Лира

НОВИЦА ТАДИЋ (1949-2011), МОНАХ САВРЕМЕНЕ ПОЕЗИЈЕ
Крик и молитва
Уредник његове прве књиге, 1974, био је Милорад Павић. Под замасима тамних чешљева, доцније се пред нама указује страхотни град, велико вражје ждрело, где се мресте несреће. Његова поетика ружног и слике страшног отварају нову димензију лирике. У тим стиховима одјекује крик нашег логорског столећа. На градском ђубришту појављује се Јагње... Новицу никада нисмо могли видети тамо „где се смеће надмеће”. Није пристао да буде песник који се додељује наградама, ни да живи од свога презимена. Да је сахрањен у Алеји заслужних грађана, као што није, вероватно би из ње и сам побегао. Али његово место уз Настасијевића и Попу, уз Јакшића и Диса, остаје заувек

Пише: Драган Лакићевић


Можда су то гласови биља о не
Раст земље уз притке и поход буба
Или лепет ветра који увек чезне о не

Рани стихови Новице Тадића, којима почиње његова прва песничка књига Присуства („Просвета”, Београд, 1974), могу се тумачити и као песников исказ о сопственој поезији: можда је то откриће и самом аутору – глас новог песника, раст језика уз притке значења...
Било је то пре готово четрдесет година. Без Садржаја, књига је имала 64 стране. На првој клапни слика младог Тадића, на задњој кратка биографија.
(Рана фотографија: раскопчана кошуља, длачице на грудима. У оно доба, уредник „Просвете” Милан Комненић даје шаљив приговор наводној еротици слике, а Новица одговара: „Боље с длачицама него с оном твојом конобарском машном!” У Комненићевој књизи била је фотографија са лептир-машном. – Колико се сећам, Тадић никад није ставио кравату. И то је био део његове личности, његове концепције живота.)
Те „Просветине” „белотрбушасте књиге” (како их је описао Данојлић) личиле су на свеске, али је едиција била изузетно престижна.

ПЕСНИК БЕЗ ДИЈАЛЕКТА

Новица Тадић рођен 1949. у Плужинама код Никшића.
У доцнијим књигама место рођења биће прецизније: рођен у Смријечну код Плужина, или у Смријечну, Црна Гора... Како се, доцније, званична Црна Гора буде одрицала својих српских атрибута, у које спадају и песници, па и онај највећи – тако јој је и Новица ређе и теже изговарао име.
На основу сликовитог имена Смријечна, песниковог завичаја, можемо замислити пејзаже планина и раздаљина којих се нагледао Тадић пре него што је отишао за школом, најпре у Никшић у гимназију, потом у Београд на студије философије.
Изворне и разнобојне пивске лексике готово да нема у Тадићевим књигама. Повео је собом само саграила, једну врсту сенке и двојника, трагикомичког језичко-психолошког чудовишта, да у великим градовима буде саградило – утвара и обележје неприлагођене осетљивости у окрутном пејзажу и опаком друштву.
У раздобљу великог размаха дијалекатског песништва, када се архаична и покрајинска лексика ефектно уселила у модеран стих и у прозу с техником „сказа”, лирика Новице Тадића је језички пречишћена, сувремена и урбана. Био је од оних по чијем говору се никад не би погодило одакле су. Уосталом, у Пиви је тада и трајао најузорнији источнохерцеговачки говор српског језика.
Од укупне географије у његовим стиховима има само обриса и топонима Београда, али и то више у контурама урбаног, ликовног и психоделичног простора угроженог бића... Његове „Вилине воде” (београдски топоним) призивају Хегедушићеве „Мртве воде” из 1956. године... Сенка смрти прати сабласти Тадићеве имагинације.
Уредник књиге Присуства био је Милорад Павић.

ОГЊЕНЕ СЛИКЕ

„Главни јунак” књиге био је Тамни пењач, амбивалентни двојник, опасни лик или пол лирског субјекта – „онај који оштри језик”, јер се језиком може говорити/сећи, мада има и других асоцијација.
Као Васко Попа, у својим раним списковима, и Новица гради регистар предмета и појмова као елемената искомаданог света који га физички окружује или оптички опседа на фантазмагорични начин: у ципелама, кажипрсти, квочка, рукавице, бор, наткасна, столњак... Облици и значења тих предмета су флуидни и понекад добијају застрашујуће психичке размере... Посебну пажњу посветио је огледалима. Огледала су одрази сопственог бића – не тела, него унутрашње замисли. Огледала су тихохође – вели песник – онај наш део који нас тихо прати, опомиње, прогони, разара... Од опсесивних бића, рано је одабрао кокош. „Кокош у соби” постаће, у четвртој књизи Огњена кокош, метафора пакла и ужаса у једном мозгу или у једној соби – комори поезије...
Свет који се претвара и „мења обличја”, који постоји или не постоји паралелно са светом који свако види, насељава поезију Новице Тадића – од првих књига: Присуства, Смрт у столици, Ждрело...
Колико има људских лица, толико има језичких облика којима се они именују и исказују. „Свеколика” из Смрти у столици јесте стварност свих ликова – бића, призора, града, утвара... Скакутани, грицкала, кезилићи, стравило – све су то лица која се појављују „под замасима тамних чешљева”. А ти замаси снова, нису ли то замаси језика, мисли, ума, духа? (...)
Збирку Смрт у столици издаје 1975. Матица српска.
Песник препознаје сва осећања у одблесцима ствари и у наличју стварности. Стварност се у тим одблесцима и одразима – кези. Гавран оштри кљун: све оштри своје удове којима се пева и крешти, говори и храни...

ПРИНЦ ПОГАНОГ ЈЕЗИКА

Књигама Ждрело, Огњена кокош, Погани језик, Ругло, Улица, Тадић постаје принц генерације, мада нико не изговара реч принц за песника Поганог језика и Ругла... Кад 1988. у гласовитој едицији „Реч и мисао” издавачке куће „Рад” буду објављене његове изабране Песме, он постаје најмлађи класик српске поезије. „Реч и мисао” су још од 1959. намењени Пушкину, Дантеу, Шекспиру, Његошу... Већ наредне године Тадићеве Песме доживљавају друго издање – укупно десетак хиљада примерака.
Ускоро се за Новицу сазнаје и „у свету”. Група преводилаца открива нашег песнику у Паризу, а 1992, у Америци, избор поезије на 119 страна преводи Чарлс Симић (Oberlin College Press).
Град, „велико вражје ждрело”, где се мресте несреће, постаје поприште најутицајније српске поезије. „Град као пакао, трг као казан, људи као врагови” – стоји у песниковој заоставштини (коју је објавио Летопис Матице српске у мајском броју 2011). Поетика ружног и слике страшног у Тадићевим стиховима добијају психолошку фантастику као нову димензију лирике. Протагонист те драме на плочнику и у хаустору постаје Он, „ничији син, утвара, самотни скот”, опет једно лице песника и друго лице усамљеника великог града и суровог света. У књизи Ждрело излази једна од најбољих Тадићевих песама „Вилине воде”: на великом градском ђубришту појављује се Јагње, песник најављује Христа.
У Огњеној кокоши Исус је јастуче за игле, а бог је „мрачни бого”. Нихилист је ироничан и сатиричан, свет је стравило. Најбоља песма: „Долазе по мене” – химна столећу хапшења. Ипак, у сенци ових, нашла се још једна „Песма Јагњету”. „Мрачни бого” антиципира Цара Небеса, чије име светли...
Ђаволске песме у Поганом језику све убедљивије интонира улога старозаветног Јова лирским криковима песничког субјекта: „Господе, унакази ме, Господе, смилуј се на ме...” Погани језик има значење отровног, заразног, опасног језика и значења.
У Руглу, као песма, допире још један крик нашег логорског столећа: „У забранима егзотичним рајске птице певају умилно. Из кажњеничких каменолома допире Песма над песмама.”
То су Тадићеве најбоље године. До своје четрдесете објавио је најбоље стихове. Добио многе награде – као да их је њему било најлакше дати: не може се погрешити, а он као да их крије и стиди се свега, па и света.

ГДЕ СЕ СМЕЋЕ НАДМЕЋЕ

Једне године, на фестивалу младих песника у Врбасу, ваљда док се у пригодним говорима славио Маршал државе и партије, Новица је крикнуо из публике. Био је то узвик побуне, која је у његовим песмама кључала на лирски и философски начин... Народна милиција је била у близини и ефикасно реаговала. Били су у форми и добро припремљени. Песник је батине витешки поднео. Никад се није жалио... Доцније је једва преживео пропелере шиптарског глисера који га је уздуж распорио на улцињској плажи... Ни на то се није жалио, само је написао циклус болничких мотива... Болничко особље њему је личило да митолошка бића: ето поезије – делом у животу, делом у смрти... Није се жалио ни што нема посао, што живи претерано скромно, а тек је почињала криза сваке врсте...
Кад сам га посетио у једној београдској болници, рекао ми је: „Сањам стихове... Видим их... Личе на змије у високој трави...” Свет његове поезије личи на једну велику болницу социјализма на заласку – споља и изнутра мегаломанске конструкције у сабласним рушевинама. Песме су анамнезе: налази психо-социјалног сазнања и психо-емотивних слика. У свему томе лирска и морална филозофија хиперсензибилног песника.
На гозбама после књижевних вечери једино Новица није хтео ништа да окуси. Њему би се „отела” велика количина хране коју неко други плаћа.
„Свет је опште насиље”, стоји у песми „Књига”... „И певање је јуначко огледање” написао је о Видовдану 1989. (То је био Тадићев прилог највећем јубилеју наше историје.)
Ипак, његов простор је подземље, мрак испод подрумских степеништа, „где паук преде испод греде, где се смеће надмеће, где је мрак манијак... а лопата где је канта, а лопата где је канта, а лопата где је канта”. Иронија и пародија дају посебне боје и тонове реским сликама нашег песника, као код најбољих сликара мрачних призора света и душе.
Поезија и мрак удаљили су га од Филозофског факултета, али не и од философије. Та философија била је и песничка и етичка. Право име тек треба да јој дају тумачи његових „закучастих стихова”.
„Кад сам полазио на студије философије у Београд, рекао ми је отац: Тамо ти је Љубо, он ће ти помоћи. Да ми није то припоменуо, можда бих му се и јавио...” (Љубомир Тадић, близак род, академик, професор универзитета...) Писац ове белешке био је млад уредник, кад му је Љуба Тадић рекао: Хвала вам што се старате око Новице...)

БЕОГРАДСКИ ЈОВ

Потукач и Јуродиви разгледају социјално дно савршеног друштва: „Геније или идиот / Газе тротоаром мокрим...” У тамним сликама беласају идеје: одблесци политичке стварности, морални грч, „бедни људи” Београда... „Лом и шкргут” граде симфонију сновиђења. Из фрагмената сна и стварности приказује се живот – наказан споља, сложен изнутра... Песма је све и ништа, у исто време.
У записима (из заоставштине) стоји: „Не пропусти да бар неку од мојих песничких књига прочиташ и као једну једину песму.” – Као једна једина песма може се разумети и цела Тадићева поезија.
Како која књига, како која година, Тадићев лирски субјекат све више је постајао мученик, а град свет искушења, у којем се сваког трена и на сваком кораку може погордити и „ничији син, утвара, самотни скот”... Поезија крик замењује са амин, урбана тужбалица ноћног створа постаје плач божјег човека. Другом половином ове поезије управља религија: лични доживљај греха добија хришћанске емоције и дубине: „Понекад Господ припусти на мене жгадију”. Јов са београдског плочника у уличној буци разабира шум крила анђела чувара.
Тадићева поезија у зрелим годинама чини се субјективним одјеком „Исповедне молитве” Непознатог српског песника из друге половине XIV века. Песничка књига Тамне ствари могла би имати заједнички именитељ у стиху: „Тако спољна тама у станиште мени” Димитрија Кантакузина из друге половине XV века. Средњовековни језик и дискурс налазе станиште у језику Новице Тадића, најмодернијег песника на размеђи XX и XXI века:

Нека усамљена места немају ништа сем траве
коју благ ветар помера. Мајчице Богородице,
камен у мојим грудима прошапта Твоје Име.

Добитник многих, готово свих награда, једног маја одбија награду „Десанка Максимовић”... Сугерише да се понеком песнику не додељује награда, него се награди додељује песник... То се може рећи за многе, а потврђује само онај ко награду одбије... И сад ми се чини да је Ноле то урадио због отклона од свеколике гордости награђеног, више него због методологије награђивања и фолклора који уз то иде, нипошто због песника „Крваве бајке” и „Тражим помиловање”...

ЂАВОЛОВ ДРУГ И БОГ

Године 2008. припремано је јубиларно, Стото „Коло” Српске књижевне задруге. Комисија за „Коло” позвала је двадесет живих писаца – књижевника и научника, да предају своје нове рукописе за то „Коло”, основано 1892, најлепшу и најпоузданију едицију у Срба. Међу њима: Бећковић, Данојлић, Капор, Ковачевић, Албахари... Тадић... Нумерација „Кола”, започетог 1892. године, ближи се броју 666. Задруга разматра коме да понуди тај симболични број. И баш кад је био издат број 665, ево Новице, са рукописом књиге Ђаволов друг.
У тој књизи, „Песма”. Само три стиха, као епитаф:

Песма је камени гроб.
Ти се сам распни
и сиђи у њега, ако знаш.

Ђаволов друг садржи највише песама о смрти. Ђаво се у њима помиње можда чешће него Бог. Али су песме наизглед комади молитве – низ молитава једне велике, непоновљиве песничке службе. При крају књиге је „Молитва за непостидну смрт”. У њој нема разлога за стих и строфу – пред читаоцем је последњи Оче наш песника:

Саздатељу мој и Владико мој, на врховима прстију имам мале гробове. Ту сам сахранио све своје жеље. Жива је још једна: даруј ми, Преобилни, брзу и лаку смрт. Пошаљи ми је што пре, да не будем анђелу мом стид и застиђе. Слава Теби на светлим небесима. Слава Теби који и на мене мислиш.

Што молио, Бога домолио.
Бог му је дао брзу и прерану смрт. Сахрањен је на рубу Бежанијског гробља, да почива како је и живео, усамљен у мноштву, далеко од Алеје заслужних грађана, из које би, можда, и сам побегао...
Имали смо монаха савремене поезије.
Сад имамо његове књиге – нек стоје у библиотекама, тамо уз Настасијевића и Попу, који су му најближи, али и уз Јакшића и Диса који су, као и он, певали о суровости света над благошћу човека и његове душе...

 


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију