Дневник о Црњанском

ПОВОДОМ 120. ГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА ЈЕДНОГ ОД НАЈВЕЋИХ КОЈИ СУ ИКАДА ПИСАЛИ НА СРПСКОМ
Наш пријатељ из прошлости
„Од свих нас, једино је Црњански рођени писац”, записао је, признао, Иво Андрић. Стари мајстор је знао да је то типос, печат сила на судбини човека, и да је велика срећа за књижевност али не и за књижевника. Сав од супротности, које тек у злату неког стиха или бљеску генијалне реченице успоставе јединство и самооправдање, Милош Црњански (1893-1977) до данас је остао највољенији и најоспораванији међу највећим српским писцима. Медитерански Хиперборејац, модерни традиционалиста, нежни ратник, пргави лиричар, сиромашни денди, народни елитиста, посејао је много разлога да му се увек враћамо

Приредила: Весна Капор


Non finito, non finito

Између гласа из Шпаније који шапуће Lavidaessueno, до микеланђеловског Nonfinito, nonfinito, пулсира живот и свет Милоша Црњанског. Премрежавајући време и простор, његове речи места су за наше утехе, и биће то засигурно и за далеке, нове, генерације читалаца. Прожет дубоком потребом за другим, за светом, идући увек даље од онога где и што јесте, још као млади повратник из Великог рата, доводи у питање цео космос и поредак и у исто време потврђује га. Доводи у питање и вредности и поредак у српској (југословенској) књижевности. Означавају га као анархисту, нихилисту, десничара... Дубину и несагледивост ратног блата, бележи већ у првим радовима који постају прекретница и, може се рећи, отворена нова поетика српске књижевности двадесетог века.
Ја видех Троју и видех све
Море и обале где лотос зре,
И вратих се блед и сам.
За време изгнанства, после Другог светског рата, проглашавају га мртвим.
Био је мајстор да колико исказаним, још више понуђеним просторима нереченог, само инсинуираног, занесе и опсени читаоце. И онда кад се појавио, као и данас.
Скандал мајстор, дефетиста, путник, али пре свега увек занесени син национа, и данас изазива полемике и мистификацију.
У време док је исписивао редове о дугим, лепљивим ратним данима, на полеђини једне ратне фотографије начињене 1914. својеручно је записао: „Важна је то ствар имати маму.” Касније, пишући коментаре за Итаку, вели како је језивом стрпљивошћу, како само мајка може, његова мајка сваки дан слала по неколико пакетића на фронт. И у њима: по једна паприка црвена као мајчино срце. У једном писму Андрићу пише: „Једино што је моја јадна мајка тражила од мене било је да ме види пре него умре. Ни то нисам успео испунити.”
У једном интервјуу казао је: „Не пристајем да сам други, чак ни после мог драгог пријатеља, нобеловца, Иве Андрића.”
Казао је: „Мој живот је био тежак и кварио је моју књижевност.”
Написао је једну страствену песму Аници Савић Ребац.
Изазвао на двобој Андрију Сондермајера, пилота и официра југословенске војске.
У униформи аустроугарског кадета написао оду Гаврилу Принципу.
Сањао вечите беле просторе севера и Хипербореју.
По повратку у земљу показао Види зграду ЦК: „Видиш, то је сад Саборна црква.”
Био и модерниста и традиционалиста. Све што је написао прожето је дубоком, чистом емоцијом. Лиризам је био природно стање његовог живота.
Вечито у гарду, спреман на нове ударце, писмима, полемикама, чланцима бележи драгоцено време у коме је живео.
Невољни војник аустроугарског царства, новинар, полемичар, неодољиви шармер, изгнаник, о коме је забележено и кола много анегдота и прича, човек кога је предратни пријатељ Марко Ристић за живота прогласио мртвим, Црњански и данас својим пером крчи пут сам себи. И његова метафора, с почетка Сеоба („Бескрајни, плави круг. У њему звезда”), ма колико била излизана од употребе, знак је разумевања, симбол магновења и трагања за вечним.

Весна Капор


Црњански и зов сирена

Црњански је имао неколико синтагми које се и данас често понављају и то су тајни знаци његовог сталног присуства међу нама. Једна од таквих синтагми је и „комедијант случај”, која се често употребљава када желимо да истакнемо неку необичну, гротескну подударност. Међутим, постоји још једна његова синтагма која је нежнија и сетнија, и користи се знатно мање. То је синтагма „пријатељ у прошлости”. Можда није случајно што је Црњански, који је имао мало пријатеља у садашњости, имао толико пуно пријатеља у прошлости. Није случајно говорио, у Хиперборејцима, да треба држати везу са мртвима. Разуме се, при том није мислио на медије, већ на духовну везу са мртвима, на свест о томе да нас нешто спаја са људима који су живели пре нас.
Тако и сам осећам да ме нешто спаја са Црњанским. Обојица припадамо једном малом народу који је имао већу историју него што заслужује, захваљујући сплету околности које нам често нису ишле на руку. Тај народ није имао срећу да покреће токове модернизације света, нити да технолошка, географска али и духовна открића буду на страни његових интереса. Често нам је дух времена наменио улогу објекта у тим процесима, а ретки тренуци када смо успевали да младошћу, снагом и виталношћу ту судбину избегнемо, били су тренуци наших највећих победа. Али и наших највећих заблуда. Таква је била 1918. година, када смо мислили да се точак историје коначно, једном заувек, зауставио.
Црњански је дошао након те године, у време националне демобилизације, када је српска грађанска класа убрзано тонула у корупцију и морални суноврат, верујући да су са Југославијом сви национални проблеми решени једном заувек. Црњански је испрва ту класу шокирао Лириком Итаке. Ускоро је младалачку жељу за шоком заменила искрена забринутост не за саму класу, већ за народ који је она имала да води. То се десило када је Црњански почео да осећа како се тај точак историје изнова покренуо. Већ две-три године након рата Црњански је, боравећи у Паризу, видео да српска репрезентативна моћ опада, да смо почели да каснимо, да застаревамо, да губимо осећање како треба да се представимо. Ево једног одломка из Писама из Париза које је Црњански писао почетком двадесетих година прошлог века:
„Требало би београдским општинарима купити боље цилиндре и рећи им какав се жакет облачи пре а какав после подне. Једни ће рећи да понављам старе ствари, а други да сам социјалпатриота. Али овде је [у Паризу] живот саграђен, и то прилично чврсто, на основи учтивости и пријатности. Од Америке до шведског краља сви су се поклонили гробу Незнаног војника; ми смо то учинили горе него република Либерија. Мислите да је на Кајмакчалану све решено? Чекају вас горка изненађења.”
Црњански, међутим, није имао пуно пријатеља у садашњости: никога није могао да убеди да на Кајмакчалану није било све готово, да историја не може да буде завршена, нити да је могуће узети одмор од ње. Изненађења која је најавио дошла су две деценије касније.
Црњански је писац који је имао једну ретку особину: он се није плашио модерности, нити јој се предавао. Попут Одисеја, са којим се већ једном поистоветио у лику повратника из рата, Црњански је зов модерних сирена желео да ослушне, али не и да пође за њима. У томе је велика мудрост овог писца и у томе је могућност да га прихватимо за нашег пријатеља из прошлости. Ми смо данас, по ко зна који пут, у истој ситуацији. Звук сирена је око нас. Уколико их не чујемо, страдаћемо. Уколико им се предамо, страдаћемо. Наше је да весламо везани за катарку, отворених ушију. Али и очију.

Слободан Владушић

 

Милош Црњански и гусле

Спустимо се, зачас, у репортажу Милоша Црњанског „Утакмица гуслара код Алипашина моста”, и поводом те утакмице до његовог коментара „Песма гуслара има ли још смисла”, из далеке 1925. године.
Неозарен старог ореола сјајем, Црњански ту пише да смо „заборавили свој народ, као да се сав населио на Чубуру”. Он, умешан у београдске хронике, љубитељ авиона, одлази да својим ушима слуша такмичење 64 гуслара. То му се чинило барокно. Да иде тамо „на домак белих минарета и гробаља, под сенком блажујске цркве, дигнуте над костима повешаних свештеника; то је било достојно дубље језе и дивљења”. „Херцеговина је, изгледа, срце наше земље и лепота тела тамо је дивна и општа. Лепота и архаизам наше народне песме, етички велике и вечније од свих других уметничких манифестација наше расе. Сва та крвава прошлост која лелече из гусала, сад је време да се увиди, била је лепота есхилска, судбином нам досуђена.”
Мало доцније додаје како је кроз Сарајево минула сенка Принципова. А шта је Гаврило Принцип, „чија рука није задрхтала”, него трагични видовдански заточник о коме наш песник у Коментарима Итаке има и оваквих реченица: „Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је (Франца Фердинанда) скинуо са неба револверским пуцњима... Његов акт одобравала је само наша сиротиња и омладина... Принцип је, својим актом, ударио свима нама на чело жиг убице и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је тако повезао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традицијом, крвљу... Атентатор нам је говорио, јасно, и са оне стране гроба.” Ова повезаност и јасност, разуме се, долазе из самог центра Косовског завета. О тираноубиству је реч.
Када се у „Војничкој песми” каже: „Нисам ја за сребро ни за злато плако, / нити за Душанов сјај”, то је казано да се призову доњи, страдални, себарски слојеви, које је онако у „Апотеози” узвисио, не пропустив да снизи тон устаљене патетике у питању ко, какав и су чим сме изаћи пред Милоша: „Ову чашу банаћанској дивизији, која ће изаћи сва погрбљена, од најгаднијих болести, пред Обилића.” „Гуслара сељачки пој / који не да да за живота зреш”, није ли сличан ономе у Његоша о младом житу коме је прије рока дошла жетва. Свој род Црњански често зове разапетим. Што весело мре. Коме је у смрти част. И зато у „Дитирамбу” овако прети и заклиње: „Клекнеш ли животу понизна лица, / нисам више твој син.” И када пише „Оду вешалима”, он заправо пише нихилистичку оду части: „Лепше се на вама по небу лети, / по земљи има блата.” Умети умрети, понављао је речи свога оца онај који је, испунив судбину, на крају пута, одбио лекове, храну и воду, окренуо се зиду и умро. Има сеоба. Смрти нема!
Иза ратних страхота, дакле, они који су „изгубили радост”, којима су се „очи помрачиле тугом звери”, имали су изнова све да зараде: и смех и радост и отаџбину и нацију. Црњански је своје побуњеничке, циничне, црнохуморне песме звао родољубивим. И имао је право. Била је то и за Отаџбину и за Нацију негативно речена љубав. Негативно, наспрам лицемерне предратне реторике виших слојева који су намерили да граде Мештровићев видовдански храм; и увек на нов, само његов начин, речена љубав за слободаре: „Хајдучкој крви нек се ори цик. / Убици дижте Видовдански храм!” Убици који је Обилића обновио.
Усред репортаже о гусларима има и оваква реченица: „Какав страшан уметник је овај певач... пева, а нама су уоколо очи пуне суза.”
Нема, дакле, осетљивог српског ува, ма где се човек родио и ма где живео, ма колико се опирао, док слуша гуслара, а да му се не протресе читав организам, да не утире сузе... Црњански на овоме свом путовању прво описује лепоту, тишину и зачараност Дрине и прекодринских предела које први пут гледа. У присенку му је примисао шта би он, школован у Темишвару, Ријеци, Бечу и Паризу, имао са гуслама и гусларима, тим индијанцима у колоритним ношњама, који врат и главу атавистички заокрећу небу. И са том тмолом, једноличном, жалобном мелодијом. А видели смо, ено, како га та даворија узима под своје, како га разбија у фундаменту: „Пева, а нама су уоколо очи пуне суза.
Није се Милош Црњански отклањао, он је нашу епску повесницу напамет знао. А и с Богом је, више него што се писало, био у сагласју: „У Богу је ведро. У нас све се сневесели.”

Рајко Петров Ного

O собама у којима живе писци

Постоји час када у посматрачевом духу – био то дух једног књижевног архивара, маштовитог есејисте, историчара једног времена или знатижељни дух биографа – заискри свест о безузрочној подударности, када се осветли међусобно припадање оних којима је оно остало заувек скривено, иако су – закључујемо по толиким расејаним знацима – осећали како оно постоји. То је час када се потпуна приватност препозна као догађај културе. За разлику од спољашњег простора који ставља у дејство наша чула на одвише директан начин, унутрашњи простор је испуњен знаковима невидљиве драматике која је покидала нити нашег живота. Собе у којима живимо не обележавају само наш укус, или нашу имућност, или случај који нас је ту довео, него постају – издвојено од сваког хтења – сам наш живот. Какво сазнање прати нашу уобразиљу у часу када напоредо прочитамо како су – у истом времену, у удаљеним градовима, у потпуно различитим културама – изгледале собе у којима су живела двојица највећих српских писаца у двадесетом веку?
Бивши амбасадор, уздржан и господствен, прихваћен за сапутника комунистичке револуције, у сиво време обнове и изградње, у педесетим годинама двадесетог века, сам скоро деценију старији од тог века, у плакатно време масовних скупова, пламтећих говора, када је мач револуционарне правде витлао изнад људских глава, живео је као „подстанар у Призренској улици, у дому неког адвоката Миленковића. Држао је тамо две собе: једну гостинску, примаћу, и другу у којој је спавао. Намештај је био скроман, грађанско-српски, с краја прошлог века, и већ прилично прашњав и овештао, а кревет на коме је спавао гвозден, готово војнички. У углу прве собе налазила се округла, мала гвоздена пећ на угаљ, коју је сам Андрић ложио лопатицом” (Ерих Кош, Одломци сећања, писци, Просвета – Београд, Медитеран – Будва, Матица српска – Нови Сад, 1990, 69–70). Није то било неко пролазно обитавалиште него дугогодишњи стан, није то била младићка судбина несхваћеног и даровитог човека него позорница славе коју је одмеравао скепси и резигнацији склон поглед човека на прагу седамдесете године живота. Јер, све је одувек ту: и осећање бездомности, и вечити изглед сиромаштва, које као да је ту и када више нисмо толико сиромашни, и прашњавост црвоточног намештаја, и гвоздени кревет искушеника, и лопатица за угаљ као извор топлоте. Није реч о некој апологији немаштине, ни о похвали скромности, нити је потребан некакав папирни споменик стоичком духу нашег писца, јер треба претпоставити – мимо свега тога – да над овим описом лебди некакав невидљиви знак.
Тај знак се – у исто време – могао угледати и на једном другом месту, у конгломерату лондонских улица, у џиновској и ружној вишеспратници, у тмурним околностима емигрантског живота бившег ниског дипломатског службеника, незапосленог, политички сумњивог са обе стране гвоздене завесе: „У соби одиста неред. Црњански је таман куцао нешто на машини. Рукописи поређани по столу, по фотељи и једној столици која, са другом једном, чини сав седалачки намештај. Уза зид рафови с књигама, стварима, пакетима, оделом. Види се тескоба. До прозора шиваћа машина... На другој страни као неки орман, широких крила. То је у ствари кревет који се ноћу извуче из зида и спусти на под. Тад Црњански и супруга његова одгурну свакако сто у неки ћошак и онда више нема простора за кретање” (Драган Р. Аћимовић, Са Црњанским у Лондону, Филип Вишњић, Београд, 2005, 35–36). Потпуна емигрантска изопштеност, нагомиланост предмета који ограничавају сваки животни покрет, окупљајући силу живота у једну тачку, тачку као што је самоубиство, хаотичност и збрканост ствари о које се готово споплиће човек чији животни годови условљавају да наступи – и само по себи ношено јадом и зловољом – одмеравање и слегање утисака скупљених са пута који траје скоро седам деценија. Овај чисти подсмех судбине у односу на оно што је било очекивано носи, међутим, један знак који као да све искупљује: постоји писаћа машина у стану каквих је пуно у великим градовима, она као да изузима судбину писца из ове уобичајености.
Каква је веза – као неки далеки одјек уметничке теорије о везама у свету, о томе да су све ствари у вези – између руке која држи лопатицу за угаљ и руке која куца на писаћој машини? Каква је веза између те лопатице за угаљ и те писаће машине? У каквој истоветности се срећу два подстанарства, два егзистенцијална врсника и да ли та истоветност премаша разлике између сивог социјализма и светлог капитализма усред хладног рата? Није да наши писци нису имали великих и славних и срећних тренутака; није да их неће имати и када напусте ове собе у којима су дуго живели; није да ми немамо писаца чији су станови упамћени као слике обиља и раскоши; није да ни такви писци нису – једним преокретом судбине – могли осванути у оваквим собама. Али, ако смо некад разгледали собу у којој је у манастиру Троноша – по предању – учио Вук, ако смо опазили танки млаз светлости која допире кроз њене мале прозоре, не успевајући да осветли ни приземљени кревет, ако замислимо какав је мрак могао бити у тој соби и у том времену, ако можемо да се уживимо у свет – у његово богатство и сиромаштво – чији је потоњи траг гвоздени кревет Борине куће у Врању, онда самоћа писца, коју дочарава лопатица за угаљ, и пишчево изгнанство, које упризорује писаћа машина, откривају ону путању у српској књижевности која је истоветна са европским осећањем уметничке судбине. Јер, то је путања између самоће и изгнанства.

Мило Ломпар


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију