Драма срца

УБИСТВО КОЈЕ ЈЕ УШЛО У АНТОЛОГИЈУ ПОЕЗИЈЕ
Све сам глед’о у тами за собом
После смртоносних револверских хитаца у груди своје лепе и вероломне жене, сатрвен болом и грижом савести, Војислав Ј. Илић Млађи написао је своје најбоље песме и узлетео у сам врх српске љубавне лирике

Пише: Петар Милатовић


Вест је прво поверавана полушапатом. Не због страха већ у неверици. Гости „Жмуркове кафане” и „Златне славине”, обе на београдским Теразијама, једна преко пута друге, с приметним нестрпљењем од сваког придошлице очекивали су потврду онога што су малопре само начули.
— Зар таква лепотица да страда? Како је могуће да један угледни државни чиновник, па још и поета, постане убица?
Питања која су престоном вароши лебдела без поузданог одговора сутрадан су, четвртог дана претоплог јула 1905, добила и званичну потврду у новинама. Сурово кратку:
„Јуче на ноћ је Војислав Ј. Илић, писар алексиначког првостепеног суда, убио своју жену у Кривом Виру у срезу бољевачком где је она била учитељица. Илић је, познат под псеудонимом Млађи, био песник и много његових песама штампано је по разним књижевним листовима. По извршеном делу, Илић је побегао у шуму, те је наређено трагање за њим.”
Потврда вести одјекнула је попут грома из ведрог неба, посебно у књижевним и свештеничким круговима. Међу првима јер су, особито песници, одувек сневали и величали лепоту жене а не потезали пиштоље на њих, а код других, код свештенства, јер су обоје, и убица и убијена, потицали из породица које су служиле Цркви...
Овај злочин, изазван љубавном драмом, сем у уобичајеној полицијској хроници, оставио је значајан траг и у историји српске књижевности. Наиме, дотад тек песник у доказивању свог дара, Војислав Илић Млађи, доцније покајнички ојађен, с неизмерном грижом савести због тренутка сопственог безумља, исписао је прелепе потресне стихове које је уважени критичар Богдан Поповић уврстио у своју чувену Антологију новије српске лирике. Чак три песме: „Звони...”, „Из једне шетње” и „Ноћна свирка”.

СУМЊЕ

Трагични јунак ове приче Војислав Ј. Илић Млађи угледао је свет 7. октобра 1877. године у селу Ореовци код Пожаревца. Основну школу изучио је у завичајном месту, шест гимназијских разреда у Крагујевцу, а Правни факултет на Великој школи у Београду, где му је отац Јован у то време био парох Цркве светог Марка на београдском Ташмајдану, касније и дворски прота.
Већ као студент почео је да објављује стихове, понајпре у Бранковом колу, а затим у Звезди, коју је уређивао Јанко Веселиновић. И док је већина сарадника Звезде гајила потајне симпатије према уредниковој кћерки Персиди-Пепи, неки јој чак и песме исписивали, дотле се студент права загледао у комшиницу Даринку, студенткињу Велике школе и усвојеницу попа Милоша Симоновића. Збило се то на размеђу столећа и венчали су се чим је Војислав дипломирао.
Двоје младих се потом, због његове службе, сељакало по српским варошима и стигло до Алексинца, где је судског писара почела да мучи грудобоља. По препоруци лекара, отишао је на јадранску обалу. Закратко, јер Даринка, која је остала у Београду, није одговорила ни на једно његово писмо и Војислав је брже-боље, нагризан црвом сумње, похитао натраг. Након препирки, заједно су се вратили у Алексинац, где им је рођена кћи Јулијана која је добила име по Војислављевој мајци.
Убрзо је државним указом од 24. фебруара 1905. године Даринка постављена за учитељицу у Кривом Виру, селу на путу од Параћина према Бољевцу, односно Зајечару. Војислав је остао у Алексинцу, далеко од жене и детета. И опет је сумња, али и жеља да породица буде на окупу, почела да га прогања јер је Даринка његова свакодневна писма и даље остављала без одговора. А онда му је стигао страшан глас — умрла је тромесечна Јулијана. Сахрањена је у Кривом Виру. Војислав је морао натраг у Алексинац, а Даринка је остала у селу.

МУЗИКАНТ

За Ускрс му се Даринка придружила у Алексинцу, али је та посета била под сенком трагедије која је поспешила брачне неспоразуме. Доцније ће једном свом пријатељу поверити да га је посебно погодило то што је „багателисала шешир који сам јој купио”. Месец-два касније Војислав стиже у Криви Вир и, мада већ слутећи, скамењен скуша Даринкино признање да га је као супруга изневерила.
Пређашње честе брачне несугласице, трагичан одлазак детета и дуге самотне ноћи у беспутном селу, те наочит учитељ музике, вешт пребирању жица на виолини, учинили су своје — покушала је Даринка да Војиславу образложи прељубу. С почетка је седео као одузет и онда муњевито зграбио кухињски нож решен да себи пресуди. Једва га је некако одговорила и до јутра је разговор попримио мирније тонове. Опхрван још неусахлом љубављу помешаном с опаком љубомором, Војислав се запутио у Београд уверен да ће међу пријатељима наћи какво-такво смирење, можда и добар савет шта му даље ваља чинити.
Повратак у Криви Вир, с чврстом намером да Даринки ипак опрости неверство, био је кобан, мада почетни разговор није наслућивао трагедију. Она је пристала да прода свилене бубе које је гајила и, пошто је већ почињао летњи распуст, одлучила да с њим оде из села. А онда се изненада предомислила. То је додатно избезумило Војислава и довело до несреће...

РЕВОЛВЕР

Десетак дана касније, он је то пред истражним органима овако објаснио:
„У зору 3. јула хтео сам бар да се науживам брачних сласти, јер сам се био решио да сам отпутујем. Она на то никако не пристајаше. Помисливши да са мном неће да иде на пут зато што се чува за другога, шчепам дрво у раздражењу, ударим је по глави, крв ме њена обли, она полете к мени, удари ме песницом испод ока, и ја, разјарен до врхунца као звер, дохватим револвер који ми бејаше на столу и окинем га на њу баш кад је хтела да изађе из собе. Погођена у груди она се стропошта... Ух! Тада сам легао на кревет да и себе убијем, али збуњен нисам могао окинути револвер...”
Прича дотекла до наших дана вели да је тада Војислав Ј. Илић Млађи безглаво истрчао из куће и појурио кроз шуму зауставивши се тек подно стене изнад кривовирског Тимока. Управо тамо где је за срећних дана с Даринком радо одлазио и то описао у песми „Из једне шетње”. У очајању је дограбио перорез и њиме засекао вене на левој руци.
Управо тада туда је случајно наишао неки сељак коме се човек у варошком оделу учинио сумњив јер је био без капе, што је у то време било права јерес. Уз то, био је необично згрчен и није се ни осврнуо на дошљака. Сељак је одјурио у Криви Вир право код пандура који су, извршивши увиђај убиства сеоске учитељице, одмах наслутили ко је у питању. Војислав је ухапшен и спроведен, боље рећи однесен, до сеоске канцеларије. Мало касније, на сеоском гробљу сахрањена је Даринка, јер се због претоплог времена то није смело одуговлачити.

ПРЕСУДА

У тим тренуцима, уз пратњу јецаја црквеног звона, пандур је на таљигама спроводио везаног Војислава према среском затвору у Бољевцу. Доцније је тај потресан тренутак убица описао у болној песми „Звони...”.
Судски претрес Војиславу Ј. Илићу Млађем, након подужих истражних радњи, одржан је пред Зајечарским првостепеним судом у августу 1906. године. Оптужница га је, позивајући се на члан 156 став 2 Кривичног законика Краљевине Србије, теретила за „дело хотимичног убојства без предумишљаја”, зато „што је ноћу између 2 и 3 јула 1905 убио револвером своју жену Даринку, учитељицу из Кривог Вира, у њеном стану...”
У образложењу пресуде изречене претпоследњег дана августа, а до чијег оригинала је овај новинар дошао захваљујући потомцима оптуженог, „утврђено је да је оптужени без своје кривице у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене, пок. Даринке, дело ово одмах учинио”. Бројни сведоци су недвосмислено потврдили да је убијена Даринка била неверна свом мужу и да је живела у недозвољеним односима са Живојином Стојиљковићем из Кривог Вира.
Суд, којим је председавао Мих. Дав. Гинић, даље је навео да је „ислеђивањем утврђено да писма као и савети њеног мужа нису имали никаквог утицаја на убијену Даринку и она се није вратила на пут врлине и поштења већ је продужила ранији неморални живот...” У својим исказима сведоци су рекли „да је убијена са учитељем Живојином Жиком често ишла у шетње и радо се с њим и код њега задржавала”. Њен станодавац испричао је „да је учитељ Живко редовно, и то кришом, долазио у стан убијене и с њом заједно пио кафу и јурио се, па чак, шта више, и да их је видео једном приликом кад су упалили свећу у соби Даринкиној и легли заједно у њен кревет...”
Судско веће је, на основу сведочења и изведених доказа, утврдило „да је оптужени волео своју жену и да је био јако узнемирен и забринут кад му она није писала...” те „да је оптужени подуже времена болестан и да пати од раздражености живаца у већем степену, да пати од нервозе...” Не чуди стога што је суд закључио да је „оптужени ово дело учинио без ранијег претходног мирног мишљења о истом делу, у узбуђеном душевном стању, изазван и доведен у то стање од стране убијене Даринке и то њеним неморалним животом, који је оптуженом био познат, иако не у овој мери колико је напред наведено...”
Војислав Ј. Илић Млађи осуђен је на шест месеци затвора „која ће му се урачунати од дана лишења слободе и да плати суду 20 динара и притворски трошак по рачуну...” Другог децембра исте године Апелациони суд потврдио је пресуду Зајечарског првостепеног суда...

НОВ ЖИВОТ

Песник који је своје понајбоље стихове изнедрио после трагичног догађаја у Кривом Виру након неколико година оженио се Јованком Првановић, домаћицом, и с њом изродио осморо деце. И у том браку прерано је изгубио троје деце. Данас је жива једино Катарина, настањена у Мостару.
Иначе, Војислав Ј. Илић Млађи писац је четрдесетак књига поезије, приповедака, антологија, есеја, књижевне критике и превода. Био је угледан песник свог времена о чему, поред осталог, сведочи и податак да му је 1936. године пробирљиви Геца Кон објавио збирку песама на 940 страница у тиражу од 3065 примерака, у време кад је било уобичајено да се песме не штампају у тиражу већем од 500 примерака и не дуже од 100 страница.
Неколико његових песама, посебно оне надахнуте несрећом у Кривом Виру, биле су обавезно штиво у читанкама, а није се могла замислити ниједна свечаност на двору без његових „декламација”. Уосталом, припала му је тада не мала част да одржи говор над одрима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића.
Умро је 22. маја 1944. године и сахрањен је у породичној гробници на београдском Новом горбљу.
Након Другог светског рата његово песничко име готово је преконоћ ишчезло, да би тек недавно стидљиво почело да се враћа. У Жабарима је Центар за културу понео његово име, а установљена и књижевна награда „Војислав Ј. Илић Млађи”, првенствено за дечју поезију коју је сам песник често и радо писао.

***

Илићи песници
Почесто се у нас веровало да су Војислав Ј. Илић и Војислав Ј. Илић Млађи у сродству. Ништа од тога. Једноставно, имајући исто име и презиме, чак и средње слово, јунак ове наше приче је, да би се разликовао од свог славног претходника који је живео од 1860. до 1894, себи додао придевак — Млађи. Занимљиво је да су обе породице живеле у комшилуку, на београдској Палилули.


Стихови на Зејтинлику
Стихове уклесане на источној капији ратничког гробља на Зејтинлику код Солуна необавештени су често приписивали Војиславу Ј. Илићу, без оног придевка Млађи, испуштајући из вида да је претходник умро двадесет година пре почетка Првог светског рата.
Стихови су, дакле, Војислава Ј. Илића Млађег и то одабрани након државног (строго анонимног) конкурса, а по одлуци жирија у коме су били Богдан Поповић, Александар Белић и Станоје Станојевић...


Звони...
Журећи стазом из кобнога села
Кроз житна поља, као злато жута,
Ја и мој чувар, лица невесела,
Уморни, најзад, седосмо крај пута...

... Сумње и молбе, гнев, немирну радост,
Све сам глед’о у тами за собом,
И једну бујну, вероломну младост,
Почету песмом, завршену гробом...

Где су сад дани и часови мили,
Кад би у шетњи, у шумицу зашли,
И једно друго, тобож, изгубили,
Па би се опет уз клицање нашли?

... И гле! Мој чувар скиде капу с главе!
Куд га то мисли далеко односе?
„Шта слушаш, брате?” упитах, пун страве,
А он ми рече „Звони... сад је носе...”...

Па, напред!... Возар лудо узмахује
И бичем шиба, знојну кљусад гони.
Стражари ћуте... Ах, да л’ се то чује
Како однекуд звони... звони... звони?


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију