нови свијет у старом Розопеку, Ново оружје, Снага без очију, Др Паоло... Не знам јесу ли оне боље од других, али доиста оне носе у себи одсјев онога што је најљепше и најбоље у животу – одсјев младости.”
Из Херцег Новог је „ускочио” на Цетиње, где је добио посао наставника француског језика у новооснованој гимназији која је радила у приземљу Биљарде. Место у новој школи обезбедио му је педагог Стево Чутурило, Личанин. Тамо је срео више нових лица међу којима и Илију Беару, Руса Павла Аполоновича Ровинског, а касније Лазу Костића и Валтазара Богишића. На Цетињу је почео да учи и руски језик. Сем француског предавао је и рачуницу и гимнастику. У Дјевојачком институту, који се издржавао захваљујући помоћи руске владе, такође је хонорарно предавао француски језик. Брзо је стекао поверење и симпатије на црногорском двору, па и самог књаза Николе.

ПО ЗАПОВЕСТИ КЊАЗА

Захваљујући том поверењу и знању француског језика, који је научио од Илије Деде Јанковића, провео је 1882. године три незаборавна месеца у Паризу о трошку црногорске државе. Одвео је неколико црногорских питомаца војних школа на школовање у Француску. Тамо је први пут имао прилике да уживо чује француски језик, да види знаменитости Париза и сретне још тада чувеног писца Анатола Франса.
При повратку из Париза указана му је још једна част. Постао је васпитач дванаестогодишњег престолонаследника Данила, коме је предавао четири часа српског језика и два часа историје недељно. Добио је собу за становање у Његошевој Биљарди. Кнез Никола, који је и сам био песник, уочио је његов приповедачки дар, наслутивши расног писца.
Матавуљ је писац за кога би се могло рећи да је почео да пише по заповести једног владара. Једном је књаз Никола позвао Матавуља, испричао му фабулу приче и затражио од њега да то што је чуо и запамтио обради, напише, и да му рукопис донесе. Ускоро се та непотписана прича нашла на месту уводника Гласа Црногорца, листа који је тада излазио на Цетињу. Била је то прва штампана Матавуљева прича. Због политичких порука које је носило, ово заједничко књажево и Матавуљево дело одмах по објављивању било је превођено на стране језике и подвргавано политичким анализама.
Уследио је и други задатак. Кнез Никола га је поново позвао и испричао му фабулу нове приче коју Матавуљ треба да напише. Радња се догађала 1464. године на Ободу. На двор Ивана Црнојевића изненада су банула двојица браће, два слепа сина деспота Ђурђа Бранковића, Стефан и Гргур. Стефан је запросио Ангелину, кћерку Ђорђа Кастриота.
Матавуљ је написао причу и рукопис показао кнезу. Кнез Никола је био задовољан, само је на крају приче дописао реченицу: „Зато ће вјенчање њене свјетлости кнегињице Зорке са његовом свјетлошћу кнезом Петром Карађорђевићем бити на дан мајке Ангелине, 30. јула.” Прича се појавила у Гласу Црногорца са Матавуљевим потписом. Била је то прва од седамдесетак приповедака са потписом овога плодног писца.
Од тада је Матавуљ почео убрзано да пише. Лист Црногорка је 1885. године у своме подлиску започео да у наставцима објављује његов први роман Ускок.
Иако му је у Црној Гори указано највеће поверење, пијемонтски су га привлачили Београд и Србија. У лето 1887. године напустио је Црну Гору и „ускочио” у Србију. У зајечарској гимназији добио је место наставника француског језика, али овим градом, где су га лепо примили, није био задовољан. Крајем те године вратио се на Цетиње, где је поред педагошког и књижевног рада глумио у дилетантским представама, рецимо у Балканској царици кнеза Николе. Током 1888. и 1889. изашле су му две збирке приповедака под насловом Из Црне Горе и Приморја, а у новосадском Стражилову у наставцима је штампана прва верзија романа Бакоња фра Брне под насловом Како је Пјевалица излијечио фра Брну.

У БЕОГРАДУ, ЗАУВЕК

Матавуљева давнашња жеља да се настани у Београду ипак се испунила. Године 1889. постављен је за учитеља прве класе у Нижој теразијској гимназији, где је све до 1892. године предавао француски језик. Због великог знања, широке културе, познавања страних језика, ведре природе и првенствено књижевних радова, лепо је примљен. У јесен 1891. упознао се са шеснаест година млађом од њега Милицом Степановић, учитељицом Више женске школе. Милица је потицала из старе београдске породице у којој је било доста школованих људи и која се кумовала са Карађорђевићима. Имали су велику породичну кућу на Инглезовцу, повише Славије. Венчали су се почетком фебруара 1892. и Матавуљ се преселио у тазбину. Његова брачна срећа није дуго трајала: пред крај трудноће супруга је изгубила је дете, а затим се разболела и ускоро умрла.
Тешко је поднео губитак вољене жене. Одао се самачком животу, време проводио по београдским кафанама, најчешће у „Дарданелима”, али је забележено да се није напијао. Новац није чувао, стално се задуживао и једва везивао крај са крајем. Књижевна слава, знање страних језика и широка култура беху препорука да 1893. добије ново запослење, у Прес-бироу Министарства иностраних дела, на којем ће остати све до друге женидбе.
Година 1900. Матавуљу је донела брачну срећу која га је до краја живота лишила свих новчаних брига, и дала маха његовом скитачком духу, омогућила му да пропутује Европу и Медитеран. Док је у лето те године био на опоравку у Сокобањи, пријатељ Милан Савић, уредник Летописа Матице српске, јавио му је да му је нашао за жену богату удовицу без деце, Љубицу Димовић, рођену у адвокатској породици Николајевића из Руме. Поред Милана Савића, проводаџисање је успешно обавила национална радница Савка Суботић. Богатој Љубици Димовић годило је то што је Матавуљ био познати писац, а привлачио ју је и његов изглед, посебно шарм. Венчали су се у Успенској цркви у Новом Саду. Поред новца, она му је донела у мираз и летњиковац са виноградима у Сремској Каменици. Преселили су се у простран стан у Кнез Михаиловој улици у Београду.
Брачну срећу увећавала су и друштвена признања. Исте године када се оженио Љубицом, Матавуљ је постао почасни члан Матице српске, две године касније изабран је за председника Друштва књижевника и уметника. Године 1904. изабран је за редовног члана Српске краљевске академије наука, а 1905. за председника Српског књижевног друштва и на тој функцији остао до смрти.
Смрт га је задесила 20. фебруара 1908, око једанаест часова, у 56. години живота. Ударила га је на улици мождана кап. Фијакером су га превезли у стан, где је убрзо издахнуо. Сахранили су га на београдском Новом гробљу, на парцели 29, недалеко од гробљанске Цркве светог Николе. Супруга Љубица га је надживела. Умрла је 30. јула 1910.


***

Немирне душе
По доласку у Београд ређале су се Матавуљеве књиге. У издању Матице хрватске изашла му је 1890. збирка приповедака Из приморског живота. Следеће године, 1891, у Београду му излазе две збирке приповедака: Из београдског живота и Са Јадрана. Док је трајала његова брачна срећа, а онда и болест супруге Милице, изашле су му још три књиге. Током септембра 1892. у Београду је објављен роман Ускок, а крајем исте године, у првом колу Српске књижевне задруге, штампан је роман Бакоња фра Брне. У Мостару му идуће 1993. године излази збирка приповедака Из разнијех крајева. У Летопису Матице српске 1898. године почео је у наставцима да објављује биографију под насловом Биљешке једног писца, а идуће године, поводом двадесетпетогодишњице његовог књижевног рада, објављена му је у Новом Саду збирка приповедака Приморска обличја. У Београду је 1902. године штампао збирку Београдске приче. Одмах после смрти 1908. штампана му је збирка приповедака Немирне душе.

***

Путовања
Друга Матавуљева супруга, богата Љубица Димовић, делила је са њим радозналост и страст за путовања, па су заједно године 1900, 1903, 1906. и 1907. године кретали на велика путовања. Обишли се Европу, доспели до Крфа, Коринта, Атине, Смирне и Цариграда, па чак и до Алжира. Свратили су и у Шибеник. Утиске са путовања Матавуљ је описао у путописима које је објавио у Бранковом колу и Српском књижевном гласнику. Време су проводили и у летњиковцу у Сремској Каменици, где су им долазили гости, међу којима је био и Лаза Костић.

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију