Око

СКРИВЕНА ПОВЕСТ НАЈСЛАВНИЈЕ СЛИКЕ НА СВЕТУ: МОНА ЛИЗА ЈЕ ЛЕОНАРДО
Повратак у прву кап
Београдски сликар Предраг Бајо Луковић је још 1982. године открио и доказао да се на најпознатијој слици на планети, мајсторски скривен, налази заправо сам сликар. Леонардовским приступом, све то је упечатљиво показао на својој слици „Портрет једне тајне”. Слика је обишла свет. Знатно касније, његово откриће, не наводећи извор, искористили су и комерцијализовали многи, од писца „Да Винчијевог кода” Дена Брауна до женских половина неких савремених српских писаца

Пише: Дејан Ђорић


Мона Лиза
, слика Леонарда да Винчија, постала је опсесија и нека врста иконе модерног света којој милиони људи одлазе на поклоњење. Урађена је између 1503. и 1506. године на танкој дрвеној подлози. Године 1517. сликар ју је донео у Француску. Више векова је била непозната, а 1804. улази у Лувр. Након Француске револуцији блага тог музеја су постала доступна публици, али ову слику узео је Наполеон и неколико година држао је у својој спаваћој соби. Крајем XIX века је украдена из Лувра. То је изазвало скандал који је потресао високе политичке кругове и парламент, али и ово дело учинио славним. Откривена је у Фиренци после неколико година и враћена. Данас је смештена у издвојеној изложбеној дворани чије је уређивање коштало пет милиона евра. У просторији су нова расвета, систем за контролу ваздуха и ниша за слику са непробојним стаклом које је штити од климатских промена и блицева. Главни конзерватор Лувра недавно је одбацио предлог да се слика очисти. Шест милиона посетилаца Лувра годишње ствара пред њом неописиву гужву, снимајући је фото-апаратима и камерама, тако да се слика једва може видети.
Идентитет особе на слици није поуздано утврђен. Сматра се да је Леонардо насликао Лизу Ђерардини, супругу фирентинског трговца Франческа дел Ђоконда. Наводно, пре портретисања она је изгубила дете, па је велики мајстор доводио свираче и забављаче да би је развеселио. Одатле, кажу, њен загонетни осмех. Неки биографи тврде да је тај портрет наручио Лоренцо де Медичи. На тој слици Леонардо је најдуже радио, она је једина од које се није одвајао целог живота, али ју је сматрао недовршеном. Када је угледао портрет своје супруге, фирентински трговац је одбио да га преузме и плати. Прави разлог тог одбијања је изгледа открио један београдски уметник.

МОНА ЛИЗА ДА ВИНЧИ

Предраг Бајо Луковић (1958) дипломирао је просторно планирање на Природно-математичком факултету у Београду, али се посветио ликовној уметности и поезији. У цртање га је упутио чувени цртач Драган Лубарда, па је тако Луковић постао мајстор цртежа, илустратор Политике и аутор стотина портрета књижевника и критичара.
„Годинама сам копирао Мона Лизу”, каже сликар. „Кад сам први пут копирао Да Винчијев аутопортрет, учинило ми се као да сам то већ сликао. Између Мона Лизе и њега било је зачуђујуће сличности. Одлучио сам да покушам да их прикажем на једном портрету и све се сјајно уклопило. Након тих истраживања за мене више није било сумње да је Леонардо иза Мона Лизе сакрио сопствени портрет.”
Ову своју хипотезу Луковић је развио сликом Портрет једне тајне, насталом 1982. године.
Протекло је двадесет пет година од њеног првог излагања. У међувремену, она је задобила готово култни статус и као нека параверзија Мона Лизе, њена подземна варијанта, вероватно скривено утицала на низ културних догађаја с краја прошлог и почетка овог века. Др Владета Јеротић се упитао: „Да ли је претпоставка, чак и тврдња, која је временски изгледа заиста најранија у свету (1982), и то од стране нашег човека, сликара Предрага Луковића Баја, а неколико година касније (1986) и америчких историчара уметности, да је славни Леонардов портрет, у ствари аутопортрет – оправдана и могућа?” Сам Леонардо је потврдно одговорио на ову упитаност. У Трактату о сликарству он пише да га је много пута задивило то што су неки мајстори у свим својим фигурама насликали себе.
Луковићевим делом су убрзо почели да се баве неки од најбољих српских и хрватских интелектуалаца и писаца, од др Владете Јеротића, др Јована Н. Стриковића, др Бојана Јовановића до др Зорана Глушчевића, Драгана Јовановића Данилова и Мира Главуртића. За Луковићеву слику се заинтересовао и проф. др Србољуб Живановић из Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду. Извршио је антрополошку анализу и утврдио да је Луковићева слика веродостојна у научном смислу. Др Живановић је уочио „тенденцију веома велике сличности морфолошких облика оба портрета”.
Идеју Баја Луковића да је Мона Лиза Леонардов аутопортрет преузела је и Американка Лилиан Шварц. Као стручњак за компјутерску анализу и цртач, она је потврдила да је модел за Да Винчијево ремек-дело био сам уметник. Учинила је исто што и наш сликар, али је као консултант у „At&T Bell” лабораторијама имала подршку листа Times. У том листу од 29. децембра 1986, као и у јануарском издању за 1987. часописа Уметност и антика, изнела је резултате својих, тачније Луковићевих анализа и не помињући га. Користила је најсавршенији софтвер и компјутерске моделе да би дошла до онога за шта је нашем сликару било довољно сигурно око. Како каже Никола Кусовац, Луковић је леонардовским средствима открио тајну старог мајстора. Његова слика је више пута излагана у нашим и иностраним музејима и галеријама, а аутору су нуђени велики откупи. Ово уље би ускоро могло и да се нађе у понуди аукцијске куће „Сотби”.

ТРИЈУМФ НОВЦА И ФАЛСИФИКАТА

Трагом Леонардових тајни: Предраг Бајо Луковић, сликар и песникУ међувремену се 2003. године појавио роман Да Винчијев код Дена Брауна. Писац је добио спор против двојице аутора исто тако познатог бестселера Света крв, свети грал, из којег је преузео комплетан садржај. Британски суд је по први пут пресудио у корист фалсификата и демаскирао западне бајке о заштити интелектуалне својине. И сама књига коју је Ден Браун преписао је паралитература, утемељена на измишљотинама двојице новинара „истраживача” езотерије. Њихов главни јунак, наводно потомак Исуса Христоса, уплашен тиме докле је цела прича отишла, пред крај живота обавестио је јавност да је у питању новинарска патка.
Леонардо је најбоље проучен стваралац у историји уметности и нигде у документима нема помена о неком Сионском приорату у којем су он и његов пријатељ сликар Ботичели, наводно, били велики мајстори. Брауново непознавање Леонардовог живота је наглашено. Пише како је сликар имао хиљаде поруџбина, а то није случај ни са једним сликаром у историји. Можда једино тачно запажање Дена Брауна – оно о Леонардовој амбивалентности и андрогиности, отелотворењу и хармонизацији мушко-женског принципа – преузето је од Лилиане Шварц, то јест од Луковића.
У двадесет петој глави романа Дена Брауна пише да је лева страна Мона Лизе мушка. Ренесансни мајстор је у младости био изузетно леп, али и нарцисоидан, склон енигмама и загонетању, као што показују и друге његове слике.
Недавно се и српска књижевница Јасмина Михајловић у роману Париски пољубац окористила Луковићевом сликом Портрет једне тајне. Њен доживљај Мона Лизе истоветан је Луковићевом.
Мона Лиза је доживела и преживела безброј насртаја фалсификатора, деструктора, разна изругивања и ружења у популарној култури, помаму својих комерцијалних и предметних издања. Како видимо, слично се на идејном плану догађа и са Луковићевим делом. Тајна успеха те слике је у примени леонардовског критеријума у њеном стварању. Београдски уметник је уочио феномен и фиксирао га на начин старих мајстора. Зато његово дело не исмева и није део демонског злорабљења и комерцијализовања капиталне Леонардове слике. Стотинама „творевина” се западна култура у XX и XXI веку огрешила о Мона Лизу. Предраг Бајо Луковић је покушао да је врати у сферу сликарства и тајне, знајући да су оне у ренесанси биле истоветне.

***

Анфас
„На овом часу може се рећи да су се на Бајовој слици Портрет једне тајне срела два профила истога лица – Леонардов и Мона Лизин – а то је Подне, то су Теразије, то је вековима тражени анфас.” (Драган Лубарда, поводом излагања портрета једне тајне у Италијанском институту за културу у Београду, на 500. годишњицу настанка Мона Лизе)

***

Архимедиала
Са Бајом Луковићем смо на подручју ,медиалистичких истраживања’, али и оне медиалистичке институције која је још у окултним и скривеним предјелима тајанственог дјеловања, на самој граници повјесног постојања, и која се од времена настанка назива УРК (кратица за Уред за регистрацију и класификацију, назив који је у септембру 1956. дао Леонид Шејка, ,класификатор’ чија је лозинка била ,Transit clasificando’). Он, Бајо Луковић, доказује нам, својим дјелом и постојањем, да је Медиала трајна, са својим принципима и духом. С новим временом, новим људима и стољећем које је на прагу, они мистично и активно учествују у најави Архимед-и-але. Слика Леонардо – Мона Лиза је као симбол једног духа и једног времена; отуда синхроницитет и паралелизам у њеним различитим испољавањима и истраживањима. Надасве, она је симбол Архимедиале.” (Миро Главуртић)

***

Сједињење
„Предраг Бајо Луковић је на чувеној Леонардовој слици пронашао алхемијско венчање два лица која се траже кроз векове и налазе, ненадано. Лица уметника и модела прожимају се и претапају, следећи логику јединства супротности: сликар–модел, старац – млада жена. Бајо Луковић насликао је једну интегралну слику на којој је сагледао размере жене као божанске појаве. Бајо Луковић се на тој слици сећа изнутра, самим собом, креирајући својеврсни ликовни есеј о лепом, о цветању бића, о јединству супротности, о магији екстрема.” (Драган Јовановић Данилов)

***

Кроз вео
„Слика коју су гледале генерације, заведене њеним осмехом и погледом, подстакла је и нашег уметника Предрага Баја Луковића који је у име свих завирио у њену тајну, наднео се над њеном дубином и у магновењу открио њен непрозирни вео. Његовим очима она је 1982. својом суштином погледала на нас и кроз нас. Својом сликом, Луковић је показао тачност својих слутњи да је Леонардо ,позајмио’ свој лик Мона Лизи, која је постала симбол његове животне тајне... Велика загонетка је добила одговор, али је тајна остала жива, освежена и храњена сенкама које су затамњивале стварни сликарев лик.” (Др Бојан Јовановић, антрополог)

 

Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62
Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију